Šta se kuva u Pakistanu: Kako su ga SAD decenijama iskorišćavale i kako je Rusija postala kamen spoticanja zbačenog premijera

Tradicionalno složen i zamršen unutrašnji politički establišment Pakistana nedavno je doživeo još jednu reorganizaciju. Vlada na čelu sa Imranom Kanom, odlučna da spase svoju poziciju, čak i raspuštanjem Narodne skupštine (donjeg doma parlamenta), našla se na udaru udružene opozicije predvođene Šehbazom Šarifom, koja je dokazala svoju odlučnost da svrgne premijera žalbom Vrhovnom sudu. U međuvremenu, još jedna moćna neizabrana institucija, vojska, čekala je po strani.

Ispostavilo se da je ishod drame manje dramatičan nego što su neki očekivali: parlamentarizam, u to vreme osnažen tumačenjem konstitucionalizma od strane Vrhovnog suda, prevagnuo je nad kontroverznom „doktrinom nužnosti“. Ponovo sazvana Narodna skupština na kraju je izglasala nepoverenje, što je primoralo Kana da se povuče sa položaja.

Ovo je mogla biti samo još jedna priča o tome „kako pakistanski civilni vladari mogu da izgube vlast“ ako se ne postave adekvatno prema Rusiji.

Ideja od koje se ne sme odstupiti

- Mi nismo nacija koja treba da se koristi kao maramica. Ne želimo jednostrani odnos ni sa kim. Ambasadori Evropske unije dali izjavu protivnu protokolu, tražeći od Pakistana da osudi Rusiju, a da li su to mogli da kažu Indiji? Imaju li hrabrosti? - rekao je bivši premijer tokom obraćanja naciji 8. aprila.

Mikhail Klimentyev, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP

Ovog puta Imran Kan je morao da prihvati činjenicu da je izgubio podršku obe političke klase - široke lepeze opozicionih partija i disidenta iz sopstvene koalicije, kao i establišmenta – vojske, sudstva, civilne birokratije, ulema (muslimanskog sveštenstva), poslovnih krugova i zemljoposednika. Međutim, svrgnuti nacionalni lider pozvao se na adut koji će sigurno odigrati svoju ulogu u budućnosti: navod o stranoj zaveri.

I moćna elita u zemlji i njeno stanovništvo u celini uvek su shvatali da je ideja „muslimanske nacije“, koja je deo teorije o dve nacije koja je unapred odredila podelu Britanske Indije, prilično krhka konstrukcija.

Nakon sticanja nezavisnosti od Britanaca 1947. godine, Pakistan je preživeo nekoliko krvavih sukoba sa Indijom zbog Kašmira i drugih spornih teritorija, secesiju Istočnog Pakistana, bezbrojne pobune u Beludžistanu, Hajber Pahtunvi i Sindu.

Međutim, u okviru nacionalnog narativa svi ti incidenti su se istorijski pripisivali stranom mešanju koje je imalo za cilj podrivanje pakistanskog „aazadija“, važnog nacionalnog koncepta koji na urdu jeziku znači „sloboda“ ili „nezavisnost“, i na taj način konačno uništenje nacija.

U pakistanskom diskursu Indija se nesumnjivo vidi kao prva među državama koje nastoje da „eliminišu čak i ideju o postojanju muslimanske nacije“. Otuda je ideja pune spremnosti da se odbrani od onoga što se doživljava kao „agresivna politika Indije“, suprotstavi njenim „tajnim intrigama“ i razotkriju „podmukle zavere“ koje organizuju indijske bezbednosne agencije, opšteprihvaćena u pakistanskom društvu. Ne posvećivanje ovoj ideji dovoljno pažnje tumači se kao kao ugrožavanje „aazadija“ i same državnosti.

National Assembly of Pakistan via AP

Ipak, Indija nije jedina koja se meša u unutrašnje poslove Pakistana, jer u tome učestvuju i Sjedinjene Američke Držacve, piše RT. Veze Pakistana sa Vašingtonom su dvosmislene i doživele su mnoge uspone i padove, ali se čini da su dve nacije i dalje nezamenljivi partneri jedna drugoj.

Stoga nije ni čudo što su upravo SAD prve izrazile zabrinutost i primedbe nakon Kanove posete Moskvi 23-24. februara.

Strateško pratnerstvo sa SAD

Na početku hladnog rata čini se da su američki stratezi preduzeli prilično razumne korake primoravajući Pakistan da se pridruži američkim inicijativama u izgradnji regionalne bezbednosne arhitekture.

Cilj je bio da se obuzda sovjetska ekspanzija u Aziji. Tada Pakistan nije imao drugog izbora osim da se pridruži supersilama kako bi poboljšao svoje odbrambene sposobnosti, jer bi u suprotnom ogroman deo njegovih resursa bio potrošen samo na odvraćanje Indije.

SAD i Pakistan daju prednost saradnji u oblasti odbrane, uključujći obuku oficira, trgovinu oružjem i izgradnju vojne infrastrukture. Sredinom 1960-ih Pakistan je postao bolje opremljen oružjem i municijom od svog prvobitnog rivala Indije. Međutim, kada je Islamabadu bila potrebna odlučna podrška Vašingtona tokom indo-pakistanskih ratova 1965. i 1971, Amerikanci su bili uzdržani i gledali su izdaleka poraz svog „veoma važnog saveznika“.

AP Photo/Muhammad Sajjad

Tokom 1970-ih Amerika je zatvorila oči na pakistanska strateška razmatranja, ali nije se libila da kritikuje Islamabad zbog osetljivih domaćih pitanja. Situacija se promenila kada su Sovjeti intervenisali u Avganistanu, a Pakistan je proglašen za „državu na prvoj liniji“, pa mu je tada Vašington pružio vojnu i finansijsku pomoć za obuku mudžahedina.

Međutim, čim su sovjetske trupe napustile avganistansko tlo, SAD su zaboravile na strateški značaj Pakistana, a Islamabad je bio ostavljen bez ikakve pomoći.

Bilo je mnogo pitanja za rešavanje: priliv izbeglica iz susedne ratom razorene zemlje, porast radikalnog islamizma u državi i slobodan promet oružja i droge. Nezadovoljstvo javnosti postupcima SAD i ogorčenost na domaće vlade navelo je vladajuću elitu da se okrene u antisekularnom, antizapadnom i antiameričkom pravcu.

Shodno tome, od tada do danas pakistanska politička elita je morala da balansira između neophodnosti saradnje sa SAD i duboko ukorenjenog javnog nezadovoljstva takvom saradnjom, koja se smatra „skrnavljenjem ideje pakistanskih aazadija“.

Malo je verovatno da će se ovaj obrazac promeniti: SAD žele da Pakistan bude na pravom mestu kada je to potrebno, ali kada to nije slučaj, ne mare za napore Islamabada. Sa druge strane, akcije koje Pakistan preduzima na nagovor Amerikanaca izgleda ne izazivaju mnogo oduševljenja među Pakistancima.

AP Photo/Muhammad Sajjad

Stoga ne treba da se čudi što se Imran Kan, iskusni populista, pozicionira kao zagovornik multilateralnog pristupa spoljnim odnosima. Međutim, bez obzira na značajan nedavni razvoj rusko-pakistanskih odnosa, koji su potvrdili premijerove multipolarne ambicije, prelazak crvene linije na ovom putu naterao je establišment da preispita Kanovu poziciju, što je na kraju postalo fatalno za njega.

Poboljšanje odnosa sa Rusijom

Rusko-pakistanske veze znatno su napredovale poslednjih godina. Pošto je Rusija oprezna prema netradicionalnim bezbednosnim pretnjama država centralne Azije od Avganistana, ona održava dijalog o bezbednosnim pitanjima sa Pakistanom, jedinim regionalnim akterom koji ima može da utiče na talibane.

Saradnja u sektoru odbrane manifestovala se u redovnim zajedničkim vojnim vežbama „Družba” (Prijateljstvo) i u ruskom učešću u redovnim multinacionalnim vojnim vežbama „Aman” (Mir).

Štaviše, obe zemlje su odlučne da olakšaju ekonomsku interakciju sa fokusom na energetski sektor i poljoprivredu. Ruske sposobnosti u ovim oblastima mogle bi da budu od velike vrednosti u suočavanju sa večitim problemima južne Azije u pogledu energetske i prehrambene bezbednosti. I konačno, stavovi Moskve i Islamabada usklađeni su o više međunarodnih pitanja, posebno kada se radi o jednostranim koracima Zapada.

Međutim, ovu dinamiku ne treba precenjivati. Odnosi Rusije i Pakistana dugo su bili komplikovani zbog toga što su zemlje pripadale suprotstavljenim blokovima tokom hladnog rata i zbog međusobnog nepoverenja u kontekstu avganistanske krize. Shodno tome, Rusija je pokazala jasnu sklonost negovanja odnosa sa Indijom, dok se Pakistan okrenuo ka SAD.

Profimedia

Povrh toga, postoji jedna zaista ključna odrednica koju Rusija ima na umu - Indija je specijalni privilegovani strateški partner Rusije, a ne Pakistan. Ovaj imperativ ruske spoljne politike postoji decenijama i sigurno će se održati i nakon aktuelnih dešavanja.

Zato će Moskva biti izuzetno oprezna u saradnji sa Islamabadom - posebno u oblastima koje bi mogle da smetaju Nju Delhiju, a Rusija se nada recipročnom pristupu kada je u pitanju interakcija između Indije i SAD. U suprotnom, opsesija lojalnošću jednoj zemlji na račun odnosa sa drugom verovatno bi donela neželjene posledice.

Šansa za Imrana Kana

Uklanjanje Imrana Kana sa funkcije u suštini proizilazi iz različitih sve većih domaćih izazova i nesposobnosti vlade da se njima pozabavi. Na kraju, Kanova poseta Moskvi i neodobravanje te posete koje su javno izrazile SAD samo su poslužile kao izgovor za odluku establišmenta da se reši premijera.

Zajednička opozicija je odmah posle opštih izbora 2018. zapretila Imranu Kanu zahtevom za izglasavanje nepoverenja, ali je konačno pokazala spremnost da preduzme odlučne korake nakon što je dobila relevantne signale od vojske.

Dok je premijer bio fokusiran na ispitivanje SAD i pozivanje na antiamerička osećanja, ljudi u uniformama odlučili su da ponovo izbalansiraju strateške prioritete Pakistana na račun razvoja odnosa sa Rusijom.

AP Photo/Rahmat Gul

Načelnik generalštaba general Kamar Džaved Bajva izjavio je da se ruska vojna operacija u Ukrajini mora „odmah zaustaviti” i da Pakistan ima „duge i odlične strateške odnose sa SAD”. Takve izjave ne treba da čude, jer vojska želi da popravi svoje veze sa SAD i zato je spremna da bude kritički nastrojena prema ruskim akcijama.

Čak i u ovakvim oklonostima, takva ravnoteža verovatno neće biti trajna. Osnaživanje odnosa SAD i Pakistana obično ne traju dugo, dok uvek postoji prostor za poboljšanje rusko-pakistanskih veza, smatra Gleb Makarevič, istraživač IMEMO instituta pri Ruskoj akademiji nauka.

Ista razmatranja se, kako ističe, odnose na političku budućnost Imrana Kana. Pakistanska istorija je videla da su se neki zbačeni premijeri vratili na funkcije, a njihovo glavno oružje za povratak bio je pakistanski stav da strane sile imaju za cilj da zadiraju u aazadije nacije.

- Amerikanci u tom smislu sigurno neće izneveriti Imrana Kana. Oni će mu nesumnjivo pružiti priliku da uputi takav apel - zaključio je Makarevič.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi