U najtežem trenutku postao premijer: Kako je Čerčil zbog Drugog svetskog rata ostao nezaboravni simbol nepokolebljivosti

Vinston Čerčil, britanski političar, istoričar i pisac, bio je jedan od najznačajnijih svetskih državnika 20. veka. Na mesto premijera Ujedinjenog Kraljevstva prvi put je došao usred Drugog svetskog rata, tokom kog je morao da donosi odluke u najboljem interesu svoje zemlje i posle kog je ostao upamćen kao simbol nade i istrajnosti. 

Za vreme trajanja najvećeg svetskog sukoba Čerčil je pokazao izuzetne vojne i diplomatske veštine. Veliko iskustvo u vojsci stekao je pre Prvog svetskog rata i tokom njega, a u tom periodu bio je predsednik Odbora za trgovinu, ministar unutrašnjih poslova, te prvi lord admiraliteta.

U nekoliko navrata vraćao se u armiju posle previranja u politici, bio je komandant 6. bataljona Kraljevskih škotskih filisira na Zapadnom frontu, pa ministar municije, državni sekretar za rat i državni sekretar za vazduhoplovstvo. U periodu od 1921. do 1922. godine bio je državni sekretar za kolonije, te kancelar blagajne u vladi Stenlija Boldvina.

Jedan je od prvih koji je upozorio na opasnost koja preti zbog uspona nacizma u Nemačkoj, iako početkom tridesetih godina 20. veka nije obavljao javnu funkciju. Početkom Drugog svetskog rata imenovan je za prvog lorda admiraliteta, a 10. maja 1940. godine, nakon što je Nevil Čemberlen podneo ostavku, izabran je za premijera Ujedinjenog Kraljevstva.

Profimedia

Posle poraza Konzervativne partije na izborima 1945. godine postao je lider opozicije. Promovisao je evropsko jedinstvo i upozoravao na opasnost od sovjetskog uticaja u Evropi. Na izborima 1951. godine njegova partija je ponovo dobila priliku da formira vladu, pa je Čerčil drugi put stupio na poziciju premijera. Za dela koja je pisao tokom života 1953. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Odrastanje i početak bavljenja politikom

Vinston je rođen u Vudstoku 30. novembra 1874. godine, a veći deo detinjstva proveo je po internatima u kojima se školovao, da bi se 1893. upisao na vojnu akademiju u Sansderstu. Kada ju je završio, raspoređen je u 4. husarsku konjičku regamentu. Kao ratni reporter i posmatrač, izveštavao je sa ratišta u Indiji, Sudanu i Kubi.

Po uzoru na oca, rano se uključio u politiku. Već 1890. držao je govore na skupovima Konzervativne stranke, a devet godina kasnije postao je jedan od potencijalnih kandidata za predstavnika grada Oldhema. Ne uspevši da pobedi na izborima, ponovo je postao ratni dopisnik sa ratišta u Južnoj Africi, gde je učestvovao u nekoliko važnih bitaka. Na izborima 1900. dobio je mandat, pa je od te godine do 1922. bio predstavnik u Donjem domu parlamenta. Na početku karijere bio je član Konzervativne stranke, ali je 1904. prešao u Liberalnu stranku.

Zalagao se za reformu vojske, razvoj mornaričkog vazduhoplovstva, tenkova i prelazak na naftu kao osnovno pogonsko gorivo, ali je bez obzira na uspehe u Prvom svetskom ratu ostao upamćen kao zagovornik iskrcavanja snaga Antante kod Galipolja, koje se završilo katastrofalnim porazom i velikim gubicima.

Profimedia

Nakon novih izbora smenjen je sa pozicije, pa je postao ministar bez portfelja. Smatrajući to uvredom i degradacijom, podneo je ostavku i ponovo pristupio armiji. Krajem 1916. na poziciju premijera došao je Lojd Džordž, koji je naredne godine imenovao Čerčila za ministra municije. Po završetku Prvog svetskog rata obavljao je funkcije državnog sekretara rata i državnog sekretara za vazduhoplovstvo. Jedan je od potpisnika Anglo-irskog sporazuma kojim je uspostavljena Irska Slobodna Država.

Pošto je u oktobru 1922. godine ponovo pala vlada, Čerčil je ostao bez javne funkcije. Na narednim izborima se bezuspešno kandidovao za poziciju u parlamentu. S obzirom na to da se stavovima ponovo približavao konzervativcima, 1925. godine vratio se u Konzervativnu partiju. Ovaj potez je pravdao izjavom da svako može da promeni političku stranku, ali da je potrebna genijalnost da se to uradi više puta. U vladi Stenlija Boldvina Čerčil je obavljao funkciju ministra finansija. Njegov mandat obeležili su deflacija, nezaposlenost i veliki štrajk rudara koji je 1926. godine prerastao u masovne demonstracije u celom Ujedinjenom Kraljevstvu.

Konzervativci su poraženi na izborima 1929. godine, a Čerčil je narednih nekoliko godina ponovo bio bez javne funkcije. U tom periodu bavio se uglavnom pisanjem i bio je jedan od retkih političara koji je bio svestan opasnosti koja se spremala političkim usponom Adolfa Hitlera u Nemačkoj. Zato je insistirao na jačanju britanske vojske i sprovođenju agresivnije spoljne politike.

Vešt diplomata i tračak nade Britanaca tokom Drugog svetskog rata

Britanija je 3. septembra 1939. godine objavila rat Nemačkoj, a premijer Nevil Čemberlen je tada ponovo postavio Čerčila za prvog lorda admiraliteta. Ova vest doprla je do vojske u vidu poruke “Vinston se vratio”, a dobro ju je primio i predsednik Amerike Frenklin Ruzvelt, koji mu je poslao pismenu čestitku.

Profimedia

Jedna od Čerčilovih prvih akcija bio je napad na nemačku vojsku u Norveškoj, ali ona nije sprovedena jer se Čemberlen plašio američke reakcije zbog vojne neutralnosti Novreške, da bi nakon toga Hitler okupirao i nju i Dansku. Kada je 1940. Čemberlen podneo ostavku, za premijera je izabran Vinston Čerčil. On je bio prisiljen da vladu formira od predstavnika obeju stranaka.

Jedan od prvih poteza novog predsednika Vlade Ujedinjenog Kraljevstva bilo je uvođenje funkcije ministra rata, dok je on pored funkcije premijera imao i funkciju ministra odbrane. Tokom rata često je držao motivacione govore u kojima je hrabrio britanski narod i vojsku. Zahvaljujući njegovoj reformi vazduhoplovstva, vojska je izvojevala pobedu u bici za Britaniju od koje je zavisila i sama budućnost Engleske. Nakon što je Frenklin Delano Ruzvelt treći put izabran za predsednika SAD, uspostavljeni su specijalni odnosi između dve zemlje, te je Amerika poslala Ujedinjenom Kraljevstvu potreban ratni materijal.

Ostaće upamćen po tome što nije dozvolio da Velika Britanija kapitulira, uprkos činjenici da su mnoge zemlje u okruženju bile primorane na taj potez. Njegovi govori su služili kao inspiracija i ohrabrenje britanskom narodu, naročito tokom prvih dana rata, kada se nije mnogo zemalja suprotstavljalo Hitleru.

Diplomatske sposobnosti pokazao je sklopivši Anglo-sovjetski pakt sa Josifom Staljinom, bez obzira na to što nije hteo da povuče svoje ranije kritike komunizma. Kada je Hitler odlučio da napadne Sovjetski Savez, izjavio je da je pretnja za Rusiju pretnja i za Birtaniju i odlučio je da pruži promoć Rusima. To je dovelo do sklapanja saveza u maju 1942, kada je usposavljena vojna i politička alijansa između Sovjetskog Saveza i Britanske imperije, koja je trebalo da traje ili do kraja Drugog svetskog rata ili 20 godina (u zavisnosti od toga šta od ovog dvoje kasnije nastupi).

Profimedia

Sa druge strane, uspeo je da privoli Ameriku i da sa Ruzveltom sklopi dogovor o uzajamnim ekonomskim i vojnim resursima kojima bi se porazila Nemačka, ubedivši ga da je ona prirotet u odnosu na Japan, koji je 7. decembra 1941. izvršio napad na luku Perl Harbor.

Posle rata učestvovao je u pregovorima o granicama u Evropi i Aziji, pa je zajedno sa Harijem Trumanom i Josifom Staljinom 1943. godine na Konferenciji u Potsdamu potpisao Predlog sporazuma o evropskim granicama.

Pad popularnosti i drugi mandat

Posle Drugog svetskog rata njegova popularnost među Britancima je opala. Pošto se javno protivio obezbeđenju zdravstvenog osiguranja i boljem školstvu, na prvim posleratnim izborima izgubio je od kandidata Laburističke stranke Klementa Atlija. Bio je voljen zbog pobede u ratu, ali se tokom kampanje nije dobro pokazao.

Za to vreme Čerčil je bio vođa opozicije i zalagao se za formiranje jedinstvenog evropskog tržišta, što je kasnije dovelo do stvaranja Evropske unije. Osim toga, zaslužan je za imenovanje Francuske za stalnog člana Saveta bezbednosti UN.

Ponovo se kandidovao za izbore održane 1951. i postao je premijer drugi put. Iako je nizao brojne uspehe na međunarodnom planu, njegov drugi mandat predsednika vlade obeležile su brojne unutrašnje krize.

Vinston Čerčil; Profimedia

Prelomna godina za njega bila je 1953. Te godine krunisana je kraljica Elizabeta II, kojoj je pomogao da uđe u ulogu monarha koja joj pripala posle iznenadne smrti oca, a dobio je i dva važna priznanja, Orden Reda vitezove podveznice i Nobelovu nagradu za književnost. Iste godine želeo je da ojača odnose sa Amerikom, pa je nameravao da poseti Dvajta Ajzenhauera, tadašnjeg predsednika SAD, ali je u junu doživeo prvi moždanu udar koji je kao posledicu imao delimičnu paralizu, zbog čega je morao da otkaže planiranu posetu.

Iako narušenog zdravlja, pokušavao je da sve konce drži u svojim rukama, trudeći se da se izbori sa svim krizama u zemlji. Ipak, 1955. imao je još jedan moždani udar, nakon čega je odlučio da se povuče sa mesta predsednika Vlade, a na tom mestu nasledio ga je Entoni Idn. Osam godina kasnije američki predsednik Džon F. Kenedi proglasio ga je prvim počasnim predsednikom SAD.

Početkom 1965. godine doživeo je još jedan moždani udar, te je preminuo devet dana kasnije, 24. januara. Sahranjen je na porodičnoj parceli u dvorištu Crkve Sveti Martin u Bledonu. Njegovoj sahrani prisustvovali su predstavnici više od stotinu zemalja celog sveta.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi