Tragovima Radmile Savićević: „Gde ste, Beograđani?!“

Talenat Radmile Savićević bio je neponovljiv, autentičan i potpuno prirodan. Delom iznikao iz zemlje, delom prosut sa zvezda, onog dana kada je rođena u gradu koji je iznedrio neke od najvećih umetnika na ovim prostorima. Radmila je imala moć! Celim svojim bićem je znala da je moćna i velika glumica. Zato je postala to što jeste.

Neprevaziđena, prva i poslednja u ulogama koje je samo ona mogla da igra. Rada je igrala život! U tome je bila njena tajna. Habitus koji se verovatno više nikada neće ponoviti, dar koji je nosila lako, nasmejana i svoja u privatnom životu, gorostasna na daskama umetnosti, kada je bilo dovoljno samo da se pojavi, ne izgovori nijednu reč, i dobije desetominutni aplauz na otvorenoj sceni. Tako je bilo i u svakom kadru, kojim je vladala toliko uverljivo i suvereno da je „rušila rampu“ samo pogledom.

Tako je bilo i na pijaci na kojoj je umela da ostane po dva sata pričajući sa ženama čije je poreklo i sama nosila. Radmila je bila simbol ovog naroda i zato je bila neprikosnovena upravo u takvim karakterima. I najvoljenija zbog njih i svoje neposrednosti, šarma, duhovitosti, oštrine, dobrote, topline, energije i prirodnosti. Svog supruga Božu je volela beskrajno, od trenutka kada ga je prvi put videla na kruševačkom korzou, polovinom prošlog veka. Bila je to „ljubav za u pesmu“, kako je rekla jedna njena koleginica. U sebi je nosila večiti optimizam i radost života, ali i beskrajnu, samo njoj znanu tugu. Imala je neke svoje daljine i neka svoja ćutanja. Zbog njih je, takođe, postala tako velika glumica. Dan pred smrt ispisala je sve svoje uloge i imena glumaca sa kojima je igrala u svojoj bogatoj karijeri. Svojim vanserijskim talentom i neprolaznim ulogama ostavila je neizbrisiv trag u umetničkoj istoriji ovog podneblja. Čuvena Majka Vuka, neprevaziđena Žarka, legendarna Riska, neponovljiva Gospođa Ministarka, samo su neke od antologijskih rola kojima je Radmila Savićević stekla besmrtnost.

„Pevala se Koštana u letnjim smirajima Morave, igrao se Đido u selima dalekim, slavile se slave Ivkove i prosile Zone Zamfirove. Orila se pesma nad Kruševcem, propela se umetnost iz sirotinje vazneseći se nad nemaštinom, istrajavajući, darujući ljudima bogatstvo duha i znanja. Igralo se za metar drva i šaku soli, za radosnu ciku deteta i plugom izbrazdanu ruku seljaka, pocrvenelu od jačine aplauza, za malo žita i grumen putera. Igrala se Živka Ministarka i Doka provodadžika na suvim, ispucalim daskama, sa ponjavama umesto kulisa i u starim haljinama. Glumila se Marija Martinova i Olga Pavlovna, i Nataša Stepanovna i Arina Pantelejmonovna kao da je ceo svet u publici, kao da je gluma doprla do beskraja. I Anđa i Kloda, i Manefa i Živana, i Smilja i Salče, i Frosina i Slavka i Umihana. Igralo se jer je to značilo život. Život na daskama, lepota i sreća u predstavama, ulogama, scenama. Mizanscen jednog vremena. U njemu Radmila, srca lavljeg i duše filigranske. Hrabra, svoja, neustrašiva. Meka kao pamuk, čvrsta kao kamen. Iskrena, nasmejana, setna, slobodna.

Ne samo glumica. Ne samo žena. Ne samo prijatelj i koleginica. Nego simbol, tajna i trag. Narod i zemlja. Svoju mladost je zaodenula starošću i mudrošću, bdenjem i brigom, nemirom i bremenom iskona i izašla na scenu da odigra sve žene ovog naroda, da se ne zaborave, da se upamte. Žene gromoglasne u radosti, stamene i vesele u svadbenim kolima, zastrašujuće i monumentalne u leleku. Nosila je njihovo lice izborano životom i zabrađeno toplinom i ruke preorane njivom i pogačom nežne kao svila, i srce široko kao nebo i blago kao latica cveta okovano strepnjom i trpljenjem. I nemušti vapaj duše prikriven osmehom, drhtaj nade u bolje sutra i sedef suze za sinom koji odlazi u neki lepši život krišom obrisane iskrzanim rukavom koji miriše na bosiljak, na mleko i pšenicu. Da niko ne vidi, da niko ne čuje, da niko ne oseti. I njihovu snagu kad se razgoropadi krv da se odbrani svoje. Dete, doksat, čovek, njiva i kuća, krava i dostojanstvo. Život, godine, crkva, grobovi, krsna slava. Snaga pod maramom i jelekom. Strojevi korak pod keceljom. I stisnuta pesnica da se pobedi strah. Da se opstane. Da se živi. Isto je majčino krilo svuda. I toplina okrilja i poljubac u kosu i zagrljaj jači od ljubavi. I vlažan obraz i nasmejane oči. Tople ruke i još toplije reči. Znala je to Radmila. Sve je to bila Radmila.

Odigrala je sebe i odigrala je sve. Od Milice Lazareve preko Čučuk Stane i Milunke Savić do Marije na prkosima. I mnoge pre i mnoge posle. I u zlu je pronašla dobro, i u dobru pronašla put. Život slavan i jednostavan. Trag neprolazan i vredan. Osetila je kada će otići. Znala je da je to taj dan. I znala je da nikada neće otići. I nije. Radmila od radosti. Od dara, od Srbije i umetnosti. Prava i istinita. Prva i poslednja.“

Iz knjige „Radmila Savićević – Prva i poslednja“

Radmila Savićević rođena je kao Radmila Milenković 8. februara 1926. godine u Kruševcu. Prvi javni nastup imala je u osnovnoj školi, kao Baba Sara u istoimenoj recitaciji. Recitovanjem i glumom nastavila je da se bavi u Sokolskom pozorištu i u dramskoj sekciji „Abrašević“. Za vreme Drugog svetskog rata učestvuje u dobrotvornim priredbama za zarobljenike u nemačkim logorima. Glumi u „Đidu“, prvoj održanoj pozorišnoj predstavi u oslobođenom Kruševcu 1945. godine, koju su izveli članovi amaterskog pozorišta i Druge proleterske divizije. Učesnik je velike radne akcije branja kukuruza u Vojvodini, gde lično organizuje i predvodi omladinsku grupu koja će iste godine kruševačkoj publici podariti drugu posleratnu predstavu „Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika“.

Prvog aprila 1946. godine postaje stalni član Okružnog (gradskog) pozorišta u Kruševcu, osnovanog 29. marta iste godine. Prvog maja debituje u prvoj predstavi novoosnovanog pozorišta, „Roditeljski dom“ Valentina Katajeva, tumačeći lik Marije Martinove. Predstava je održana u adaptiranoj kafani „Kasina“. Za osam sezona, od 1946. do 1954. godine odigrala je skoro sedamdeset uloga u domaćem i stranom dramskom repertoaru. Angažman u Narodnom pozorištu u Nišu usledio je posle predstave „Kola mudrosti, dvoja ludosti“ Aleksandra Ostrovskog, ali ju je Komitet Partije vratio u rodni grad uz obrazloženje: „Zašto bi Rada zabavljala Nišlije kad može i naše.“ Godine 1955. postaje član Narodnog pozorišta u Nišu. Od 1955. do 1970. ostvaruje preko pedeset uloga u bogatom dramskom repertoaru niškog Narodnog pozorišta.

Godine 1970. postaje član Beogradskog dramskog pozorišta – scena na Crvenom krstu, gde je dočekala starosnu penziju, u koju odlazi 1. aprila 1986. sa ukupnim radnim stažom od četrdeset godina. Poslednja pozorišna uloga pred odlazak u zvaničnu penziju jeste Vidosava Pajković u predstavi „Poltron“ u režiji Aleksandra Đorđevića po tekstu Siniše Pavića. Njena karijera nije se završila odlaskom u penziju. Doživela je i zlatni jubilej – pola veka na sceni.

Osim u matičnom Beogradskom dramskom, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra Anđu u „Sumnjivom licu“ u režiji Nikole Simića, a u Ateljeu 212 u predstavi „Čudo u Šarganu“ u režiji Mire Trailović tumači Ikoniju, vlasnicu privatne kafane „Šargan“ kao alternacija Miri Banjac. Poznavaoci pozorišta smatraju da je njena životna pozorišna uloga Tetka Doka u „Zoni Zamfirovoj“. Doku je u Kruševcu premijerno igrala čak četiri puta, u režiji Miroslava Petrovića, Mije Nauparca i Borisava Mihailovića, 1946, 1948, 1949. i 1952. godine. U Nišu za ovu ulogu 1963. godine dobija Oktobarsku nagradu grada Niša. U Beogradskom dramskom pozorištu (tada Savremenom pozorištu) u istoj ulozi nastupa 1970. godine uz legendarnog Milivoja Živanovića, koji je igrao Hadži Zamfira, dok su Maneta i Zonu tumačili Dragan Laković i Ljiljana Lašić.

Jednu od svojih najvećih uloga – Živku Popović u predstavi „Gospođa ministarka“, u Kruševcu je premijerno igrala dva puta, 1946. i 1948. u režiji Bore Mihailovića. U Nišu takođe u dva navrata, u režiji Aleksandra Ace Đorđevića i Dušana Rodića, posle čega se pisalo: „Pronađena je Gospođa ministarka.“ Zbog te uloge se 1969. godine našla na listi kandidata za narodnog poslanika. Premijerno je igra i u Šabačkom narodnom pozorištu u režiji Aleksandra Saše Glovackog i u Beogradskom dramskom u režiji Aleksandra Ognjanovića.

Bila je jača od svake svoje uloge!

Vojin Ćetković

Kad ona iziđe na pozornicu, vi znate da je izišao neko! Neko ko znači!

Mira Banjac

Bila je toliko autentična da bi Nušić, sigurna sam, da je živela u njegovo vreme, za nju napisao „Gospođu ministarku“.

Svetlana Bojković

Nosila je iskrenost i ubedljivost kao krunu glumišta, koju niko nije mogao da spori.

Ljubiša Samardžić

Vreme je nikada neće pregaziti, jer pripada redu antologijskih glumaca.

Seka Sablić

Sve njene uloge su za divljenje.

Milena Dravić

Doslednost je njen rukopis. Doslednost sebi pre svega.

Dušan Kovačević

Kroz svoje uloge, bila je simbol topline doma i nečeg što bi se moglo nazvati srećom.

Bata Živojinović

Dolaskom u Beograd, pored teatra osvaja i televiziju, film, radio i estradu. Prvu glavnu ulogu na televiziji dobija 1969. godine kao Živka Štrba u seriji „Samci“ Gordana Mihića. Vrlo brzo postaje omiljeno TV lice i stiče ogromnu popularnost. Ostvarila je niz antologijskih uloga – Majka Vuka y „Pozorištu u kući“, Violeta Kruška u „Kamiondžijama“, Šurdina baba Savka u „Vrućem vetru“, Baba Tomanija u seriji „Babino unuče“, Živadinka Žarka Šijaković y „Boljem životu“,  Ristana Riska Golubović u „Srećnim ljudima“. Njene čuvene replike – „Gde ste, Beograđani!“, „babino šugavo“, „zdravo, čovečuljak!“ i „liči“ iz reklamnog spota, postaju deo svakodnevnog govora čitave nacije.

Dva puta osvaja nagradu za najbolji glumački par godine „ONA i ON“ po izboru čitalaca „TV novosti“. Prvo 1984. sa Pavlom Vuisićem za „Kamiondžije“, a onda 1994. sa Batom Živojinovićem za „Srećne ljude“. Dobila je i nagradu lista „Večer“ za najpopularnije TV lice u Makedoniji 1977. Učesnik je vrlo popularnog estradnog karavana „Pesma leta“ početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Igrala je u filmovima: „Saša“, „Dr“, „Buba šinter“, „Prozvan je V-3“, „Višnja na Tašmajdanu“, „Tigar“, „Džangrizalo“, „Vreme čuda“, „Obračun u Kazino kabareu“, „Video jela, zelen bor“ i mnogim drugim. Omiljeni projekat na kome je radila bila je dečija emisija „Dobro veče, deco“ na Televiziji Beograd 1996.

Za svoj, više od pola veka dug, umetnički rad dobila je brojne nagrade i priznanja: Orden rada sa zlatnim vencem, dve Oktobarske nagrade grada Niša (za ulogu Brigitke u „Premijeri na pragu“ 1959. i za ulogu Doke u „Zoni Zamfirovoj“ 1963.), Oktobarsku plaketu Beograda, Povelju grada Kruševca, nagradu za životno delo „Zlatna kaciga“ u Kruševcu 1997. godine, Nušićevu nagradu za životno delo glumcu komičaru na festivalu „Nušićevi dani“ u Smederevu 1995. godine, nagradu „Ćuran“ u Jagodini 1989. za ulogu Vidosave Pajković u predstavi „Poltron“, više nagrada na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije – „Joakim Vujić“, kao i pomenute Oskare popularnosti. Njen lik se nalazi i na poštanskoj marki u okviru serije „Velikani srpskog glumišta“.

Godine 2016, o njenom životu i radu je objavljena knjiga „Radmila Savićević – Prva i poslednja“, koja sadrži preko pedeset intervjua sa našim najvećim glumcima i rediteljima, čija sećanja svedoče o tome da je Rada Savićević, neosporno, bila jedna od najvećih srpskih glumica dvadesetog veka. Bila je udata za glumca Božidara Savićevića. Nisu imali dece. Umrla je 8. novembra 2001. godine. Sahranjena je 12. novembra na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.

„I dve reči i pet rečenica su velika uloga, ako se dovedu do perfekcije. Ne znam drugi put.“

„Pozorište je ceo moj život. Često smo spremni da od teatra tražimo sve, ali retko se zapitamo šta smo mi dali tom teatru.“

„U Kruševcu sam počinjala, u Nišu sazrevala, a u Beograd došla – da se poklonim i pokažem šta znam.“

„Osim putera i šljiva, volela sam da se igram pozorišta, volela sam da se bijem sa dečacima, da pravim „kostime“. Recimo, jednoga dana sam uzela od mame veliki komad prave svile i stuštila se u dvorište, otvorila vrata od obora i isterala prase. Zatim sam okačila svilu i, pozorište je bilo gotovo… Bilo je tu i baleta i komedija i tragedija, u haljinama od papira i krunama od „zlata“.

„Snimila sam svega šest, sedam filmova. Nekako nisam baš za filmovanje. Ne umem da glumim ono: „dobar dan“, pa dođe – „rez“, pa opet „dobar dan“, i tako ukrug po ceo dan.

Radmila Savićević

PROČITAJTE JOŠ:

Miodrag Petrović Čkalja: Kralj smeha i improvizacije

Sećanje na Desimira Stanojevića: Nišlija na privremenom radu u Beogradu

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi