Priča o Stevanu Sremcu: Romantični pisac sa beležnicom

Stevan Sremac je jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca i akademika. Rođen je na današnji dan, 23. novembra 1855. godine u Senti, u zanatlijskoj porodici. U Senti i delom u Pirotu, kod babe po majci je proveo rano detinjstvo. Kada je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, doveo ga je 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu je završio gimnaziju 1875. godine, i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu, kao i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Predavao je krasnopis, crtanje, računicu, nemački, moral, literarne oblike, srpsku gramatiku, srpsku istoriju i opštu istoriju i geografiju. Kao dobrovoljac, učestvovao je u ratovima 1876. i 1877-1878. godine. Jedan je od osnivača i upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine, ali zbog smrti nije stigao da održi pristupnu besedu.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset trećoj godini, 1888, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Život u Nišu, od 1879. do 1892. godine, bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledili „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Kir Geras“, „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti, i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Po nekim navodima, on je lično sve to potcenjivao. Mnogo više je držao do poetizovanih i romansiranih istorijskih priča koje su danas potpuno zaboravljene kao što su „Veliki župan Časlav“, „Vladimir Dukljanin“, „Rastko“, „Kralj Dragutin“, „Smrt cara Lazara“ i mnoge druge.

Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost, a gotovo sve što je napisao vezano je za tri relacije: Beograd – Niš – Vojvodina. Kao pripovedač, Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića, s kojim ga povezuju mnoge zajedničke crte – konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, kao i humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga takođe povezuju mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka i pisce Fildinga, Svifta, Dikensa i Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Stevan Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka.

Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci, koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope, kao i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Bio je, kako kažu, rasni realista, obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja, kao i pronicanja u suštinu pojava i događanja. Uvek je polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio.

Što se tiče njegovog privatnog života, veliki pisac nije imao sreće u ljubavi, zbog čega je i ostao neženja. Za lepim i naočitim profesorom iz Sente su se, po njegovom dolasku u Pirot, okretale mnoge dame. Dve godine službovanja u pirotskoj gimnaziji, gde je od 1881. do 1883. godine predavao srpski jezik, srpsku istoriju i geografiju, bile su dovoljne da kao dvadesetšestogodišnjak napiše svoju prvu pripovetku “Rastko”, uđe u politiku i doživi ljubav koja će ga koštati večite samoće.

Stevan je svoju naklonost iskazao prelepoj šesnaestogodišnjoj Jeleni Pančić, ćerki pirotskog sveštenika Pantelije Pančića, koja je već imala puno udvarača, a najuporniji među njima bio je ugledni političar Josif Kostić. Svojom lepotom i harizmom dvoje mladih su opčinili jedno drugo, i rodila se velika ljubav. Stevan se odvažio da zatraži Jeleninu ruku od njenog oca, međutim, jedan anonimni Sremčev članak je zaustavio sve. Naime, on je bez potpisa u „Srpskoj zastavi“ objavio kritiku rada upravnih mesnih vlasti. U članku je posebno naglasio da “u Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje sa Pantelija”. Pantelija Pančić, Jelenin otac, pronašao se u ovoj prozivci i ruku svoje ćerke predao prvom proscu Josifu Kostiću, političaru tadašnje Naprednjačke stranke. Jelena je, nažalost, imala vrlo težak život. Sva deca su joj preminula kao vrlo mala, a suprug je propio sve što je stekao.

Stevan je nakon ljubavnog poraza premešten u Niš. Jedina ljubav koju je tamo negovao bila je kafana. I kasnije, kada se skrasio u Beogradu kao već poznati pisac, profesor i boem, mnoge prestoničke dame želele su da se udaju za njega, ali je on do kraja života ostao sam.

O Stevanu Sremcu kao čoveku pisao je Dragutin Ilić, iz književne porodice Ilića, od kojih je najznačajniji Vojislav. Ilić je Sremca video kao povučenog, usamljenog, preosetljivog čoveka, koji se otuđuje od većine ljudi. Ta povučenost je bila gotovo ženska, pojačana stanovanjem kod ujaka neženje, knjigoljupca i srboljupca, ali na daljinu. Takav kulturni tip je čest kod učenih vojvođanskih Srba. Sremac je bežao od velikog društva, mrzeo ono što se zove lepo vaspitanje, tražio skrovita mesta gde će se provesti sa nekoliko drugara. Družio se samo sa komotnijim ljudima. Ostavši neženja i lagano odmičući od mladosti, posebno prelaskom iz Niša za Beograd, koji ga nije privlačio posle ujakove smrti, Sremac je nosio sve tegobe samačkog života.

Inače, važio je za uglađenog gospodina, srednjeg rasta, uspravljenog, krutog, lepe glave, sa nakrivljenim šeširom, glatko izbrijanim licem i prosedom kosom, koja je ležala na ramenima. Uprkos samoći bio je vedar i veseo čovek, poznat po mnogim anegdotama. Postoji tvrdnja da se nekoliko profesora žalilo jednom prilikom kako jedino Sremac ima privilegiju da mu časovi počinju od 10 časova ujutru. On se kasnije direktoru pravdao rečima: “Ja sam učio školu samo da ne bih ustajao rano kao pekar, nego kao gospodin profesor!” Kada se dešavalo nešto hitno, Stevana bi obično pronalazili u beogradskim kafanama „Kolarac“ i „Ruski car“. Kad nisu uspevali da ga nađu ni u njima ni kod kuće, znalo se da je verovatno u „Tri šešira“. Sremac je govorio: “Jesam! Znate, to je moja druga Treća gimnazija.”

Bio je najpopularniji profesor niške gimnazije. Bio je šarmantan čovek koji govori tečno, odmereno, prijatnim i čistim glasom. Legenda kaže da je bio najbolje odeven Nišlija, koji je svakog dana nosio drugu kravatu, u skladu sa odelom.

Preminuo je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku, sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu. Iza sebe je ostavio brojna remek-dela srpske književnosti kojima je ušao u večnost. Bio je odlikovan sa tri ordena: godine 1896. Takovskim krstom IV stepena (odlikovanjem koje je Sremac dobio za vojne zasluge, kao dobrovoljac u Đačkoj bateriji Milana Kujundžića Aberdara tokom srpsko-turskog rata 1876-1878), 1900. – Ordenom Svetog Save IV reda, dodeljenom u vreme kralja Aleksandra Obrenovića (1889-1903), 1904. – Ordenom Svetog Save III stepena, dodeljenom 1904. godine u vreme kralja Petra I Karađorđevića (1903-1921). Ordenje Svetog Save Stevan Sremac je dobio za civilne zasluge u oblasti prosvete i književnosti.

PROČITAJTE JOŠ: Branislav Nušić: Savremen i svevremen – 24sedam

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi