Zapad se brutalno obračunao sa svima koji nisu hteli da mu služe, ali tome je sada kraj: Rusija i Putin stavljaju tačku na unipolarni svet

Otkako je počeo sukob u Ukrajini, sa Zapada se čulo kako se radi o “Putinovom ratu”, te da je glavni krivac za sve predsednik Ruske Federacije. Po starom običaju, zapadnjački propagandisti koriste tehniku personalizacije, kao što su to radili u svim sukobima do sada (“ne napadamo mi Srbiju, nego Miloševića”).

Ono što oni još ne žele da izgovore, izgovaraju njihovi sledbenici. Tako je poslanik u ukrajinskoj Vrhovnoj radi nedavno izjavio da će “rat trajati dok Putin ne umre ili ne bude uhapšen”.

Ako se ostavi po strani nemoralnost priželjkivanja nečije smrti, ovakve izjave otkrivaju nešto mnogo značajnije. Naime, Zapad, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, više puta je pokazao kako se obračunava sa onima koji nisu spremni da mu na tacni predaju svoj suverenitet.

Više od dva veka ratovanja

Pod plaštom borbe za demokratiju, iza koje su se krili čisti imperijalizam i pljačka resursa, SAD su od 11. septembra 2000. do 2019. godine potrošile 1,46 biliona za svoju vojsku.

To znači da je je Amerika na ratove trošila oko 250 miliona dolara dnevno, ili oko 91 milijardu godišnje. Ovaj novac potrošen je na operativne troškove, podršku vojnim trupama i prevoz osoblja i opreme, kao i ostale troškove koji su vezani za tzv. rat protiv terorizma.

Pentagon potroši više novca svakih pet sekundi nego što prosečni Amerikanac zaradi za godinu dana, što je oko 56.000 dolara. „Održavanje“ samo jednog američkog vojnika na nekom ratištu košta ravno 60 prosečnih plata u Americi, koje po proceni Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj iznose 4.500 američkih dolara. 

Wikipedia

Dežurni svetski policajac, SAD su od 1776. godine do danas, za 246 godina koliko postoje, u ratovima provela 225 godina. Naravno, od 1945. godine do danas, opravdanje za sve ratove bili su širenje demokratije i borba protiv totalitarnih režima. A kako je ta borba izgledala, najbolje su na svojoj koži osetili narodi koji su se borili za svoj suverenitet: od Vijetnamaca, Iračana, Libijaca pa do Srba.

A da bi se videlo kako su se Amerikanci i njihovi saveznici obračunavali sa liderima zemalja koje su bile spremne da se bore protiv okupacije, dovoljno je pogledati samo nešto više od poslednje dve decenije. 

Agresija na SR Jugoslaviju

NATO, na čelu sa SAD, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija je 24. marta 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. NATO agresija je bez prekida trajala 78 dana. Teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih.

AP Photo/Darko Vojinovic

Ubrzo posle agresije na našu zemlju, organizovana je obojena revolucija, posle koje je na vlast došla Demokratska opozicija Srbije. Već 1. aprila 2001. nekadašnji predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević je uhapšen i osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja. Na Vidovdan, on je izručen Tribunalu u Hagu na osnovu uredbe Vlade Srbije. Ovu uredbu Savezni ustavni sud je istog dana proglasio neustavnom.

Sumnjiva smrt Slobodana Miloševića

Tokom suđenja, počeli su da se javljaju ozbiljni zdravstveni problemi kod Miloševića. Patio je od slabosti srca i ostalih delova kardiovaskularnog sistema. Više puta je suđenje odgađano zbog njegovog zdravstvena stanja. Milošević se više puta žalio na zdravstvene probleme u sudnici Haškog tribunala, a sudsko veće odbilo je 24. februara 2006. da ga privremeno pusti u Moskvu na lečenje. On je 22. februara obavestio predsedavajućeg sudiju Patrika Robinsona da ne može da nastavi ispitivanje svedoka, jer se ne oseća dobro.

Profimedia

Dva dana pre smrti, Slobodan Milošević je u razgovoru sa advokatom Zdenkom Tomanovićem i Momirom Bulatovićem izrazio sumnju da ga, prema rečima advokata Tomanovića, „truju“. Tomanović je na osnovu toga i zahteva porodice, posle smrti nekadašnjeg predsednika, uložio pismeni zahtev da se obdukcija izvrši u Moskvi. Zahtev je odbijen.

Laž o oružju za masovno uništenje i napad na Irak

Već u martu 2003. godine, lažno optužujući Irak da poseduje oružje za masovno uništenje, Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo pokrenuli su jednostranu vojnu akciju (bez dozvole Ujedinjenih nacija) protiv te zemlje. Glavni cilj vojne akcije - svrgavanje Sadama Huseina s vlasti, postignut je posle tri nedelje ratovanja.

Profimedia

Američke snage su 13. decembra 2003. godine uhapsile Sadama Huseina blizu grada Tikrita. U julu 2004. godine počinje prvo sudsko saslušanje, a u oktobru 2005. godine i suđenje.

Na suđenju 5. novembra 2006. godine je doneta presuda po kojoj je Sadam Husein kriv za zločin protiv čovečnosti i osuđen na smrtnu kaznu vešanjem. Kada je sudija pročitao presudu, Sadam je uzviknuo: "Alah je najveći!" i "Živeo Irak! Živeo irački narod!" 

Pogubljenje Sadama Huseina je obavljeno 30. decembra 2006. godine u 6.10 po lokalnom vremenu.

Irak je posle svega završio u ratu, zemlja je potpuno uništena, i zasada se ne nazire kraj haosu u kojem se ova država nalazi.

Linč Gadafija

Zapad je 2011. godine izvršio agresiju na još jednu suverenu zemlju – Libiju. Ponovo je iskorišćen isti scenario: opozicija i pobunjenici finansirani sa Zapada pokrenuli su prvo proteste, pa posle i građanski rat. Celu zemlju ubrzo je zahvatio plamen. Posle višenedeljnih sukoba, uspostavljena je zona zabrane leta iznad Libije, što je dovelo do višemesečnih vazdušnih udara u ovoj zemlji, najpre pod vođstvom nekoliko zapadnih zemalja, a potom i NATO-a. 

Profimedia

Libijski lider Muamer Gadafi je sa kolonom pikapa i tereneca krenuo iz Sirta prema unutrašnjosti zemlje, ali su britanski i francuski obaveštajci koji su tragali za libijskim vođom uočili konvoj i u pomoć pozvali francuske lovce "miraž", koji su patrolirali nebom Libije u okviru NATO misije.

Tri "miraža" izvršili su napad na kolonu koja je zbrisana. Pobunjenička rulja koja je zauzela Sirt likvidirala je sve preživele i ranjene iz te kolone, a Gadafi je uhvaćen ranjen dok se skrivao u betonskoj cevi ispod puta.

Rulja koja ga je izvukla ranjenog pretukla ga je i brutalno silovala, a zatim ubila. Pobunjenici nisu štedeli Gadafija. Iživljavali su se nad njim, jedan od njih ga je silovao bajonetom, a drugi su ga tukli i šutirali.

Kada je stavljen u ambulantna kola, telo mu je već bilo izmučeno, pa ostaje nejasno da li je preminuo od nasilja, rana ili zato što je kasnije upucan.

Fotografije i snimci krvavog Gadafija napravljene mobilnim telefonom su uskoro obišle svet. Njegovo telo je prebačeno u Misratu.

Od tada u Libiji vlada neka vrsta anarhije, od koje se ova zemlja nije oporavila.

Pokušaj uništenja Sirije

Slična sudbina se spremala i sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu. Ponovo je pokrenuta obojena revolucija i oružana pobuna, a na naslovnim stranama zapadnih mas-medija se moglo pročitati da je Asad “diktator”, “masovni ubica”, kao i ostale uobičajene etikete. 

Profimedia

Međutim, baš kada su pomislili da sve ide po uobičajenom planu, “konce im je pomrsila” Rusija, koja se umešala i sprečila još jedno uništavanje suverene države.

Rusija je “preveliki zalogaj” za SAD

Sada, nakon što je izazvao sukob u Ukrajini, Zapad bi da se obračuna i sa svojim glavnim geopolitičkim i ideološkim protivnikom – Rusijom i njenim liderom Vladimirom Putinom. Ipak, Rusija nije mala Jugoslavija ili Libija, nego najveća država na svetu sa moćnom armijom. 

Sve je počelo po starom oprobanom metodu. Rusija je proglašena za agresora i uvedene su joj sankcije. Međutim, ovoga puta nije išlo sve tako lako. Međunarodna mobilizacija protiv Rusije očigledno nije dala neke rezultate, s obzirom na to da su sankcije uvele samo zemlje globalnog Zapada i njihovi pioni. Svi ostali, uključujući i sile poput Kine i Irana, nisu prekidali svoje odnose sa Moskvom.

Sasvim je jasno da je Rusija “preveliki zalogaj” za SAD i njene saveznike, te da Zapad mora da prihvati realnost postojanja i drugih svetskih sila. Što pre to shvate biće bolje po sve nas, a najviše po njih, koji i dalje odbijaju da prihvate postojanje novog svetskog poretka u kojem više na postoji jedan svetski centar moći.

Profimedia

Zapad se nadao da će uvođenje sankcija uzdrmati vlast u Moskvi. Međutim, podrška ruskom predsedniku je od početka specijalne vojne operacije skočila preko neverovatnih 80 odsto, dok za to vreme Bajden i njegova administracija iz nedelje u nedelju obaraju rekorde nepopularnosti među američkim biračima. 

Nema sumnje da su građani Ruske Federacije odlučni da zaštite svoju zemlju i način života, tako da je priželjkivanje neke obojene revolucije u toj zemlji samo puki san Zapada i mnogo je verovatnije da će doći do promena zapadnjačkih režima nego vlasti u Moskvi. I dok se u SAD bliže izbori na kojima će, sasvim sigurno, demokrate pretrpeti žestok poraz, ruski predsednik beleži najveću podršku naroda otkako je došao na vlast. Na veliku žalost Zapada, Putin je u Kremlju voljom ruskih građana, i tu će ostati sve dok oni budu tako želeli. SAD ili bilo koja druga zemlja tu se ništa ne pitaju.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi