Lenjin - čovek koji je fascinirao svet: Jedni ga slave, drugi nazivaju zločincem, a o Čerčilovom komentaru i danas se priča

Vladimir Iljič Lenjin, osnivač i vođa sovjetskih republika, komunistički filozof, vatreni učenik Karla Marksa, vođa boljševičke partije i idejni tvorac Oktobarske revolucije 1917, odigrao je ogromnu ulogu u istoriji 20. veka. Preoblikovao je Rusiju i milione ljudi priklonio svojoj volji. Komunističke ideje primenio je na stvarni život i njegov „eksperiment“ je zauvek promenio lice sveta.

Rani život i rad

Lenjin je tokom svog života često koristio pseudonime za posao ili iz bezbednosnih razloga, a njegovo pravo ime je Vladimir Iljič Uljanov.

Rođen je u gradu Simbirsku 9. aprila 1870. (1918. godine u zemlji je usvojen kalendar po evropskom stilu, pa ovih dana njegov rođendan pada 22. aprila). Nakon Lenjinove smrti njegov rodni grad je preimenovan u Uljanovsk u čast svom slavnom stanovniku.

Lenjin je bio treće od šestoro dece. Lenjinov otac, Ilja Nikolajevič Uljanov, bio je učitelj koji je za svoj rad nagrađen posebnim ordenom koji ga je učinio plemićem, a njegova majka, Marija Aleksandrovna, bila je ćerka jevrejskog lekara koji je kršten kao pravoslavni hrišćanin.

Otac mu je umro 1887, a ta godina je bila prekretnica za Lenjina i na mnogo načina je odredila njegov put budućeg revolucionara.

Njegov stariji brat Aleksandar Uljanov bio je umešan u „Narodovolovce“, revolucionarno terorističko društvo. Godine 1891. Aleksandar je uhapšen i kasniej pogubljen zbog učešća u zaveri za ubistvo cara Aleksandra III.

AP Photo

Lenjinova sestra Ana, koja je bila sa Aleksandrom u vreme njegovog hapšenja, morala je da živi u izgnanstvu na porodičnom imanju nedaleko od Kazanja, grada u centralnom delu Rusije, trenutno glavnog grada Republike Tatarstan.

Lenjin je završio školu sa odličnim uspehom i primljen je na Univerzitet u Kazanju da studira pravo, ali je ubrzo izbačen zbog učešća u studentskim protestima. Otprilike u to vreme zainteresovao se za dela Karla Marksa. Nastavio je studije na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, a svoju praksu kao advokat započeo je u Samari, lučkom gradu na Volgi u centralnom delu Rusije. 

Godine 1893. preselio se u Sankt Peterburg - tada glavni grad Ruskog carstva. Brzo se uključio u marksistička društva i radikalne grupe i čak je objavio nekoliko spisa. Većina njih je proglašena nelegalnim i prenošena iz ruke u ruku. Tako je zapao za oko ruskim radikalima i ruskoj policiji.

Sopstvenu grupu pod nazivom „Unija za oslobođenje radničke klase“ osnovao je 1895. Ubrzo je uhapšen zajedno sa svojim saradnicima.

U sibirskom izgnanstvu upoznaje buduću suprugu Nadeždu Krupsku, koja će mu biti saputnica preostalih 26 godina života.

Njegova učenja su privlačila sve više pristalica i nisu bila popularna kod ruskih vlasti. Tako je Lenjin, zajedno sa suprugom, odlučio da napusti zemlju. Daleko od Rusije stvorio je sopstvenu propagandnu mašinu.

AP Photo

Godine 1900. pokrenuo je legendarne novine „Iskra“. Objavljivane u Minhenu pod motom „Od iskre do plamena!“, one su, zajedno sa stranim sredstvima, budile rusko podzemlje.

1905.

Lenjin se vratio u Rusiju kada je zemlja bila na ivici revolucije 1905. Politički skupovi su besneli širom zemlje koja je pretrpela gubitak u rusko-japanskom ratu (1904-1905). Ogorčenje među ruskim seljacima bilo je ogromno i oktobra 1905. počeo je Sveruski štrajk. Lenjin nije propustio svoju šansu. Očekivao je revolucionarni udarac i davao preporuke: „Neki treba da ubiju svog agenta u senci, da dižu u vazduh policijske stanice; drugi će opljačkati banku…”

Moskovski ustanak 1905. vlasti su ugušile, ali je Lenjin naučio da je prava sila u proletarijatu - da će radnici, vojnici i seljaci postati oružje njegove revolucije i oruđe njegove diktature.

U međuvremenu je ruski car Nikolaj II popustio pod ogromnim pritiskom javnosti. Ruski parlament je nastao i, iako nije dugo trajao, označio je uspon liberalne buržoazije, koju je Lenjin prezirao, pa je emigrirao u Švajcarsku.

Za Rusiju je to bila era „podzemne“ politike sa brojnim rivalskim revolucionarnim trendovima koji nisu bili previše skrupulozni u pogledu metoda koje su izabrali - propaganda se koristila podjednako često kao i dinamit.

Dok je bio u inostranstvu, Lenjin je organizovao izdavanje legalnih novina u Sankt Peterburgu pod nazivom „Pravda“ („Istina“). Napisao je brojne članke pod različitim pseudonimima za boljševičke novine. Iako je ostao u inostranstvu, bio je vodeća snaga za svoje saradnike i činio je sve što je mogao da nahrani revolucionarni duh, ali ne bez pomoći stranih sponzora, koji su kasnije pomogli da se Lenjin optuži za špijuniranje.

Prvi koraci novog diktatora

Februarska revolucija 1917. je bila šok za cara, ali i za mnoge revolucionare, uključujući Lenjina. Nije bio u Rusiji 17 godina osim nekoliko nedelja.

Kada je stigao na železničku stanicu u Petrogradu, na peronu su ga dočekali počasni stražari. Lenjin je bio zbunjen i rekao svojoj ženi: „Uhapsiće me!“ Kada je shvatio da nema opasnosti, održao je strastveni govor na stanici: „Živela globalna socijalistička revolucija!“

Zbacivanje carizma bio je samo prvi korak u Lenjinovoj pripremi za veliku bitku za socijalističku državu. Pozivao je na novu socijalističku revoluciju.

Program koji je ponudio naišao je na protivljenje čak i u krugu njegovih pristalica. Njegov stari saveznik Georgij Plehanov nazvao je njegovu ideju „ludom“ i bio je siguran da će proširiti anarhiju širom Rusije. Njegovo  predviđanje nije bilo daleko od stvarnosti, ali je Lenjinov plan ipak naišao na ovacije ljudi koji su izvršili revoluciju - proletarijata. „Moć ljudima! Vlast Sovjetima!"

Lenjinov savremenik, Nikolaj Suhanov, socijalistički aktivista i poznati kritičar boljševičke revolucije, pisao je: „Lenjin je govornik velike sile koji je sposoban da pojednostavi komplikovanu stvar... onaj koji lupa, lupa i lupa ljudima umove dok gube svoju volju, sve dok ih ne porobi“.

Posle neuspelog puča u julu te godine, Lenjin je morao da pobegne u Finsku zajedno sa svojim pristalicama. Odatle je slao pisma kolegama. Radikalizam njegovih stavova šokirao je neke od njegovih najstarijih pristalica, jer je zahtevao oružanu pobunu.

Tajno se vratio u oktobru i uprkos dubokim kontroverzama unutar stranke, uspeo je da postigne ono što je planirao: pad privremene vlade.

Stvoren je Sovjet (Savet) narodnih komesara i na njegovo čelo je postavljen Lenjin. Izdavao je dekret za dekretom: zemlja seljacima, radnička kontrola u fabrikama i iseljavanje preduzetnika iz fabrika. Jedan od prvih poteza Lenjinove vlade bio je zabrana svake opozicione štampe.

Na pitanje o slobodi govora Lenjin je odgovorio: „Sloboda govora? Nećemo počiniti samoubistvo.”

Uprkos oštrom protivljenju unutar vlade, Lenjin je potpisao nepovoljan mirovni sporazum sa Nemačkom po cenu gubitka teritorije i plaćanja odštete. To je, zajedno sa zemljišnom reformom, proširilo jaz unutar partije.

Izbio je građanski rat, koji je podelio zemlju na brojne logore: bele, crvene, snage Petljure (ukrajinski separatisti), pobunjene seljake i vojnike, kozake - krvoproliće je odnelo milione života.

AP Photo

U leto 1918, posle velike ofanzive belih snaga, cela porodica ruskog cara je pogubljena. Još nije poznato u kojoj meri je Lenjin učetvovao u tome, ali je to definitivno odobrio.

Komunistički eksperiment

Lenjin nije imao jasan plan za svoj ekonomski model. Radnička kontrola nad fabrikama dovela je skoro do potpune paralize proizvodnje, masovne krađe i pretila je glad.

Lenjin je proglasio diktaturu ratnog komunizma - „ratni“ deo je bio potreban da bi se objasnila oštra primena naredbe. Reč „trgovina“ je zabranjena - umesto toga korišćena je „razmena“ (tj. bunda za nekoliko kilograma brašna).

Sovjetske vlasti su uvele „prodrazvjorstku“ - raspodelu hrane, a država je definisala količine proizvoda koje su seljaci morali da daju državi. Do 1922. to je bio niz poljoprivrednih proizvoda.

Lenjin je naredio svima da rade, a propust je kažnjavan pogubljenjem. Stvoren je novi birokratski organ - Odbor za rad.

Javni rad je takođe bio obavezan i neizbežan, sve od izgradnje mostova do cepanja drva - morali su biti uključeni svi, od radnika do pesnika i naučnika.

Inflacija je vrtoglavo rasla. Radnici su dobijali 26 rubalja dnevno, dok je hleb koštao skoro 170. Radno vreme je trajalo 14 do 16 sati dnevno. Prevoz je bio besplatan, ali jedva da je radio, roba je bila besplatna, ali nije funkcionisala.

Do 1920. proizvodnja je bila sedam puta manja nego 1913. godine, a obim železničkih usluga pao je na nivo iz 1880. godine. Ali najveća cena eksperimenta bio je gubitak 10 miliona života.

Glad

U oblasti Volge 1921. izbila je glad. To su uzrokovali brojni razlozi, uključujući tešku sušu koja je pogodila zemlju i očajno stanje poljoprivrede u zemlji usled Prvog svetskog rata i građanskog rata i „prodrazvjorstke“. U mnogim regionima seljaci su pravili nerede, ubijajući predstavnike boljševičke vlasti. Oko 40 miliona ljudi je gladovalo. Bilo je izveštaja o kanibalizmu. Sovjetska vlada je morala da se obrati strancima za humanitarnu pomoć. Društvo naroda nije žurilo da pomogne; između dva zla, gladi i boljševizma, izabrali su prvo kao oružje protiv drugog. Norveški istraživač Fridhof Nansen uspeo je da organizuje humanitarnu pomoć i sredstva, zajedno sa američkom kompanijom APA.

Glad je prestala tek 1922. godine, u nekim regionima 1923. Ukupan broj mrtvih bio je najmanje 5 miliona ljudi.

Nova ekonomska politika

Ekonomija zemlje je bila u kolapsu i Lenjin je preduzeo hitne mere. Okrenuo se Novoj ekonomskoj politici – NEP. Glavni cilj je bio uvođenje reformi zasnovanih na starom sistemu, a ne njegovom razbijanju. Ubrzo je to dalo rezultate. Sovjetska vlast se oslobodila „prodrazvjorstke“ i radne obaveze. Ponovo su legalizovani slobodna trgovina i mala preduzeća, kojima je dozvoljeno da zapošljavaju ljude. Bankarski sistem je uskrsno i dozvoljena je delimična privatizacija.

Ratni komunizam nije nestao, ali je popuštao. Iako je privreda pokazivala znake oporavka, većina komunističkih aktivista, a ponekad i sam Lenjin, tretirali su novu politiku kao „neizbežno zlo“. U strahu od povratka kapitalizma, želeli su da završe program što je pre moguće i to su učinili nakon što Lenjin više nije bio na vlasti.

Učite, učite i učite!

Lenjin je pokrenuo masovnu propagandnu kampanju za obrazovanje. Devet godina srednjeg obrazovanja bilo je besplatno i obavezno za sve (sistem se zadržao do danas). Početkom 20. veka nivo pismenosti muškaraca bio je 35,8 odsto, a žena 12,4 odsto. Do 1939. godine nivo pismenosti u Sovjetskoj Rusiji dostigao je 70 procenata. Sovjetski Savez je svrstan među zemlje sa najvišim nivoom pismenosti.

Lenjin špijun?

Rusko carstvo je 1914. ušlo u rat protiv Nemačke. Ubrzo nakon revolucije 1917. pojavili su se dokumenti koji su tvrdili da je Lenjin delovao po naređenju nemačke vlade, a iza ovih navoda bio je njegov politički rival Aleksandar Kerenski (šef Privremene vlade).

Međutim, postoje izveštaji o nemačkim agentima u Lenjinovom krugu dok je živeo u Švajcarskoj.
Kada je nastupila Februarska revolucija, Lenjin je, zajedno sa drugim revolucionarima, putovao ponovo kroz Nemačku. Njegovi kritičari su iskoristili priliku da ga nazovu nemačkim špijunom, dok zvanična sovjetska istorija to naziva klevetom.

Međutim, činjenica je da su mnogi revolucionari bili plaćeni iz nemačkih džepova. Kada je reč o fondovima.

Pokušaji atentata

Lenjin je preživeo nekoliko pokušaja atentata, najpoznatiji 30. avgusta. Fani Kaplan ga je dva puta upucala otrovnim mecima, ali, na iznenađenje njegovih lekara, Lenjin se brzo oporavio.

Ali ovo nije bio jedini slučaj. Dok je putovao od Petrograda do Moskve, njegov voz su presreli pobunjeni vojnici. Opet je čudom spašen. Drugi put je njegov automobil opljačkan na putu. Lenjin je bio sa vozačem i telohraniteljem. Bili su naoružani, ali nisu koristili oružje jer su pljačkaši bili obučeni kao putna policija. Kada su shvatili trik, bilo je prekasno. Razbojnici nisu prepoznali Lenjina. Kad su shvatili koga su opljačkali, pokušali su da ga pronađu i da ga ubiju. Ubrzo su uhvaćeni.

Lenjin komandant

AP Photo

Sa početkom građanskog rata, Lenjin je lično učestvovao u stvaranju redovne Crvene armije. Kontrolisao je mobilizaciju (na front su pozivani i članovi partije), naoružavanje i snabdevanje. Uspeo je da iskoristi ogromne vojne zalihe carske Rusije i manipuliše kontroverzama unutar Belog pokreta kako bi stvorio desetostruku prednost nad neprijateljem i čak doveo carske vojne komandante na svoju stranu.

Nemilosrdno je suzbijao vojne i seljačke nemire kad god bi do njih došlo.

Poslednje godine

Lenjin je bio pravi radoholičar, što mu je uništilo zdravlje. Početkom dvadesetih lekari su mu zabranili svakodnevni rad. U maju 1922. imao je prvi moždani udar. Izgubio je govor, a desna ruka i noga su mu bile paralizovane. U decembru je imao još jedan udar. Treći je usledio u martu 1923. i pretvorio ga u „živi leš".

Odmah nakon prvog moždanog udara partijski aktivisti krenuli su u borbu za vlast. Josif Staljin i Lav Trocki bili su glavni rivali.

Dok je još bio sposoban za rad, Lenjin je objavio nekoliko članaka u kojima je pozivao na reviziju socijalizma i na davanje radnicima veće kontrole nad državnim aparatom, štaviše, pozvao je da Staljin bude smenjen sa funkcije. Staljin je bio protiv Lenjinovog povratka i širio je glasine o njegovoj mentalnoj bolesti.

Lenjin je umro 21. januara 1924. u naručju svog bliskog saveznika Nikolaja Buharina.

Profimedia

Bilo je glasina da je imao sifilis, ali one nikada nisu potvrđene. Kada se razboleo, genetski sifilis je naveden među mogućim uzrocima i specijalna medicinska ekspedicija je poslata u njegovu domovinu da istraži istoriju bolesti njegove porodice. Međutim, konačna dijagnoza bila je cerebralna skleroza. Bolest jeste bila genetska jer je njegov otac umro od nje.

Pogrebna povorka bila je duga nekoliko kilometara. Ljudi su se smrzavali po izuzetno hladnom vremenu, a za mnoge je njegova smrt bila lična tragedija. Sovjetske vlasti su naredile balzamovanje njegovog tela. Sagrađen je mauzolej da bi njegovo telo bilo prikazano generacijama koje dolaze. Prema nekim izveštajima, Lenjin je želeo da ga majka sahrani u Sankt Peterburgu.

Vinston Čerčil, vatreni pristalica britanskih intervencionističkih snaga, koje su zajedno sa Belima uložile poslednji napor da potisnu boljševike, kasnije je rekao: „Samo on (Lenjin) je mogao da pronađe put nazad na nasip... Rusi su ostali da se klate u močvari. Njihova najgora nesreća bilo je njegovo rođenje, njihova sledeća najgora njegova smrt”.

Produženi život

Njegov imidž je sovjetska propaganda gotovo kanonizirala. Njegovo lice se moglo videti svuda u zemlji - uokvireno iznad školskih tabli, na platnu koje dominira svakom kancelarijom, ili zamrznuto u cementu, mermeru ili čak bronzi na glavnom trgu svakog grada. Do danas jedva da postoji grad u Rusiji koji nema ulicu nazvanu po njemu. Lenjin je takođe jedan od omiljenih likova ruskih šala.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza građani Lenjingrada glasali su za povratak prvobitnog imena grada. Grad koji je nosio ime revolucionara sada se zove Sankt Peterburg.

Do danas se Lenjinovo telo čuva u staklenom kovčegu u mauzoleju u samom srcu Rusije - na Crvenom trgu u Moskvi. 

Bonus video

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi