Da bih došao do heroina morao sam da ga prodajem, u kriminalu sam bio zato što sam morao: Potresna ispovest glumca Feđe Štukana

Feđa Štukan je počeo da igra u Holivudu tek pošto je i sam proživeo život dostojan jedne velike priče sa puno obrta za holivudski film. Pre nego što je postao glumac, nekoliko puta je bio na dnu, na samoj litici života, sa koje je ipak uspevao da se odrazi, napravi potpuni obrt i život usmeri ka vrhu.

Bio je snajperista taman toliko koliko je bilo potrebno da shvati svu besmislenost rata u BiH, da od svega toga pobegne u ludnicu i toliko dobro odglumi ludilo da shvati da je rođen za glumca. Pošto život ipak nije holivudski film, počinju novi obrti i novi poroci kao što je heroin i veliki životni gubici poput smrti najdraže osobe. I ovog puta, na samoj litici uspeva da preokrene život i stigne do Holivuda, ali i da napiše scenario za film na osnovu svoje životne priče.

24sedam/Katarina Mihajlović

Priča je napisana i od nje je nastala knjiga „Blank“, koja je postala univerzitetski udžbenik u Londonu i Mostaru i postigla veliki uspeh u regionu. O tome kako se gradi novi život kad „izgori“ sve u srcu, da li je moguće iskupljenje, šta je strašnije od rata i da li je moguće isceliti sve rane Feđa Štukan otkriva u otvorenoj ispovesti za 24sedam.

Bili ste u prilici da glumite u Holivudu. Da li to zaista izgleda kao ostvarenje glumačkog sna?

Recimo da je to vrh do kojeg se realno može doći, jer preko toga ne znam šta ima, mada nisam veliki ljubitelj američkog komercijalnog, modernog filma. S druge strane, može se reći da je to centar bar što se glume tiče, najboljih glumaca na planeti. To je sigurno tako i nije nimalo lako ući u tu ekipu.

Ne mogu reći da sam baš u njoj, igrao sam u desetak holivudskih filmova, ogromnih projekata, negde su to manje uloge, negde se samo pojavim, a negde igram glavnu ulogu, ali tu sam, u toj A produkciji, prvoj klasi, Premijer ligi recimo.

Nekad na klupi, ali nekad i zaigram i mislim da je to dobro za karijeru, možda ne za glumca jer ne podrazumeva neki glumački rast i napredak, ali što se tiče finansijske situacije za jedan film koji uradim tamo ovde mogu da živim godinu, dve. Zaradim nekoliko svojih godišnjih plata u pozorištu za jedan holivudski projekat.

24sedam/Katarina Mihajlović

Pominjali ste u pojedinim intervjuima da Holivud glumcima daje mnogo više slobode. Na koji način?

Potpuno je drugi odnos režiser - glumac. To sam video u filmu koji sam radio sa Timom Robinsom, kad je režiser nešto pokušavao da mu objasni, a on mu je u jednom trenutku rekao: „Šta misliš da se ti uhvatiš svog posla?”. To znači ako si me izbrao da glumim i veruješ mi, pusti me da kreiram, a ti se brini o svom poslu. Kod nas u Sarajevu reditelj hoće sve da ti objasni, a kad se to dešava glumac gubi sigurnost. Gluma je igra samopouzdanja, a kad to izgubiš više ne možeš da se sastaviš.

Često igrate negativce. Šta je osnovni razlog što vas vide u takvim ulogama?

To sam prihvatio i odgovaraju mi te uloge, jer negativce smatram zanimljivijim ljudima. Mogu biti brutalni, surovi, onakvi ili ovakvi, ali kompleksniji su i slojevitiji likovi. Uglavnom u našim filmovima pozitivci nabacuju lopte negativcima.  Dobro se snalazim u tim ulogama i volim negativce iako nisam ni blizu toga. Nekada davno sam se bavio kriminalom i dilovanjem, ali sam pozitivac. To sam radio iz nužde, nisam mogao drugačije doći do para koje su mi bile preko potrebne. Da bih došao do heroina, morao sam da prodajem heroin. U kriminalu sam bio zato što sam morao, a ne zato što sam rođen ili odgojen za to.

24sedam/Katarina Mihajlović

Vaše poslednje uloge koje smo ovde gledali su bile u filmu „Nečista krv“ i seriji „Klan“. Da li možemo da najavimo nešto novo u narednom periodu?

Imam četiri projekta koja su trenutno u montaži. Prvi je film Terensa Malika koji smo radili u Italiji, Grčkoj, na Malti I u Turskoj. Zatim „Džek Rajan“, najskuplja holivudska serija koju je napisao Tom Klensi, Skerlićev „Klan“ - druga sezona i  nova serija Danisa Tanovića.

Uoči promocije knjige „Blank“ u Beogradu, izjavili ste da je Beograd jedan od najbitnijih gradova, jer je tu sve počelo i tu treba da se završi. Šta ste pod tim mislili?

Tu je počeo raspad Jugoslavije, netrpeljivost i neprijateljstva. Tu se odlučivalo o tome. Bio bih najsrećniji kad bi ta neprijateljstva prestala. Trideset godina je prošlo i ljudi osećaju nepravdu i gubitak vremena, što je najstrašnija stvar u svemu. Da smo toliko života posvetili mržnji i da još uvek ne možemo s tim da se izborimo.

Ako sam svojim prisustvom, ponašanjem, kao bivši specijalac, ikada nekome zlo naneo, voleo bih da se izvinim, bilo ovde, bilo negde drugde. Nisam nikada ubio čoveka. Ubio sam psa i pticu kad sam bio klinac vazdušnom puškom, nekoliko muva i jednu pčelu. Kristalno jasno se sećam svih tih ubistava.

Voleo bih da to prestane i da nekako počnemo da gajimo fine emocije koje smo imali pre, jer znamo da mi to možemo, u to nema sumnje. Mi smo svi doslovno braća i sestre, u krvnom srodstvu. Nas razdvajaju politika i religija. Moramo se izmaći iz toga, a vera nek ostane. Ove stvari prave razdor među ljudima, a svega što pravi razdor treba se rešiti.

24sedam/Katarina Mihajlović

Knjiga „Blank“ je u Lodonu uvrštena među univerzitetske udžbenike za istoriju. Obično se kaže da istoriju pišu pobednici. Da li je došlo vreme da je gledamo na drugačiji način?

Meni je bilo jako čudno kad se javio Goldsmit univerzitet iz Londona sa idejom da „Blank“ bude udžbenik za istoriju. Bio sam u čudu. Pre toga je Mostarski univerzitet uzeo knjigu kao obavezno gradivo na sociologiji i psihologiji, što ima smisla. Ali mi nije bilo jasno kako može biti udžbenik za istoriju, jer ima puno psovki, ima svega čega ne bi trebalo biti u udžbeniku.

Onda mi je profesorka sa katedre za istoriju objasnila da se na njihovom fakultetu, koji je poznat širom zemlje kao prvi po otvorenosti i različitim pristupima i gradivima, istorija uopšte ne uči kroz političare i vosjkovođe, već da je primarni istorijski izvor zapravo običan čovek, a to sam u ovom slučaju ja. Njima je takva istorija najprihvatljivija jer do sada nikog nije bilo briga kako sve to deluje na običnog čoveka, nego su se pitali ko su ljudi koji su te stvari izazivali i pravili.

Knjiga je pisana prilično jasnim i jednostavnim jezikom. Šta se ipak nalazi između njenih redova?

Između redova sam se bavio filozofijom i to je moj filozofski traktat od početka do kraja knjige. I ko čita između redova, videće to. Nije samo ono što piše, većina knjige je napisana između redova.

24sedam/Katarina Mihajlović

“Blank” se završava početkom. U čemu je tajna?

Za mene je to novi početak života. Sve je to prošlo. Aja se rodila. Novi početak života. Moj novi život, njen novi život. I početak tog klinca koji gleda tog pilota istim očima kojima sam ja pogledao pilota kad sam bio klinac i počeo da maštam o tome. Možda je to životni poziv tog klinca. Možda će i on biti pilot.

Kako se izgradi novi život kad „izgori“ sve u srcu?

Teške stvari se dešavaju. Život je takav, nije satkan samo od dobrih već i od loših stvari. Kad vam se desi nešto baš strašno, postoje dve opcije. Jedna je da se ubijete, a druga je da nastavite da živite. Ako hoćeš da se ubiješ onda izabereš način, a ako želiš da nastaviš da živiš to podrazumeva da prestaneš da misliš na ono loše. To je jedini način da nastaviš dalje, bilo da se radi o smrti drage osobe ili o ratu.

U ratu ja nisam mislio o ratu, uglavnom su moje misli bile negde drugde. Naročito kad sam izašao iz vojske. Tada je to za mene bilo sloboda iako je to teško objasniti - usred sam opkoljenog grada a osećam slobodu, stvarnu slobodu koju kasnije nikad nisam osetio. Rat nije najgora stvar koja mi se u životu desila. Bilo je i gorih.

Koje su?

Smrt moje devojke! To je bio kraj svega, kraj života kojeg poznajem. Potpuni zaokret. Jedno crnilo.

24sedam/Katarina Mihajlović

Da li ste uspeli posle svega da zalečite rane?

Sve ono što me ne ubije, osakati me. Rane postoje, a koliko ćeš se ti prepustiti da te one i dalje jedu, da se produbljuju i da te bole, to je samo pitanje tvoje volje. Ti sa tim možeš prekinuti. Mozak možeš istrenirati tako da misli samo ono što ti želiš da misli.

Ako ga pustiš da misli sam, šta god on hoće, da ti svakakve misli padaju na pamet, to neminovno vodi u crnilo i depresiju. Ti mozak moraš kontrolisati, hemiju možeš kontrolisati savršeno. Da osećaš tačno ono što želiš da osećaš. Ono što te ispunjava. Ako hoćeš da osećaš ljubav, misli na neku lepu stvar i videćeš, za dva dana ćeš početi da se osećaš lepo. Isto je sa mržnjom, sa hrabrošću i željom za životom.

24sedam/Katarina Mihajlović

Bili ste snajperista, kako mozak tada funkcioniše?

Mislim da sam prilično precizno opisao taj momenat u knjizi. To je jedna ljutnja, strašna mržnja, gde svaki atom tebe vibrira samo mržnjom. Ja bih voleo, kao Raskoljnjikov, da rascopam lobanju, da vidim šta je to. Da nanosim bol.

Vi ste promašili svoju metu, a neke situacije u knjizi deluju i komično.

Nisam nikog ubio. Pola knjige sad deluje komično iz ove vizure, ali kada se sve dešavalo nije bilo nimalo komično. Sve situacije u knjizi su uglavnom crne, i da sam ostavio taj ton mislim da bi za čitanje bilo preteško.      

Knjigu ste nazvali “Blank”, što znači prazno. Zbog čega?

Iz nekoliko razloga. Prvi, i to jako glup, je inicijalni. Pisao sam knjigu na ajpedu i poslao je Anđelini Džoli i Bredu Pitu, a dokument koji sam otvorio na ajpedu se zove blank, jer je prazan papir, i to mi je bio jedini dokument u uređaju. Oboje su rekli da je fantastično kad su pročiatli i da je naslov genijalan. Tako je ostalo iako to nije bila prvobitna ideja.

Promo/Čigoja štampa

Zatim blank kao prazan papir koji ti pišeš i ispunjavaš svojim životom, onda blank kao deo filma na kojem nema ništa kad se montira. Onda imate u padobranstvu jedan blank trenutak kad skočite iz aviona pa vam se zamrači sve, ne vidite ništa, jer nemate iskustva, i tako.. ima puno blankova. Blank papir koji me vadi iz ludnice, blank papir koji me vadi iz vojske. Blank papir koji me vadi iz Sarajeva i rata. Blank kao ćorak koji promašuje. Sve što znači blank ima neke veze sa nekim od delova knjige.

24sedam/Katarina Mihajlović

Da li verujete u konačno iskupljenje čoveka? Da li je moguće ponovo postati dobar čovek?

Radio sam loše stvari, sebi prvenstveno, jer mi se tako namestilo u životu. Neke stvari sam morao da uradim ali ne mogu reći za sebe da sam bio loš, suštinski zao i pokvaren. Svo zlo koje sam napravio, napravio sam iz nužde. Ne mislim da sam bio pokvaren i korumpiran. Nisam nikad nekome uradio nešto loše, iz neke zlobe. Ali sam napravio, sticajem okolnosti, masi ljudi zlo.

Šta vam je odneo heroin u životu?

Odneo mi je slobodu, a to mi je najbitnije. Odneo je još nešto, možda nije najbitnije ali je jako važno - vreme. Izgubio sam toliko puno vremena, a to je nešto što ne mogu više nikada dobiti. Ovo vremena što imamo na ovoj planeti je nešto najvrednije što postoji. Zapravo, jedino vredno što postoji. Potrošiti vreme tako uzaludno je strašan zločin, strašan greh prema životu i prema sebi.

24sedam/Katarina Mihajlović

Knjiga je napisana kao scenario za film, planirana je i pozorišna predstava. Da li već vidite nekog ko bi igrao vas?

Neko mlađi mora da igra mene, ja sam star da igram sebe, voleo bih da se te stvari rešavaju na kastinzima. Nadam se da bi ove godine mogla da se postavi pozorišna predstava, prvo u Sarajevu, pa onda dalje. Trebalo bi da je režira jedan poznati srspki režiser. Film je trenutno na čekanju. Nisam žurio ni sa pisanjem, ni izdavanjem, nek uzme vremena koliko treba. Nije bitno i ako bude za 20 godina.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi