Sukob Miloševića i Stambolića nije bio početak raspada Jugoslavije: Šta je zaista predstavljala čuvena Osma sednica

Na današnji dan, 1987. godine, počela je čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je predstavljala konačni razlaz Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića.

Iako je danas sasvim jasno da je tadašnja zajednička država već u to vreme bila pred raspadom, ovaj događaj se danas često spominje kao granica posle koje dalje funkcionisanje Jugoslavije nije bilo moguće.

“Niko ne sme da vas bije”

Događaj koji je prethodio Osmoj sednici je odlazak tadašnjeg predsednika Predsedništva CK SKS, Slobodana Miloševića na Kosovo i Metohiju gde su već duže vreme Srbi bili izloženi pritiscima albanskog rukovodstva i stanovništva. Tom prilikom Milošević je, razgovarajući sa Srbima, izgovorio sada već čuvenu rečenicu: “Niko ne sme da vas bije”. Pet meseci kasnije, ovakav njegov stav će delimično odrediti i ishod glasanja na Osmoj sednici.

pročitajte još:

“Niko ne sme da vas bije”: Slobodan Milošević je na današnji dan pre 34 godine izgovorio rečenicu koja je ušla u istoriju

Miloševićeva politika se zasnivala na brzom rešavanju “kosovskog pitanja”, za razliku od Stambolića koji se zalagao za takozvano mekano razrešenje problema KiM, koje je podrazumevalo nezameranje Albancima, u koji bi se uključile i ostale republike tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Povod za obračun na Osmoj sednici bila je izjava predsednika Saveza komunista Beograda Dragiše Pavlovića koji je, po već ustaljenoj formuli, za krizu na Kosmetu optužio “srpski nacionalizam”. Njegove stavove podržao je, između ostalih, i Ivan Stambolić.

Na Osmoj sednici Pavlović je razrešen, a Stambolić poražen i “sklonjen” četiri meseca kasnije. Od tog trenutka počeo je veliki politički uzlet Slobodana Miloševića, koji je zadobio ogromnu podršku naroda.

Sukob dve struje srpskih komunista

Iako danas neki smatraju da je Osmom sednicom započeo raspad SFRJ, istoričar Ognjen Karanović za 24sedam kaže da to nije tačno.

– Osma sednica nije označila početak kraja Jugoslavije, jer je početak kraja te zemlje bio označen u njenom samom nastanku. Putem neumitnog raspadanja Jugoslavija je krenula donošenjem Ustava 1974. godine. Osmu sednicu CK CKS moramo da posmatramo u kontekstu između dva koncepta koji su imali jedan, istovetan cilj – obnovu srpske državnosti na teritoriji celokupne tadašnje SR Srbije. Bila je to prevashodna okosnica dešavanja na Osmoj sednici. Naravno, bilo je tu i drugih aspekata koji bi se mogli opisati kao sukob u vrhu srpskog komunističkog rukovodstva. Na prvom mestu tu je bio personalni sukob između Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića, ali i između dve grupacije rukovodilaca u srpskom komunističkom rukovodstvu u vezi sa tim ko će imati prvenstvo vlasti. Ono što, sa ove distance, prepoznajemo jeste da su se sukobila dva koncepta ustrojstva državnosti Srbije na njenoj celokupnoj teritoriji, ali i dva koncepta posmatranja uloge Srbije u tadašnjoj Jugoslaviji pred događaje koji su ubrzo usledili – kaže Karanović.

Stambolić bio za podilaženje drugim narodima, Milošević imao drugu viziju

On objašnjava da je Osma sednica predstavljala kulminaciju sukoba, između dve struje srpskih komunista, koji je tajao već mesecima.

– S jedne strane bila je grupacija, predvođena Ivanom Stambolićem sa saradnicima, koja je bila svesna da je Ustavom iz 1974. godine u političkom, pravnom i ekonomskom pogledu Srbija, praktično, osakaćena. Bilo im je jasno da Srbija nema nadležnost nad gotovo polovinom svoje teritorije, da su na njenoj teritoriji formirane praktično dve državne jedinice u formi federalnih subjekata (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) i da je to bio ozbiljan problem koji je morao da bude rešen. Stambolićeva grupacija je smatrala da do rešenja treba doći stihijski u dogovoru sa političkim i nacionalnim elitama drugih federalnih subjekata i jedinica, odnosno republika. Moramo biti objektivni i reći da je, u tom pogledu, ta grupacija u velikoj meri već bila dogovorila (npr. sa “vojvođanskim rukovodstvom”) novi model ustrojstva zemlje uz vraćanje nadležnosti države Srbije na teritoriji Vojvodine – objašnjava istoričar i dodaje da je druga struja imala dugačiji pristup:

– Druga grupacija, predvođena Slobodanom Miloševićem, imala je isti cilj – obnovu državnosti, ali su tom cilju pristupili više hazarderski. Milošević je smatrao da do tog cilja može doći politikom brzih rešenja. On je smatrao da su dogovori sa drugim političkim subjektima i nacinalnim elitama – suvišni. To ne znači da njegov način razmišljanja nije razumljiv, jer se postavlja pitanje šta druge federalne jedinice mogu da imaju sa tim na koji način će Srbija ustrojiti svoju državnost.

Srbija nespremna ušla u raspad SFRJ

Osma sednica je bila konačni politički obračun između dva koncepta, iz kojeg je Miloševićeva struja izašla kao pobednik.

– U sudaru između ta dva koncepta došlo je do ozbiljnog potresa u vrhu Saveza komunista. Strana Ivana Stambolića je poražena, a druga, Miloševićeva strana je, dok je implementirala svoj koncept ustrojstva državnosti Srbije na celokupnoj teritoriji, ostala potpuno nespremna za ono što je uskoro usledilo – raspad Jugoslavije. Zato Srbija u taj proces, sa političkog, geopolitičkog i ekonomskog stanovišta, ulazi poprilično nespremno i događaji je zatiču. Uzrok takvog stanja je bio u diskontinuitetu sa srpskom nacionalnom i građanskom mišlju koja je bila prekinuta u komunističkim čistkama 1944. i 1945. godine. Srpske komunističke elite bile su opterećene jugoslovenskom idejom i idealima, zaslepljene komunističkom ideologijom i nisu posedovale dovoljan kapacitet nacionalne svesti koji bi im omogućio da uvide šta je konkretno rešenje za srpski nacionalni korpus na teritoriji tadašnje SFRJ. To su druge nacionalne elite, u drugim federalnim jedinicama, zloupotrebile i ozbiljno naštetile celom srpskom nacionalnom tkivu na kraju 20. veka – kaže istoričar.

Ishod Osme sednice nije uticao na raspad zemlje

Danas neki, prvenstveno levo-liberalni krugovi, optužujući Slobodana Miloševića i njegove saranike za raspad Jugoslavije, navode da je cepanje zemlje moglo biti izbegnuto da je ishod Osme sednice završio u Stambolićevu korist. Karanović smatra da takav stav nema nikakvo uporište u realnosti.

– Da se Osma sednica završila pobedom druge opcije, desilo bi se isto. Ni Stambolićeva struja nije imala ispravne odgovore i adekvatna rešenja za krizu koja je nastupala pred raspad Jugoslavije. Frakcija na čelu sa Stambolićem je neprestano podilazila političkim i nacionalnim elitama drugih naroda u SFRJ i smatrala da je to put za očuvanje srpske državnosti ili mogućnost njene obnove. Zapravo se pokazalo da druge federalne jedinice uopšte nisu zainteresovane da pomognu ili olakšaju državi Srbiji da ostvari svoj nacionalni i politički zadatak. S druge strane, Jugoslavija je imala oročen rok trajanja. Bila je to hladnoratovska tvorevina, kao što je i prva Jugoslavija bila versajska tvorevina. Njen opstanak je zavisio od volje velikih sila, koje su na kraju hladnoratovskog perioda procenile da Jugoslavija u geopolitičkom smislu više nije potrebna. Bilo koja struja CK SKS da je bila na vlasti posle 1987. godine, Jugoslavija bi se svakako raspala, jer ni rat ni sam raspad SFRJ nije u presudnoj meri zavisio od Srbije ili bilo koje druge federalne jedinice – kaže istoričar.

Prema Karanovićevom mišljenju, suštinske razlike između Miloševićeve i Stamoblićeve struje bile su minimalne.

pročitajte još:

Milošević u poslednjem intervjuu o Kosmetu: “Svetla budućnost za Srbiju samo pod jednim uslovom”

– Jedino u čemu bi, da je ishod Osme sednice bio drugačiji, bilo razlike jeste što bi Stambolić, za razliku od Miloševića, zagovarao drugačiji politički sistem u Srbiji. Ipak, moramo da shvatimo da su obe opcije na Osmoj sednici dolazile iz veoma “bogatog” komunističkog nasleđa i pristup rešavanju nacionalnih i ekononomskih problema u zemlji su posmatrali sa materijalističkog i neomarksističkog stanovišta. To se u procesu raspada Jugoslavije pokazalo kao pogubno kako za Srbiju tako i za srpski narod u celini – rekao je on.

Stambolić postao mit tzv. Druge Srbije

Ivan Stambolić je, posle tragične smrti, postao neka vrsta mita tzv. Druge Srbije. Mnogi pojedinci sa levo-liberalnog dela političkog spektra ga danas predstavljaju kao vizionara koji je mogao da promeni tok istorije. Karanović ističe da je to romantizovanje njegovog lika i dela, te da takvi stavovi nemaju uporište u relanosti.

– Stambolić jeste postao neka vrsta ikone tzv. Druge Srbije. Možda on i jeste njen rodonačelnik u novijem dobu, ali apsolutno je isključeno da bi on bio neki misionar u preporodu Srbije. Uz dužno poštovanje prema njemu kao čoveku koji je tragično nastradao i poštovanje uspomene na njegov život i delo, mora se istaći da on nije bio nikakav misionar ili nacionalni vizionar. Stambolić je, kao i Milošević, bio komunistički tehnokrata, a pored toga nije posedovao ni politički kapacitet ni nacionalnu svest koja je bila potrebna Srbiji u tom periodu kako bi mogla da doživi svoj drugi rizorđimento – kazao je istoričar.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi