Nemanja Oliverić za 24sedam: Emotivna priča o filmu „Bilo jednom u Srbiji“, ljubavi i herojima

Film „Bilo jednom u Srbiji“ predstavio je Nemanju Oliverića u punom koloritu njegovog autentičnog habitusa čiju smo ekspresiju u ovom ostvarenju videli više nego ikada ranije, otkrivajući pritom mnogo toga što s pravom možemo očekivati u njegovim budućim ulogama.

Pre svega raskoš talenta i onu istinitost kojoj teži svaki umetnik, a kojom Nemanja prebacuje rampu i „četvrti zid“. O ovom filmu se mnogo pisalo, ali ipak, reč i emocija glavnog glumca su najmerodavnije. U ovom slučaju glumca koji iskreno i neskriveno pokazuje ljubav prema svojoj ulozi i kroz priču o njoj otkriva mnogo o sebi.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Film „Bilo jednom u Srbiji“ je na svim premijerama oduševio publiku. Čime je vas, kao umetnika, privukla ova priča?

Ovo je priča o spoznaji sebe. Ma koliko jake okolnosti i situacija koja nas okružuje bili, glavna bitka se vodi u nama samima. Dine, kao i ostali likovi u ovoj priči, stvaraju sliku o sebi pred drugima i prave sebe u odnosu na to kako žele da izgledaju u njihovim očima, a zapostavljaju ono što zaista jesu, kao i ono što osećaju. Kao takvi, gube na svim poljima i srljaju kroz život, živeci kroz „lažno ja“. A kao što se filmu kaže – „onaj ko pobedi sebe može da pobedi ceo svet“. To je bila tema koja me je najviše privukla. Pronaći pravog sebe u odnosu na ono što mislimo da jesmo.

Nemanja Oliverić, film "Bilo jednom u Srbiji" Promo/MCF

U čemu je bio najveći izazov izgraditi veoma poseban i slojevit lik, kakav do sada niste igrali? Koje odelo ste morali da skinete sa sebe, a koje da obučete?

Prva stvar na kojoj se radilo je bio dijalekat. Svaki grad, čini mi se, ima neko svoje kolektivno razmišljanje. Iako pripadamo istom narodu, od mesta do mesta imamo drugačije poglede. Pričamo o jugu naše zemlje, drugačije je, brzi su, a ne žure, opušteniji su. Uživaju u druženju i ćeretanju, mala je čarsija, sve se zna i svi se poznaju.

Pomogli su nam dosta ljudi iz Leskovca, da ih upoznamo i predstavimo na pravi način. Druga stvar je bila vera u to da istrajemo. Danas je teško odagnati sumnju i u sebe i u druge, ljudi gube poverenje, odustaju i ja sam sklon tome da kažem da će nešto teško ići i da uzimam stvari sa rezervom. Zato je bilo skoro terapeutski graditi lik Dineta - on ne staje, ne očajava i ne odustaje.

Nemanja Oliverić, film "Bilo jednom u Srbiji" Promo/MCF

Šta je uloga Dineta zahtevala pre svega u emotivnom smislu, što ste morali da iznedrite, ne bi li mu dali tako uverljivu i živopisnu boju?

Gradeći lik uvek razmišljam o tome kroz šta je prošao taj čovek i šta mu se desilo, njegova prošlost me uči kako treba da reaguje u sadašnjosti. Čovek koji je prošao kroz ratna stradanja postaje umetnik koji u jednu malu sredinu donosi - bioskop. Bioskop kao, pre svega, vrsta zabave za narod, zahteva i od njega da u neku ruku bude zabavan, a umetnik kad se trudi da bude zabavan rizikuje da postane nebitan. To je linija lika koja mi je bila najzahtevnija, jer ako nisi ostvaren u onome što radiš sve oko tebe trpi i tu se uzburkaju emocije.

Nemanja Oliverić, film "Bilo jednom u Srbiji" Promo/MCF

U čemu ste prepoznali sličnost sa samim sobom i to iskoristili u formiranju lika?

Još uvek sam, i nadam se da ću do kraja biti željan igre i radosti koju igra nosi. Volim da pobegnem od odgovornosti da nešto mora da bude onako kako svi očekuju da bude. Volim različito, volim drugačije, postoji mnogo uglova da sagledamo stvari u životu, a mi uglavnom koristimo jedan ili eventualno dva. Čini mi se da bih ceo život mogao da provedem u pronalaženju tih uglova i različitih perspektiva. To je ono što sam tražio u sebi kada sam gradio lik Dineta, ono što sam zamislio da bi moglo da ga izdvoji od ostalih i da mu da posebnost.

Nemanja Oliverić, film "Bilo jednom u Srbiji" Promo/MCF

Ovaj film nesumnjivo predstavlja dragoceno iskustvo. Šta je bilo najteže, a šta najinspirativnije?

Najteže je početi. U pripremi filma imali smo jasnu sliku kako to treba da izgleda, ali to je priprema posle koje treba doći na set i ostvariti sve to. Uvek su velika očekivanja, ma šta da radiš, i ta očekivanja zahtevaju potvrdu da si na pravom putu. To je najteže, jer ma koliko bili zadovoljni nekom scenom ili nekim snimajućim danom, potvrdu dobijate tek kada se film prikaže na velikom platnu i kada ga ljudi pogledaju.

Premijera filma "Bilo jednom u Srbiji" Tanjug/Jadranka Ilić

S druge strane, kada se zagrlite sa nekim u sceni tako jako, jer ste mislili da ga više nikada nećete videti ili pogledate i pomislite - ovo je osoba sa kojom želim da provedem ostatak života, ili vas neko kritikuje samo zato što vas voli, kada sve to osetite i te slike vam ostanu u glavi kao neko životno sećanje, onda znate da je prava emocija prisutna. Ta emocija je najvažnija, bez nje nema ničega. Ni nas, ni filma, to je ono što će me inspirisati uvek.

Po čemu ćete pamtiti rad na ovom projektu?

Film ostaje kao glavni svedok. On će me sećati na divno vreme provedeno u druženju posle snimajućeg dana. Imali smo privilegiju da snimamo van Beograda tri meseca i za to vreme smo bili upućeni jedni na druge. Uživali smo u razgovorima, novim poznanstvima, prelepom gostoprimstvu Leskovca, Vlasotinca, Grdelice, Vučja, južne Srbije.

Velika imena igraju u ostvarenju. Od Mikija Manojlovića i Zorana Cvijanovića, do glumaca vaše generacije - Slobode, Viktora, Teodore, Radovana... Čiji umetnički senzibiliteti su vam bili najbliži?

Glumac ne dolazi na snimanje da bi snimao umetnost, umetnost na filmu nastaje povezivanjem svih sektora koji učestvuju u snimanju. Mi, kao glumci, dolazimo da odigramo svoje uloge. Najveća podrška u građenju uloge koju pravim dolazi od mojih partnera i bilo je veliko zadovoljstvo sarađivati sa njima.

Ako napravimo dobar odnos i naši likovi će biti bolji, naš odnos priča priču o nama. Boba, Viktor i Cvija su moji partneri i moji prijatelji. Nikada nisam postavljao pitanje ko mi od njih odgovara, velika je radost kad imaš partnera koji te čuje, kao i ti njega, kad se nalazite u zajedničkoj tački bez naginjanja na jednu ili drugu stranu. To je vredno i to se pamti, a što je najvažnije - daje rezultate.

Premijera filma "Bilo jednom u Srbiji" ATA Images/Amir Hamzagić

Ljubavna priča sa Ružicom koju igra Boba Mićalović je zaista posebna. Na koji način ste izgradili takav odnos likova u ovom filmu?

Priča o zanesenjaku i urokljivoj devojci liči na bajku, pa smo tako i pristupili građenju odnosa između Ružice i Dineta. Trudili smo se da iskoristimo sva ona sredstva koja bajka pruža… priča o začaranoj devojci koja odvodi ljude u smrt, zabranjena ljubav, ogovaranje sveta, ljubav na prvi pogled... a opet, da sve to prikažemo realno, da to budu živi ljudi koji su među nama.

Uvek je lepo igrati zaljubljene ljude, kad si zaljubljen onda je sve moguće, i za mene kao glumca to je prostor ogromne slobode i beskrajne igre. Sa Bobom kao partnerkom je sve lako, nismo pustili taj odnos ni u jednom trenutku, od početka je bio poseban.

Sloboda Mićalović i Nemanja Oliverić Promo/MCF

U filmu izgovarate rečenicu: „’Iljadu puta sam je gledao, al’ tek tad sam je video“. Često nam se to desi u životu vezano za mnogo toga. Jeste li imali takva iskustva i šta kad pred nekim stvarima ostanemo slepi i to shvatimo tek kad bude kasno?

Postoji nešto što mi je kao glumcu jako poznato, a to je odsutnost. Ja ću, naravno, stati u svoju odbranu. Ono što je odsutnost za svet oko mene, to su za mene misli. Često uronim u razmišljanja o procesu kroz koji u tom trenutku prolazim, bilo da je film u pitanju, ili lik kojeg tumačim, pozorište ili knjiga koju trenutno čitam.

To su sve stvari koje za mene zahtevaju vreme, a sa strane mogu delovati kao odsutnost ili kao da mi nije stalo do onoga što se dešava oko mene. To je cena koju plaćam, zato je velika radost kad uradim posao i budem zadovoljan. Nisam pesimista za mene ne postoji kasno, možda samo malo zakasnimo, ali verujem da svako na kraju stigne na svoje mesto. Ovaj film nas uči tome.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Epohe vam dobro stoje. Uloge umetnika, zanesenjaka, neobičnih, pomalo mističnih, ali vrlo kreativnih i autentičnih karaktera. Šta to govori o vama?

Trudim se, što mislim i da jeste najvažnije, da svakom karakteru koji tumačim dam sve ono što je neophodno da zainteresuje nekoga da gleda i da se zapita kakav je to čovek. Ne postoji niko drugi osim mene samog iz koga crpem sve te osobine, naravno postoji neko na koga se ugledam, ali na kraju sve to moram negde u sebi da iskopam, sa samo jednim ciljem - da bude istinito. Glumac nije ni ovakav ni onakav, ni svoj ni ničiji, on je svačiji, svakakav i pripada svima. To je usud našeg posla. Svaka uloga me gradi i dopunjava, obogaćuje i otkriva nešto novo u meni. To je lepota ovog posla, jer kao glumac živim hiljadu života.

Nemanja Oliverić, film "Bilo jednom u Srbiji" Promo/MCF

U opisu filma „Bilo jednom u Srbiji“ stoji da su Cone i Dine predodređeni za gubitnike, ali izrastaju u heroje. Kakvi su oni heroji i može li se to preneti na današnje vreme? Ima li uopšte više takvih ljudi?

Iako se radnja filma dešava pre sto godina, ona nam priča priču o današnjem heroju. Prošlo je vreme heroja koji su pomagali drugima, ti heroji su upali u mrežu koju su ispleli koristoljubivi ljudi, pa su počeli svoje herojstvo da naplaćuju. Nažalost, retki su oni čije se herojstvo ne vidi. Današnji heroj je usmeren na sebe, pomozi sebi da bi pomogao drugima, i zaista jeste tako jer je najteže pomoći sebi. Cone i Dine su nam primer kako je put do sebe težak i varljiv, ali i to da ko krene tim putem ima šansu za život.

Nemanja Oliverić i Viktor Savić, film "Bilo jednom u Srbiji" Promo/MCF

Ko su vaši heroji i zbog čega?

Mogao bih da pomenem mnogo posebnih ljudi u mom životu i da ih nazovem herojima jer oni to zaista zaslužuju. Ti posebni ljudi to znaju i ne vole da ih nazivam herojima. Ali oni koje zaista smatram herojima su naša deca, moja deca, svačija deca. Dovoljno mi je da se osvrnem na to kako ja živim, kako mi odrasli živimo, kakav svet gradimo i kakav svet ostavljamo za sobom, pa da vidim da im neće biti lako.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Jednog dana oni će sve ovo, a tu mislim na zagađenu prirodu, razrovarene gradove, izgubljenu veru, poremećene sisteme vrednosti, naslediti i pokušati da naprave bolji svet nadam se. Tome ih ja bar učim. Neće im biti lako da ispravljaju sve to, kao što ni nama nije bilo lako, ali samim tim što su tu i što će živeti je herojstvo koje će, nadam se, prerasti u lep život.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi