Ljubinka Klarić za 24sedam: Bez slobode bih se ugasila

Neodigravanje je verovatno ključna reč ovog intervjua koji Ljubinka Klarić pretvara u igru reči, iskustva, emocija, glume i života. Na svoj način, iskreno, otvoreno i jednostavno, stvarajući tako lepu priču za praznično veče. U tom neodigravanju je njena suština, odnosilo se to na radost ili bol, na život ili glumu. Na taj način ostaje, kako ističe, svoja i prava, i kad pobeđuje i kada greši. Njeno je! Sloboda je imperativ njenog života, tuga čuvar osmeha, samoća lek. Između njih protiče prolaznost i oni trenuci koji se od nje otkidaju, a koji čine smisao i sreću. O tome je ova priča.

Film „Normalni ljudi“ je pre dvadeset godina označio početak vaše profesionalne karijere. Uspevamo li da ostanemo normalni ljudi, i na koji način ste u tom smislu sebe sačuvali tokom svih ovih godina, kao i u ovoj takozvanoj novoj realnosti, kojoj svi čekamo kraj?

Mislim da je to individualno. Ako bi neko gledao sa strane, ne verujem da bi baš tvrdio da smo normalni, a opet, ne znam ni šta je danas parametar za normalno. Volela bih da postoji neki univerzalni primer pa da kažemo: „Ovo je prihvatljivo, ovo nije, ovo se trpi, ovo se ne trpi.“ Tako da ne mogu da tvrdim ni za sebe, ni za vas, ni za okolinu da smo normalni ljudi, samo se nadam da se svi trudimo da to budemo, posebno u okolnostima u kojima živimo poslednjih godinu dana.

Šta ste postavili sebi kao normalnost u životu, u glumi, u odnosima, emocijama, a posebno prema samoj sebi? Čega se nikada ne odričete?

Ne odričem se etike. Iako će možda zvučati neobično, s obzirom na to da mi je poziv takav, ali duboko verujem da to i nema mnogo veze s glumom, jednostavno pokušavam da ništa ne odigravam. Ni glumu, ni život, ni situacije u životu, ni emocije, ni misli. Trudim se da budem svoja i prava.

Da li je u tom neodigravanju suština koja vas opisuje, definiše, i čini takvom kakva jeste? I šta još uslovljava da budete svoja i prava?

Ne znam da li je to suštinsko, ali su mi uvek mnogo pomagale neka vrsta infantilnosti i životna radost. Znate, kad prođete kroz neka iskustva i situacije, i životne i poslovne, onda odvojite dobro od lošeg i naučite da to prepoznate. Ono što ja nudim kao glumica je izbor preživljavanja. Ne stapati se sa bolom, nego nekako preživljavati. U krajnjoj liniji, naš izbor je da živimo, i onda moramo da se potrudimo da to što nam je ostalo učinimo lepšim. Da ne živimo kraj! To je jako važno.

Koliko ta životna radost i glumačku igru čini posebnom i pomaže da se ne živi kraj, a kako preživite one igre koje nam život osmisli, i iz kojih često izađemo poraženi?

Ta igra ume da bude izazovna i veoma radosna. Ja se radujem glumi, i to je ono što me je, možda, i opredelilo da se bavim njome. To je nešto što me čini živom. Uvek postoji entuzijazam koji me vodi napred. Znate, svakom se zbog nečega u životu upale neke lampice, nešto ga uzbuđuje i nosi. Za mene je to gluma. Svaka nova uloga mi daje novu radost. S druge strane, u životu ne pristajem na igre. Iskustvo me je naučilo da ih prepoznajem. Naravno da sam nekada bila deo nekih igara koje nisam prepoznavala i nesvesno sam učestvovala u njima, ali u jednom trenutku svog života sam naučila da ih sagledam i da izlazim iz njih, da ih ne prihvatam. Prihvatam samo tugu i bol kao takve, čiste, jedinstvene, koji mogu da se prebole i da ostave trag u meni, ali da se, kao što sam i rekla, ne odigravaju.

Da li to na jedan način jeste definicija vaše slobode u svakom smislu? Emotivne, pre svega.

Meni je sloboda najvažnija. Ne znam kako izgleda biti zarobljen, i onda polazim od sebe, pa ne mogu ni da razumem ljude koji kažu: „Ali ja nisam oslobođen!“ Mislim da sloboda prvenstveno dolazi od nas samih, a da su okolnosti te koje nas zarobljavaju. Okolina može da te zarobi ako obraćaš pažnju na nju. S druge strane, često smo i sami sebi prepreka. Sloboda mora da bude iznutra, u glavi, u srcu. Ona podrazumeva i hrabrost, a ja negde verujem da sam hrabra žena, i onda sama sebi krčim put ka slobodi. To je jedini način na koji umem da živim. Drugačije bih se ugasila.

Šta palite u svojim samoćama da se u svojoj slobodi ne biste ugasili?

Odmalena obožavam samoću. Ona ume da bude jako produktivna i korisna. Duboko verujem da, kad smo sami, mi rastemo. Važno je samo ne plašiti se. U samoći iskristališem razmišljanja. Neke misli odbacujem, neke greške uočavam, sa više strana sagledavam ovaj svet, svoj život, događaje i iskustva, shvatim neke istine i često se nešto u šta sam bila ubeđena ispostavi kao pogrešno, pa i to donese neku radost i slobodu.

Šta je to što ne vidimo, a uvek je iza vašeg osmeha i onog u očima? Čak i u tim samoćama.

Samo jedno osećanje – tuga!

Izjavili ste da likovi koje igrate obično prate vaš život. Šta vi u životu uvek pratite?

Uvek pratim svoju intuiciju, i ne pravim planove. Nikada ih nisam pravila. Ne znam da li je to greška, i da li, možda, još uvek grešim, jer i dalje ih ne pravim. Znate ono opšte mesto – čovek planira, a Bog kaže ne. Imam neke jasne planove vezane za budućnost svog deteta, koje ću pokušati da realizujem, ali i to je samo neki okvir, pravac kojim ga usmeravam, koji ne može u potpunosti da se predvidi, jer to je život i svako ima svoj put. Moramo da se trudimo da budemo najbolji, a šta će se desiti ne zavisi od nas, to je pitanje i sudbine i okolnosti.

Pročitajte još

Miljan Prljeta: Čovek tišine

Koji lik je bio personifikacija svega vašeg u datom momentu i zbog čega, a koji možda tek sazreva u vama?

Mislim da sam dobijala priliku da igram ono što sam u određenim periodima osećala, i sve se nekako podudaralo. Kad sam bila mlada, nosila sam u sebi veliki bunt, i takvu ulogu sam i dobila. Govorim o ovim većim ulogama u serijama koje publika uglavnom poznaje, da ne pričam o pozorištu, jer je tamo tek bilo raznih iskustava i svašta se podudaralo, ali sam u periodu kada sam igrala učiteljicu Dunju, u seriji „Moj rođak sa sela“, donela neke radikalne i za mene sudbinske, životne odluke, koje su se odrazile i na tu ulogu. To se zaista desilo u isto vreme. Otišla sam u Ameriku i pozvana sam da igram ulogu žene koja se seli iz grada u selo i pruža otpor svemu što je okružuje. Sada možemo da kažemo da sam na jedan način i Lola iz serije „Tate“, koja je jako popularna. Uz nju nekako branim i sebe, prepoznajem neke reakcije i osećanja koja i ja imam. Tako da se mnogo toga podudaralo, a šta će doneti budućnost videćemo. Ne znam u kom pravcu se razvijam kao ličnost i glumica, to nikada nije konstanta, ali se nadam nečem još lepšem od ovoga što je bilo do sada.

Još jedna od vaših rečenica koja skreće pažnju simbolikom glasi: „Svaki put kad odigram ulogu, dogodi se vatromet.“ Mnogi vas doživljavaju kao vrsnog komičara, ali kakav je taj vatromet u dramama?

Ume da bude bolan zato što drama može da se igra na razne načine. Ako čovek skrene s puta ona često može da bude neuverljiva, a kad je neuverljiva onda bude sentimentalna i patetična. U situacijama kada osetim da nešto ne mogu, ne poznajem, ne prepoznajem u sebi, da nisam tačna i nije autentično, onda to izbegavam. Bolje je i ne igrati nego igrati loše. Nekada se desi vatromet, nekada ne. Imala sam mnogo promašaja u životu, nisam uvek razmišljala na ovakav način. Čovek kad je mlad sebi svašta dopušta, što je potpuno u redu, ali onda u nekom trenutku, u nekim godinama i tokom karijere mora da se zaustavi i da kaže: „Ovo umem, a ovo stvarno ne umem.“ Morate biti pošteni prema sebi i prema publici.

Krase vas lakoća u igri, vedar duh, pozitivna energija i spontanost. Nemate pozu za medije. Niste privid same sebe. Zbog čega je to važno?

Zbog života koji živimo. Sve ovo će se jednog dana završiti, i karijera, i popularnost. Sve to bude i prođe. Mi uopšte nismo svesni toga koliko smo prolazni, koliko smo zamenljivi. U februaru ćemo imati premijeru jedne divne predstave  „Kišne kapi na vrelom kamenju“ Rajnera Vernera Fasbindera. Jedan deo tog komada igramo, dok se u drugom mi, glumci, privatno obraćamo publici sa nekim svojim ličnim monolozima koje smo sami pripremili. Tu sam dobila priliku da izrazim svoju misao i kažem da se često zanesemo pa ne vidimo da smo vrlo prolazni. Danas, nažalost, kad umre glumac, to traje dva dana na Fejsbuku i kraj. To je to! Na tome se sve završi. Onda shvatite da mora drugačije da se živi, da su uloge ono što nama donosi radost i da je taj trenutak važan, a ne njegova posledica. Nemojmo se baviti posledicama, budimo autentični tog momenta zato što nas to raduje, a posledice će biti ovakve ili onakve. Trenuci koje živimo sada i u njima dajemo najbolje od sebe su najvažniji, jer možda nas sutra neće biti zbog okolnosti u kojima živimo. Danas je dovoljna jedna temperatura da nas više nema. Onda je važno, ako već odlučimo da živimo, da se ne mučimo, nego da u svakom trenutku, koliko god možemo, budemo pravi, svoji i koliko-toliko srećni.

Pomenuli smo Lolu koju su gledaoci zavoleli u seriji „Tate“. Kakva ste mama u privatnom životu?

Najbolje bi bilo da to pitate mog sina Kostu. S jedne strane sam vrlo bliska sa njim, njegove godine mi nisu strane, razumem mnoge njegove potrebe i nestašluke zato što je dete u meni još uvek živo. Imam lepa sećanja na vreme  kada sam ja bila u njegovim godinama, pa samim tim imam i razumevanja. A  imam i ponašanje jedanaestogodišnjakinje, pa se ponekad sukobljavamo na nivou da smo u tom smislu ravnopravni. „Nemoj! Hoću! Nemoj! Hoću…“ može da ide unedogled, dok neko zreo to ne prekine. Verujem da sam mu zabavna mama, ali ona koja ima autoritet.

Pročitajte još

Vesna Čipčić: Najvažnije je da sam zadovoljna i da trajem

Na početku smo još jedne godine, za koju se nadamo da će biti mnogo bolja od prethodne. Da li su određeni profesionalni angažmani izvesni?

Očekuje me premijera predstave koju sam pomenula u Beogradskom dramskom pozorištu, a onda ćemo videti šta dalje. Ima planova, ali ne mogu da ih otkrivam i govorim unapred. Znam da se „Tate“ sigurno više ne snimaju, a o svemu ostalom ćemo kad dođe vreme.

Dotakli ste se sreće u jednom odgovoru. Ima li ona svoje ime u vašem životu?

Da ne zvuči kao opšte mesto, ali pokojni Mustafa Nadarević je u svom poslednjem intervjuu sreću definisao jednom rečju – ljubav. Ja je nazivam istim imenom.

Večeras dočekujemo srpsku Novu godinu. Kada se sakupe sve želje, koja je u ovom momentu najvažnija?

Da se sačuvamo. To je sada najvažnije. Verujem da će ovaj haos uskoro prestati i nadam se kompletnom oslobađanju, i fizičkom i psihičkom. Ovo je bila podloga za mnoge stvari, i volela bih da iz ove krize izađemo malo pametniji i mudriji. Da negujemo ljubav i da zaista nikada ništa ne odigravamo.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi