Dragan Mićanović za 24sedam: Odredile su me uloge koje nose veliku patnju

Umetnicima je često veoma teško da govore o sebi. Naš sagovornik priznaje da nije izuzetak. Jer, ponekad ne postoje reči koje na pravi način mogu da opišu kreaciju koja se iznedri na onim daskama koje život znače, a koja dotakne duboko u suštinu umetnosti kroz ulogu koja, ma koliko bila iluzija, predstavlja i odraz samog glumca.

Dragan Mićanović je upravo takav umetnik. Neodvojiv od svega što je ikada u životu odigrao. Brušen kao čovek kroz svaki lik, svaku emociju i repliku na sceni. Iako od samog početka svoje karijere pred kamerama ostvaruje upečatljive i snažne uloge, u pozorištu pronalazi ono što se zove potpunost i sloboda. Velike drame koje smatra uzvišenim činom bile su njegova sudbina, pronašle su ga kroz ono što nosi u svom biću, a za šta je uspeo da u ovoj ispovesti pronađe prave reči ne bi li opisao sebe i svoj životni put, i ono što se zove izoštreno ogledalo čoveka koji prihvata svoje svetle i tamne strane.

Šta ste poneli iz Loznice kada ste krenuli putem umetnosti, koji je za vas, očigledno, bio jedini pravi, a da i danas predstavlja luku kojoj se ponekad vraćate usled životnih i profesionalnih oluja?

U mojoj Loznici, tokom divnog detinjstva i odrastanja u miru i relativnom blagostanju proveo sam prelepe dane. Svog detinjstva se sećam samo kroz pozitivne  slike – druženja, prve ljubavi, prva upoznavanja pozorišne scene… Bavio sam se recitacijom, išao na neka takmičenja koja su mi otvorila vrata i perspektivu ka mom današnjem poslu. Loznica je i dan-danas moje utočište, ne toliko grad koliko kraj u kom sam stasao, a posebno reka Drina, koja me je oduvek privlačila i kojoj se uvek vraćam. Imao sam sreću da rastem u divnom društvu, svi moji prijatelji iz detinjstva danas su uspešni ljudi, u raznim profesijama. Nažalost, mnogi su otišli iz zemlje u potrazi za nekom boljom budućnošću, ali su svi mnogo dobri ljudi, i kada odrastate u takvom okruženju stičete dobar temelj za kvalitetan životni put, na čemu sam veoma zahvalan.

Šta je vama doneo odlazak u svet, a da je stvorilo nadogradnju svega što danas vidimo u vašem glumačkom izrazu?

Tri i po godine sam proveo u Londonu, i taj period svog života ne bih menjao ni za šta na svetu, jer me je u mnogim stvarima odredio i iskustva koja sam tada stekao mi i dan-danas znače. Život u inostranstvu ima svoje pozitivne i negativne strane, uostalom kao što ih ima i inače, ali možda je ta spoznaja da sam se bavio poslom za koji sam se školovao i koji obožavam, i da sam uspeo da otvorim sebi neke nove puteve i prepoznam važne putokaze, najbitnija vrednost iz tog perioda. To je definitivno uticalo na moje glumačko osvešćenje u godinama koje su dolazile. Tako da, kad god se setim svog života u Londonu, milo mi je srcu što sam se odlučio na taj nimalo lak korak.

Šta ste kroz to glumačko osvešćenje shvatili o sebi i prepoznali kao odraz ličnog sazrevanja?

Kada se bavite ovim poslom i imate privilegiju da u pozorištu radite kapitalna dela, prinuđeni ste da čitate velike misli velikih pisaca koji su obeležili vekove i koji će uvek biti klasici. Njihovi likovi su i dan-danas živi, tako da verujem da su me mnoge uloge koje sam odigrao formirale ne samo kao glumca, nego i kao ličnost. Ja sam ovakav kakav sam danas i zbog Romea, i zbog Hamleta, i zbog Mizantropa, iako je on čovekomrzac, i zbog Don Žuana i mnogo drugih karaktera. Razne uloge u različitim periodima života su me određivale, jer kada iz večeri u veče govorite tekstove koji moraju proći kroz vas, kroz vaše telo, mozak i glavu, kada se uživljavate u te uloge i branite ih punim srcem, svaka od njih ostavi trag u vašem biću, u to sam sasvim siguran. Sve one su mi otvorile neke potpuno nove perspektive u različitim etapama života, izgrađivale me i oplemenjivale kao čoveka i umetnika, i ja sam ih oberučke prihvatao jer su mi mnogo pomogle u svakoj novoj ulozi, svakom novom poistovećivanju i radu.

Nedavno se završila veoma kvalitetna serija „Kosti“ u kojoj ste igrali vrlo specifičnu ulogu. Šta vam je novo donela, u smislu novog izazova?

Divno mi je bilo u Banjaluci jer sam sreo neke mlade, veoma talentovane ljude. Sama serija mi se veoma dopala, a kasting je urađen fantastično. Kada imate dobru dramsku strukturu i sjajan tekst koji samo Nikola Pejaković može tako da napiše, a onda i dobrog reditelja, mladog, ali koji zna šta hoće, rad postaje uživanje. Uloga u toj seriji je bila, što bismo mi glumci rekli, uloga na žiletu. Lako je mogla da sklizne u nešto što ne želite, jer je lik napisan pomalo ekstremno, ali je svakako još jedno značajno iskustvo i drago mi je što je serija postigla uspeh.

„Urgentni centar“ je uslovno rečeno lakša priča od „Kostiju“, ali dovoljno ubedljiva i gledana. Šta je uvek urgentno u vašem životu?

Porodica mi je uvek urgentna. Moje dve ćerke su mi glavni prioritet u životu i na sve što je u vezi s njima urgentno reagujem. Ta serija će mi zauvek ostati u sećanju, pre svega jer me veže za mog oca koji je, kao hirurg, ceo svoj život proveo u bolnici. On mi je bio vodilja kroz tu ulogu. Pošto ga već dugo nema među nama, zamišljao sam kako bi reagovao u situacijama koje smo snimali, kako bi se postavio. Ta konekcija sa ocem mi je neprestano bila na pameti dok sam radio tu seriju i mnogo mi je pomogla. To je čisto moj lični doživljaj i osećaj kome sam se prepustio i verovao mu, i zaista sam zadovoljan ostvarenim.

Pročitajte još

Ekskluzivno! Branka Katić za 24sedam: Svi imamo jednako pravo na sreću

Od serije „Nečista krv“ se mnogo očekuje. Igrate efendi Mitu koji je veoma kompleksan lik u pogledu emocija, tragičnosti, kukavičluka, egoizma i slabosti. Koje granice svoje glumačke ekspresije ste pomerili tom ulogom?

Efendi Mita je veliki izazov. Dugo se nisam susreo sa tako fantastičnim domaćim dramskim scenarijom. Kompleksno napisano, povezano ne samo sa romanom „Nečista krv“ nego i sa mnogim pripovetkama Bore Stankovića. Sve to je upakovano u jednu snažnu porodičnu sagu, a Voja Nanović, pisac scenarija, efendi Mitu brani kroz celu priču, jer je on takav kakav jeste zbog raznoraznih okolnosti koje su mu se dešavale od detinjstva, preko mladosti i zrelosti, do kasnog doba. Pokušao sam i ja da ga odbranim i istaknem sve osobine i emocije koje su ga činile takvim kakav jeste. Verujem da je pred publikom jedan sjajan projekat kome se neizmerno radujem.

Čime svoj krvotok, svoj život i glumu “čistite” od nečiste krvi?

Svako od nas pokušava da nađe neki beg od realnosti. Mogu da kažem da nikad nije bilo lako, u ovih mojih pedeset godina, koliko sam ih napunio, izuzimajući detinjstvo. Uvek su bila neka smutna vremena i u njima čovek mora da traži neko zrno radosti. Tako da bežim na razne načine, ali uglavnom je umetnost moje utočište. S druge strane, moj posao poprilično podrazumeva rad na sebi. Da biste mogli da odigrate razne uloge morate raditi na sebi, jer ako se prepustite to nije dobro. Na razne načine pokušavam da nađem mir u privatnom životu. Odlaskom na Drinu, u dobroj literaturi, prijatnoj muzici, kvalitetnom filmu, u kreaciji lepote bilo koje vrste.

Širok dijapazon emocija oslikava vašu igru od početka karijere. Pomenuli ste čuvene uloge u pozorištu koje su u velikoj meri uticale na vas i zaista se čini da oduvek nosite jednu vrstu hamletovske tragičnosti u sebi. Na koji način sopstvenu bol pretvarate u sopstvenu igru? 

Gluma je prvenstveno kopanje po sebi, traženje nekih lepih i mračnih stvari u dubinama sopstvene duše. Mnogo toga crpite iz ličnog iskustva, dok s druge strane mnoge stvari tražite i u širini svojih misli i svog pogleda na svet. Od dobre, prave drame nikad nisam bežao i voleo sam je od svojih početaka. Drama na sceni je za mene uvek bila uzvišeni čin, a naš osnovni zadatak je prebaciti rampu snažnih emocija do publike. Kad to uspete, onda znate da ste suštinski deo toga. Imao sam sreću da od svojih najranijih glumačkih dana igram velike dramske uloge koje sa sobom nose veliku patnju, tešku emociju, jednom rečju ogromne probleme. Mene su, kao umetnika, odredile velike drame. Volim da se upuštam u glumačke izazove i rizike, jer mislim da samo tako mogu da napredujem, da ne tapkam u mestu, da ne izvlačim likove, kako mi to volimo da kažemo, iz fioka, i da ne igram stalno jedno isto. Mnogo više me uzbuđuje da kopam po sebi i tražim svoje svetle i tamne strane.

Pročitajte još

Miloš Timotijević: Bez ožiljaka ne bih bio kompletan čovek

Čini se da vam je zrelost donela stabilnost, blagost i mir. To se posebno videlo u “Nemanjićima”, kroz ulogu Svetog Save, koja je zračila tom svetiteljskom mudrošću, ali i tugom. Koliko vas to karakteriše i privatno?

Uvek se trudim da ispred sebe imam izoštreno ogledalo i da, kada se pogledam, u potpunosti sagledam i svoje vrline i svoje mane. Ipak, u većini slučajeva prepuštam drugima da imaju svoje mišljenje o meni, jer govoriti o sebi nije lako. Nekako se u ovim godinama slažu životne kockice, počinjete da sagledavate život u većim komadima i mogu da kažem da sam, za sada, pronašao duševni mir. Znam gde sam, znam gde živim, svestan sam svih svojih mana i svih svojih predrasuda koje pokušavam da pobedim, ali, s druge strane, svestan sam i svog bića u ovom vremenu u kom živim, ili se bar trudim da to budem. Iskliznuća postoje i uvek će ih biti, ali pokušavam i želim da taj voz koji vozi po mojim šinama nikada drastično ne sklizne van svog koloseka, uvek pod onom izrekom: “Ne čini drugima ono što ne želiš da čine tebi”. To je moja vodilja još iz rane mladosti.

Najavljuje se drugi deo serije “Dug moru”. Šta možemo očekivati u nastavku priče o tim dubinama koje su gledaoci zavoleli?

Nastavljamo tamo gde smo stali uz flešbekove koji nas vraćaju u prošlost koja muči junake kroz mistiku cele priče. Publika će upoznati neke nove likove, ali je i dalje u centru pažnje ta tragedija za koju je bezuspešno pokušano da se podvuče pod tepih. Duhovi prošlosti će i dalje proganjati glavne protagoniste koji će probati da nađu spas.

Plaćate li svoje dugove i greške galantno i umete li da istrpite kada zabole?

Trudim se, ali isto tako pokušavam i da ih ne pravim, a ako ih nenamerno i učinim, nije mi teško da se izvinim. Tako funkcionišem. Čovek jedino može da se trudi da nauči nešto iz svojih grešaka i da oprosti, i sebi i drugima.

Jeste li ostali nešto dužni sebi? Neku ulogu, neko životno iskustvo, neke ljude, suze ili razgovore sa samim sobom?

Pa, ko nije?! Uvek postoji nešto što biste u svom životu promenili, ali ne želim time da se previše opterećujem. Trudim se samo da u budućnosti ne pravim iste greške, nego da učim na svom iskustvu. Nema tu neke velike mudrosti. Ponekad moraš zaplivati uz reku da bi izašao na obalu, jer ako se samo prepustiš stihiji odnećete ko zna gde, često tamo gde ne želiš.

Izašli smo iz veoma teške godine, čiji smo kraj s nestrpljenjem očekivali. Kako gledate u budućnost?

Nisam baš nešto presrećan zbog pravca u kom ide ceo svet, ne samo mi. Možda je i ova pandemija neka vrsta upozorenja za sve nas. Želeo bih, kao i svi, da se ovo što pre završi i da se vratimo normalnom životu. Voleo bih da se upozorenje “Držite distancu!” vrati samo u saobraćajne propise i da se više ne spominje u svakodnevnom životu. Jer, kao ćemo bez zagrljaja i dodira? Kad vam to ukinu na skoro, evo, godinu dana, onda čovek zaista shvata koliko su prave životne vrednosti upravo u tim, malim, a toliko važnim stvarima. Nadam se da će sve ovo ubrzo postati prošlost, da ćemo iz svega izvući neke pouke i krenuti ka boljoj budućnosti.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi