Sukob ove dve nuklearne sile opasniji je od rusko-američkog obračuna: Katastrofa bi nastala za svega nekoliko minuta

Indija je 9. marta "slučajno" lansirala projektil koji je pao u Pakistanu. Iako nije nastala ozbiljna materijalna šteta, incident ovog tipa predstavlja noćnu moru.

Ministarstvo odbrane Indije saopštilo je da istražuje slučaj na najvišem nivou, ali Pakistan želi zajedničku istragu.

Malo pre sedam sati ujutru, pakistanska vojska je uočila leteći objekat koji je velikom brzinom dolazio iz pravca Indije i odjednom krenuo ka Pakistanu. Projektil nije oboren, već se sam srušio 120 kilometara unutar pakistanske teritorije, uništivši imovinu civila.

Indija je rekla da joj je laknulo što niko nije izgubio život i navela da veoma žali zbog tog incidenta, koji je rezultat tehničkog kvara.

 

 

Vojni stručnjaci su u prošlosti upozoravali na rizik od nesreća ili pogrešnih procena nuklearno naoružanih suseda, koji su vodili tri rata i učestvovali u brojnim manjim oružanim sukobima, obično oko sporne teritorije Kašmira.

Pakistanski zvaničnici naveli su da raketa nije nosila oružje i da se srušila u blizini istočnog grada Mian Čanu, oko 500 kilometara od glavnog grada Islamabada.

Pakistanska kancelarija spoljnih poslova pozvala je na razgovor otpravnika poslova Indije u Islamabadu kako bi uložila protest zbog, kako je navela, neisprovociranog kršenja vazdušnog prostora, rekavši da je incident mogao da ugrozi putničke letove i živote civila.

 

 

Pakistanski savetnik za nacionalnu bezbednost Moed Jusuf napisao je na Tviteru da je veoma neodgovorno od Indije što nije odmah obavestila Pakistan o nenamernom lansiranju projektila koji je pao u tu zemlju.

Indija nije otkrila o kojoj vrsti projektila je reč, ali su analitičari zaključili da se radi o supersoničnom modelu "brahmos". Razvijen je zajedno sa Rusijom, a smatra se da je jedan od najnaprednijih u svojoj klasi, kao i najbrži. Domet mu je toliki da može da pokrije većinu pakistanskih gradova.

Izvori kažu da se slučajno lansiranje dogodilo uprkos brojnim mehaničkim i elektronskim "bravama" koje su ugrađene u projektile, a iz nekog razloga su, slučajno, zaobiđene.

Profimedia

Iako se sve dobro završilo, sukob Indije i Pakistana mogao bi da dovede do razornih posledica po ceo svet.

Zašto je to važno?

Stariji zvaničnik iz sektora bezbednosti rekao je da će "glave morati da lete" zbog incidenta koji je mogao da dovede do razarajućeg sukoba između dve nuklearne sile, prenosi portal Times of India.

Iako projektil nije nosio bojevu glavu, to pakistanske vlasti nisu mogle da znaju. Mogle su samo da uoče kakva vrsta projektila je u pitanju, i to bi ih navelo na zaključak da je Indija ka njima ispalila nuklearno oružje. Pakistan je, potom, mogao da odgovori svojim nuklearnim oružjem, a onda bi nastala katastrofa.

Raketa lansirana na Pakistan nije bila nuklearne konfiguracije. Međutim, moglo je biti drugačije. Pošto je nuklearno oružje sredstvo odvraćanja, rakete moraju da budu spremne za raspoređivanje pri prvim znacima napada.

Ali, ko kontroliše indijsko nuklearno naoružanje i šta se događa u slučaju nenamernog lansiranja?

Indija je 1998. zvanično postala nuklearna sila, a Kabinetska komisija za bezbednost (CCS) 2003. godine naglasila je da će se zemlja voditi politikom da neće prva ispaljivati nuklerano oružje, što znači da ga može koristiti samo kao odgovor na napad. Dozvola za odgovor mora doći od političkog vođstva kroz Upravu za nuklearnu komandu. Političko veće Uprave za nuklearnu komandu, kojim predsedava premijer države, jedino je telo koje može narediti upotrebu nuklearnog oružja. 

Pixabay

Može li se projektil samouništiti?

Indija i Pakistan imaju otprilike sedam minuta da reaguju pre nego što raketa uspostavi svoju putanju. Pakistan tvrdi da ju je uočio, ali da nije koristio protivvazdušni odbrambeni sistem kako bi je oborio, a za to vreme Indija nije stopirala njen let. Stručnjaci kažu da konvencionalni projektili poput "brahmosa" nemaju mehanizme za samouništenje, iako strateške ili nuklearne rakete tipa "agni" ili "pritvi" navodno imaju prekidač za isključenje. Dve države su 2005. godine potpisale sporazum po kome jedna drugu treba da unapred obaveste o mogućim probama ili bilo kom lansiranju projektila sa mora ili balističkih raketa zemlja-zemlja. Međutim, Islamabad tvrdi da ovoga puta nisu bili obavešteni ni o kakvoj vežbi. Indija nije izdala nikakvo upozorenje.

Nije prvi put da se pojavio strah od nuklearnog sukoba zbog neispravnih kompjuterskih čipova ili slučajnih lansiranja. Stručnjaci smatraju da bi zbog slabe reakcije i veoma visokih uloga nuklearni rat mogao da bude veoma blizu i da zavisi od jednostavnog pritiska na dugme.

Lažni rusko-američki sukobi

Dve nuklearne sile, Indija i Pakistan, poseduju kako projektile dugog dometa tako i kratkog, ali i bojeve glave. Međutim, nemaju neki sistemski sporazum "smanjivanja rizika", kao što postoji između Rusije i SAD, kako bi se izbegao rat, posebno nuklearni sukob.

Takav sistem bavi se brigom o sistemskoj bezbednosti, sigurnosti i interpretaciji namere. Ideja je da se izbegne bilo koji rizik pojačanih tenzija, slučajnih lansiranja i slično.

Analitičar Prakaš Nanda smatra da su dve zemlje nedavni ozbiljan incident rešile "veoma zrelo", što se veoma ceni širom sveta.

Kako se navodi, zato je veoma važno uspostaviti mehanizme za umanjivanje rizika.

Primera radi, pogrešno očitavanje podatak o projektilima 1979. godine moglo je da napravi veliki problem. Snimak obuke koji prikazuje raketni napad nenamerno je postavljen u sistem za upozorenje. Na ekranima se prikazalo kako 1.400 sovjetskih raketa ide ka Severnoj Americi, a prvi utisak je bio da je zemlja na udaru i da se mora reagovati. Nakon šest minuta procene, utvrđeno je da se radi o lažnoj uzbuni.

Incident iz 1980. godine nastao je zbog neispravnog kompjuterskog čipa, i tada je američka vojska ponovo pomislila da ih napadaju Sovjeti.

Ozbiljan problem dogodio se 3. juna, kada su svi vodeći centri za upozorenje dobili obaveštenje da sledi nuklearni napad. Tadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Žbignjeva Bžežinskog probudili su u tri sata ujutru rekavši mu da se sprema napad i da bi o tome trebalo da obavesti predsednika Džimija Kartera. Ipak, on to nije učinio, nije čak probudio ni svoju suprugu, pretpostavljajući da će svejedno biti mrtvi za 30 minuta.

Poznat je i događaj od 26. septembra 1983. godine, kada je sovjetski potpukovnik Stanislav Petrov ostao priseban i odustao je od pritiskanja crvenog prekidača, koji bi ceo svet gurnuo u treći svetski, ali i nuklearni rat.

Profimedia

Sa druge strane, Rusi su 1995. godine pogrešno protumačili lansiranje projektila koje je izvedeno u okviru zajedničke raketne studije SAD i Norveške. Za samo nekoliko minuta, predsedniku Borisu Jeljcinu donesen je kofer sa nuklearnim komandama. Jeljcin je razgovarao telefonom sa ministrom odbrane, a onda su saznali da je neko sa ruske strane zaboravio da obavesti radarske tehničare, koji su potom mislili da se radi o američkom napadu.

Jeljcin je zaključio da se ne radi o napadu i nije krenuo u odmazdu, pa je svet spasao katastrofe. Veruje se da je to bio prvi put da je sovjetski ili ruski lider bio u situaciji da iskoristi crni kofer.

Profimedia

Indija i Pakistan - veliko bure baruta

Važno je napomenuti da u je ovim primerima bilo dovoljno vremena da se reaguje i da hiljade kilometara deli SAD i Rusiju. Sa druge strane, Indija i Pakistan nemaju taj luksuz.

Gradovi poput Lahorea i Amritsara nalaze se na svega desetak kilometara od granice. Islamabad je udaljen manje od 100 kilometara od granice, a Nju Delhi oko 400. Pošto je projektilima potrebno svega nekoliko minuta da stignu do odredišta, vremena za upozorenja je još manje. Treba obavestiti donosioce odluka, proceniti informacije, doneti konačnu odluku i naređenje, a sve to se ne može uraditi u nekoliko minuta.

Može se dogoditi da mete budu pogođene pre adekvatnog odgovora.

Stručnjaci smatraju da zato treba uspostaviti mere kojima bi obe zemlje bile uverene da neće biti iznenadnih vojnih događanja, odnosno, pretnji po bezbednost.

Profimedia

Kako kaže Nanda, ključ je u komunikaciji. Uz to, mogli bi da se sklope sporazumi da se raketni sistemi ne raspoređuju u specifičnim geografskim lokacijama.

Osim toga, izbegavanje rata zavisi od predvidljivosti vojnih odnosa dveju zemalja.

Šta je nuklearno oružje?

Pod pojmom nuklearno oružje obuhvaćeni su ekstremno snažni eksplozivi. Ove bombe dobijaju energiju prilikom cepanja atoma ili udruživanjem čestica koje mogu da izazovu eksploziju. Zbog toga se nuklearna bomba ponekad naziva i atomskom bombom.

Nuklearno oružje oslobađa velike količine radijacije, koja može da dovede do radijacione bolesti, što znači da je njen uticaj znatno duži od same eksplozije.

Do sada su nuklearne bombe upotrebljene samo dva puta, 1945. godine tokom Drugog svetskog rata, kada su dovele do razaranja neverovatnih razmera. Prva bomba bačena je na japanski grad Hirošimu 6. avgusta, a radijacija koja je trajala nekoliko meseci posle njenog pada ubila je oko 80.000 ljudi. Druga bomba pala je na Nagasaki 9. avgusta i usmrtila je više od 70.000 ljudi.

Profimedia

Ko sve ima nuklearno oružje?

Trenutno samo devet zemalja na svetu ima nuklearno oružje. To su Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja.

U teoriji, svako ko ima odgovarajuću tehnologiju, stručnjake i postrojenja može da napravi nuklearnu bombu, ali nije svim državama dozvoljeno da proizvode to oružje. Ovo je utvrđeno Sporazumom o neširenju nuklearnog naoružanja (NPT) iz 1967.

Profimedia

Iran je svoj nuklearni program pokrenuo pedesetih godina 20. veka i od samog početka je isticano da je cilj ovog programa nuklearne enegrije mirnodopski.

Ipak, postoje sumnje da se on koristi kako bi se prikrio razvoj nuklearnog oružja, zbog čega su Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, SAD i Evropska unija odlučili da 2010. uvedu sankcije Iranu.

To je dovelo do sporazuma 2015. godine između Irana i drugih velikih sila, kojim su sankcije ukinute, a prema kojem se Iran obavezao da će ograničiti svoj nuklearni program. Ipak, Amerika se, odlukom Donalda Trampa, povukla iz sporazuma u maju 2018, a Iran je početkom ove godine saopštio da se neće pridržavati odredaba potpisanog ugovora.

Izrael (koji nikad nije ni potvrdio ni negirao posedovanje ovog oružja), Indija i Pakistan nisu se pridružili NPT, a Severna Koreja je odlučila da se povuče iz sporazuma 2003.

Profimedia

Prema podacima američke Asocijacije za kontrolu naoružanja, Kina poseduje 350 bojevih glava, Francuska 290, Rusija 1.458 raspoređenih na 527 interkontinentalnih balističkih projektila i na strateškim bombarderima, a Moskva ukupno ima 4.497 nuklearnih bojevih glava, sa 1.760 "penzionisanih", dok Velika Britanija ima 225 strateških bojevih glava.

SAD poseduju 1.389 strateških nuklearnih bojevih glava raspoređenih na 665 interkontinentalnih balistikih projektila i strateških bombardera. Smatra se da Amerika ima ukupno 5.800 bojevih glava.
Pakistan ima 160, a Indija 150 bojevih glava. Manje od 100 atomskih bombi, prema dostupnim podacima, imaju Izrael (90) i Severna Koreja (40).

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi