Šta je Esekibo, oblast zbog koje bi Gvajana i Venecuela mogle da zarate? Spor oko ove teritorije star je dva veka

Građani Venecuele izrazili su snažnu podršku pripajanju oblasti Esekibo putem referenduma koji je održan 3. decembra, što je izazvalo burne reakcije sudedne Gvajane i Sjedinjenih Američkih Država, a spor oko ove teritorije star je čak nekoliko vekova.

Esekibo je nerazvijena, retko naseljena, ali bogata resursima oblast pod džunglom, koja čini skoro šezdeset procenata moderne Gvajane i azauzima teritoriju zapadno od reke Esekibo.

Iako međunarodna zajednica ovaj region priznaje kao deo Gvajane, Venecuela je duboko uverena da im je Esekibo nepravedno oduzet mešanjem stranih sila. Reč je o nacionalnom integritetu, koji je još privlačniji zbog mogućeg bogatstva tamošnjih prirodnih resursa.

Stav Gvajane je da treba braniti zemlju koja je bila deo njihove države skoro 200 godina, zemlju koja im je potrebna da pomognu ekonomski razvoj svoje zemlje.

Teritorijalni spor, koji datira iz 1830-ih, zahuktao se poslednjih godina, nakon što je "Ekson Mobil", koji radi za gvajansku vladu, u maju 2015. objavio da je otkrio velike rezerve nafte u vodama okeana na spornoj teritoriji.

Venecuelu (zvanično Bolivarsku Republiku Venecuelu) prvi put su kolonizovali Španci 1522. Veći deo Venecuele na kraju je postao deo Vicekraljevstva Nove Granade, naziv dat 1717. jurisdikciji Španskog carstva na severu Južne Amerike, uključujući modernu Venecuelu. Provincije Venecuele su odvojene od Vicekraljevstva i dodeljene Generalnoj kapetaniji Venecuele 1777.

Nakon što su dva pokreta za nezavisnost ugušena 1811. i 1813. godine, Venecuela je postala departman savezne republike Velike Kolumbije 1821. godine, izborivši nezavisnot od Španije. Ostala je deo Velike Kolumbije do 1830. godine kada je Venecuela postigla punu nezavisnost kao posebna država.

Profimedia

Holanđani su 1616. osnovali prvo evropsko naselje na području Gvajane (sada zvanično Kooperativne Republike Gvajane). Holandski suverenitet je zvanično priznat potpisivanjem Minsterskog sporazuma 1648. godine. Vlada Holandije je 1621. dala novoformiranoj Holandskoj zapadnoindijskoj kompaniji potpunu kontrolu nad trgovinom na Esekibu. Ovaj holandski komercijalni koncern upravljao je kolonijom poznatom kao Esekibo više od 170 godina.

Povelja Holandske zapadnoindijske kompanije istekla je 1792. Preimenovana u Ujedinjenu koloniju Demerara i Esekibo, oblast je tada došla pod direktnu kontrolu holandske vlade. Francuzi su 1795. okupirali Holandiju. Britanci su objavili rat Francuskoj i 1796. godine pokrenuli ekspedicione snage sa Barbadosa da zauzmu holandske kolonije. Ujedinjena kolonija Demerara i Esekibo bila je pod britanskom kontrolom od 1796. do 1802. Ugovorom iz Amijena vraćena je pod kontrolu Holandije.

Rat između Britanije i Francuske je nastavljen za manje od godinu dana, a 1803. Ujedinjenu koloniju su još jednom zauzele britanske trupe. Na Londonskoj konvenciji 1814. formalno je ustupljena Britaniji. Godine 1831. Ujedinjena kolonija Demerara i Esekibo i Berbis (sva naselja) ujedinjena su u Britansku Gvajanu, koloniju koja je ostala pod britanskom kontrolom do nezavisnosti 1966.

Poreklo teritorijalne pretenzije

Esekibo čini skoro šezdeset procenata moderne Gvajane i Ugovorom iz Minstera i Londonskom konvencijom oblast je definisana kao zapadna granica Britanske Gvajane.

Profimedia

Britanska imperija je 1835. poslala prirodnjaka i istraživača nemačkog porekla Roberta Hermana Šomburga da sprovede geografska istraživanja u Britanskoj Gvajani. Tokom istraživanja napravio je mapu između Venecuele i Britanske Gvajane. Britanska vlada je tada naložila Šomburgu da označi teritorijalne granice. Ova linija izazvala je Venecuelu da protestuje zbog britanskog zadiranja u njihovu teritoriju, što je izazvalo teritorijalni spor koji je do danas ostao nerešen.

Godine 1850, nakon godina rasprave oko granica, obe strane su se složile da ne zauzmu spornu teritoriju. Bez obzira na to, spor se ponovo razbuktao decenijama kasnije premeštanjem britanskih doseljenika u region i formiranjem Britanske kompanije za rudarstvo Gvajane za kopanje nalazišta zlata otkrivenih u zoni.

Godine 1897, nakon pritiska Sjedinjenih Američkih Država, Ugovorom o arbitraži („Vašingtonski ugovor o arbitraži“) odlučeno je da određivanje granične linije između Britanske Gvajane i Venecuele podlegne arbitraži. Arbitražni sud je 3. oktobra 1899. doneo svoju odluku.

Arbitražna odluka 1899. i Memorandum Mallet-Prevost iz 1949. godine

Njihova odluka je bila da Venecueli daju punu kontrolu nad spornim područjem na ušću reke Orinoko i da Velikoj Britaniji daju kontrolu nad preostalim spornim zemljištem zapadno od reke Esekibo (oko 90 odsto sporne teritorije).

Wikimedia/Essequiborivermap.png: Kmusser

Postoje različiti pogledi na to kako su Venecuela i Britanija gledali na arbitražnu odluku, ali tenzije su ponovo porasle 1949. godine, kada je posthumno objavljen memorandum Mallet-Prevosta, jednog od američkih arbitara u Tribunalu.

U memorandumu se navodi da je američke arbitre da pristanu na konačni dogovor pritsinuo ruski predsednik Tribunala. Vlada Venecuele je 1962. godine proglasila sporazum iz 1899. ništavim i obnovila pravo na celu Gvajanu zapadno od reke Esekibo.

Ženevski sporazum iz 1966. i Protokol iz Port ov Spejna 1970.

Uoči nezavisnosti Gvajane, Velika Britanija i Venecuela su, uz saglasnost vlade Britanske Gvajane, 17. februara 1966. zaključile Ženevski sporazum. Obe strane su pristale na sporazumno rešenje spora i osnovale mešovitu komisiju. Ova komisija je tražila „zadovoljavajuća rešenja za kontroverzu između Venecuele i Ujedinjenog Kraljevstva koja je nastala kao posledica tvrdnje Venecuele da je arbitražna odluka iz 1899. godine, u vezi sa granicom Venecuele i Britanske Gvajane, ništavna“ (čl. 1 Ženevski sporazum).

U slučaju da svi bilateralni napori ne dovedu do rezultata, Sporazum je generalnom sekretaru UN dao ulogu da pomogne stranama da odluče koji od metoda za rešavanje predviđenih Poveljom UN treba da se koriste. Mešovita komisija je podnela svoj konačni izveštaj 1970, koji je odražavao potpuni nedostatak saglasnosti.

Printscreen/Google Maps

Ubrzo nakon toga strane su potpisale Protokol iz Port ov Spejna koji je zahtevao odlaganje bilo koje radnje u vezi sa sporom za 12 godina. Tenzije između dve zemlje su dodatno porasle kada je Venecuela 1982. godine odbila da obnovi 12-godišnji moratorijum dogovoren Protokolom iz Port ov Spejn. Formalno, to je značilo da su odredbe Ženevske konvencije ponovo u potpunosti preuzete.

Naknadne diskusije dveju vlada prema uslovima Ženevskog sporazuma na kraju su dovele do toga da su se obe vlade složile da zatraže od generalnog sekretara UN da pronađe metod, zasnovan na članu 33 Povelje UN, za postizanje rešenja. Posle toga generalni sekretar UN je 1990. imenovao „dobrog policajca“ zaduženog da pomogne stranama da odaberu načina za rešavanje spora (ser Alister Mekintajer 1989-1999; Oliver Džekman 1999-2007; Norman Girvan 2010 - aprila 2014).

Sastanci na kojima su učestvovali UN i obe vlade nastavljeni su u redovnim intervalima, ali nije doneta odluka o metodu koji će se primeniti za postizanje rešenja. Vlada Gvajane je 3. marta 2015. objavila svoju nameru da se povuče iz procesa dobrog policajca Ujedinjenih nacija jer je on dao male rezultate u poslednjih 25 godina.

Gvajana je ispitivala druge dostupne opcije. O ovim „drugim opcijama“ na kraju će morati da odluči generalni sekretar UN. Prema članu 33 Povelje UN, one uključuju, pribegavanje posredovanju, fasilitaciji, procesima dijaloga, arbitraži i sudskom rešenju. Međutim, svi, osim procesa sudskog poravnanja koji Venecuela ne želi, već su isprobani.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi