Lazar Nikolić, u ispovesti za 24sedam, otkriva jednu od najmračnijih tajni „Kalkanskih krugova“

Mladog glumca Lazara Nikolića videli smo u serijama „Biser Bojane“ i „Preživeti Beograd“, dok ga u ovom momentu gledamo u jednoj od najzahtevnijih uloga u njegovoj dosadašnjoj karijeri, toliko specifičnoj da slobodno možemo reći da se ne dešava često ni mnogo iskusnijim glumcima. Lazar je „Mačji smeh“ u trenutno najgledanijoj seriji „Kalkanski krugovi“ i ujedno jedan od najtajanstvenijih stanovnika sada već čuvenog Zabrana. U otvorenoj ispovesti za naš portal, Lazar nam otkriva mnogo o sebi i svom životu, ali i o neprocenjivom glumačkom iskustvu koje je stekao tokom snimanja ove serije, i nesvakidašnjoj ulozi koju je sjajno odigrao i time pokazao izrazitu dubinu svog talenta.

– Gluma nije najvažnija stvar u mom životu – ističe na samom početku razgovora mladi umetnik. – Mimo toga imam neke druge i veće prioritete, jer smatram da je od glume važnija porodica i, pre svega, biti čovek, posebno u današnje vreme. A što se glume tiče, kao dete sam uvek imao potrebu da se izrazim i da nešto kažem na neki duhovit ili sarkastičan način, i mislim da odatle počinje taj poriv prema umetnosti. Deset godina sam igrao fudbal i bio član reprezentacije Crne Gore. Uvek sam zabavljao saigrače u svlačionici anegdotama i šalama. Postoji jedna sjajna priča iz tog perioda. Kad smo bili na Olimpijskim igrama u Singapuru, ja sam bio rezervni golman. Izgubili smo utakmicu od Bolivije i vraćali smo se u olimpijsko selo autobusom, svi jako tužni i nezadovoljni. U jednom momentu pozove me selektor i ja sav presrećan očekujem da će mi dati da branim na sledećoj utakmici, jer se prvi golman loše pokazao. Međutim, on mi kaže: „Hajde digni neku pesmu, oraspoloži ekipu.“ Rekoh: „Hoću šefe, hoću.“ I krenem, a on me pita: „Šta misliš, što te ja držim ovde? Zato što si dobar golman? Ne. Nego zbog atmosfere.“ Tada sam shvatio da neću izgraditi sportsku karijeru.

Šta je, osim toga, presudilo da gluma postane vaše životno opredeljenje?

Studirao sam Diplomatiju i bezbednost pre glume i u Podgorici sam proveo jednu godinu tokom koje je moj brat od strica pohađao dramsku sekciju kod Petra Pejakovića, Slaviše Grubiša i Marije Backović. Jedne večeri sam mu rekao da bih voleo da pođem sa njim, i tako je sve krenulo. Bili su to verovatno neki znakovi kojih nisam bio svestan, neki božji blagoslov. Da tada nisam otišao, verovatno nikada ne bih ni pošao ovim putem, jer pre toga sa umetnošću nisam imao dodirnih tačaka. Moja majka je domaćica, otac se bavio nekretninama, tako da niko iz porodice nije težio ka tome. U toj dramskoj sekciji sam prvih mesec dana sve karikirao, a onda mi je Pejaković, divan reditelj i pedagog, jednog dana rekao: „Hajde sad samo budi ti. Šta god da se desi, budi ti.“ I malo-pomalo, shvatio sam šta je gluma. Posle tri meseca odlučim da stvarno probam, iako sam bio svestan toga da je to veliki rizik. Dolazim iz male sredine, nisam uspeo kao golman, a otac je uvek želeo da nasledim biznis. Najveću podršku sam imao od majke. Na prijemni u Beograd, na FDU, otišao sam sa velikom željom da uspem i verovao sam da to stvarno mogu. Hteo sam samo da vidim da li jesam ili nisam. Ispostavilo se da jesam, i jedna od meni dražih rečenica moje profesorke, sad posle četiri godine, jeste: „Ti si primljen zbog duše.“

Kako se ta „duša“ danas snalazi u umetnosti?

Mislim da glumac mora da bude konzument života. Naravno, ne po svaku cenu, ali kad se baviš ovim poslom moraš i neke svoje najintimnije stvari da pretočiš u igru. Imao sam sreću ili nesreću da ranije sazrim, jer sam prošao kroz neka teška i bolna životna iskustva, i sve se to skupljalo u meni. Što kaže moj dragi prijatelj Ljuba Bandović: „Crnogorci imaju epske emocije.“ Kao vrlo mlad ostao sam bez oca. Njemu je sahrana bila 16, a ja sam 19. igrao ispit. Takve stvari te duboko obeleže, veoma sam emotivan i empatičan, ali sam naučio da se „čupam“ iz života i to mi pomaže u poslu.

Igrali ste u veoma gledanim serijama, i vaše vreme tek dolazi. A sa njim i uspeh i popularnost. Iz dosadašnje priče može se zaključiti da imate ispravan stav u pogledu prioriteta. Koje promene ne dozvoljavate ni po koju cenu?

Dolazim iz Budve koja je relativno mala sredina. Moji sugrađani su me uvek lepo dočekivali i vidim da poštuju i cene moj rad. S druge strane, verujem da se nisam promenio. I danas se svima javljam kao kad sam imao petnaest godina. Vraćam se na onu temu – biti čovek. Mogu ja da budem ne znam kakav glumac i da napravim velike uspehe, ali ako sutra dođem u svoj rodni kraj i ne mogu da se javim ljudima, nego treba da spuštam pogled – šta će mi sve to. Popularnost mi nikada nije bila cilj i tužno mi je kad vidim da neki ljudi upisuju glumu samo iz tih razloga. Moja želja za glumom i umetnošću je daleko od toga. Uvek mi je u glavi još jedna rečenica moje profesorke: „Danas je najteže biti priznat, a najlakše poznat.“ Time se rukovodim u svojoj karijeri.

„Kalkanski krugovi“ su definitivno pomerili određene granice u televizijskom igranom programu i doneli jedan autentičan i nov žanr. Iz ugla „običnog“ gledaoca, šta je najzaslužnije za uspeh ove serije?

Pre svega mislim da je to dobra priča. Kad malo zađeš u unutrašnjost Srbije i Crne Gore, svuda i dalje postoje te priče, mitovi, legende, neki, uslovno rečeno, paganski običaji – stavi beli luk ispod jastuka i slične stvari. Skoro mi je vlasnik restorana „Divljakovac“ iz Aranđelovca, gde smo snimali, priznao da mu je majka rekla da posle ove serije ništa neće biti od turističke sezone i da više nikada ne bi ušla u Bukulju. Stariji ljudi još uvek veruju u te stvari, a „Kalkanski krugovi“ su prvi put otvorili tu temu. S druge strane, odličan scenario Đorđa Milosavljevića i sjajna  glumačka ekipa su i te kako doprineli uspehu.

Kakva je bila vaša prva reakcija kada vam je ponuđena toliko neobična i specifična uloga, i na koji način ste uspeli da tako istinito i uverljivo odigrate lik koji je jedna od najvećih misterija ove serije, bez ijedne izgovorene reči, samo emocijom?

Kada su me pozvali iz produkcije i ispričali mi kakav je lik, nisam bio siguran da je uloga za men,e i to sam im otvoreno rekao. Međutim, posle nekih mesec dana pozvao me je Raša Brkić i rekao da Milan Karadžić hoće samo mene i da će mi oca igrati Žarko Laušević. Kad sam to čuo, odlučio sam. Žarkovo ime je presudilo da prihvatim ulogu, i on mi je zaista mnogo pomogao razgovorima o likovima, o njihovim odnosima i emocijama. Ovakva uloga je za glumca veliki izazov, pogotovo što nemam tekst, nemam ništa, samo igram. Taj lik se zasniva na unutrašnjim radnjama, izražava se ili kroz radost ili kroz tugu, isključivo instinktivno. Svemu tome je u velikoj meri doprinela i maska koju sam nosio, riđa kosa, zubi, kostim…, ali sam se uvek rukovodio jednom Žarkovom replikom: „On je samo dete.“ To mi je mnogo pomoglo.

Ko je, u stvari, Petar, odnosno „Mačji smeh“?

U jednoj epizodi Žarko u svom monologu objašnjava da deca sa takvim poremećajem imaju specifičnu artikulaciju, bukvalno se oglašavaju kao mačke. Za njih su karakteristične vitiligo fleke i riđa ili plava put. Petar je rođen iz incesta i na nivou je petogodišnjeg deteta, plašljiv je i sav satkan od emocija i dečje iskrenosti. Nisam smeo da preteram sa ovom ulogom, da ne bude karikatura, i to je bila najveća „koska“, jer si uvek na ivici. Imao sam obavezu da budem dosledan i morao sam mnogo da analiziram i kopam po sebi. Trudio sam se da se instinktivno stavim u poziciju tog dečaka koji je odbačen od svih, koga je majka napustila, koji ne zna ljude. Ta emocija mi je bila primarna u građenju Petrovog lika.

Šta nikada nećete zaboraviti sa snimanja ove serije, što predstavlja i iskustvo za koje već znate da će vam pomoći u daljoj karijeri?

Taj odnos sa Žarkom, u kadru i van njega, priviliegija je. Kad te neko čuva kao da si mu dete. Ti nemaš osećaj da je on glumačka gromada, dozvoljava ti da ga vidiš i doživiš kao običnog čoveka. Imali smo scenu u kojoj on mene kupa, i dok su scenografi nameštali sve potrebno, ja sam bio u kadi, i kao za inat krene neki vetar, a Žarko sve vreme iz bokala meni po nogama sipa toplu vodu da mi ne bude hladno. Te stvari te kupe za ceo život. Ima još jedan detalj – snimanje traje, on me vodi kroz šumu, a u ruci nosi baterijsku lampu. Ja mu kažem: „Žarko, on sad mora da ima istu emociju koju je imao pre pet minuta, jer to je neposredno…“ „Da, u pravu si.“ Ja hodam, suze mi teku, a čak nije ni krupan kadar, i kako idem plačući, on mi tu lampu odjednom, neplanirano, uperi u lice. Završavamo scenu i Žarko pita kamermana: „Kad ja Lazaru osvetlim lampom lice, da li se na njemu vidi ova emocija? Da li se vidi da plače?“ To su stvari koje nemaju cenu. S druge strane, krivo mi je što to nije lepše i bolje prikazano u seriji, jer bi gledaoci jače osetili te pretanane, prelepe emocije koje su se dešavale u mojim scenama sa njim. Kad završiš kadar, okreneš se i vidiš da ceo set plače. To je bila neverovatna lepota koja nije nastala iz onoga – hoćemo li sad ovako, nego je ta emocija bukvalno tekla. Kad imate partnera koji vam daje sve, onda sve izlazi i iz vas, i to potpuno prirodno, zaista kao otac i sin. On mučenik sa svojim ogromnim bremenom, ja koji nisam zao, samo mi treba neka ruka, sigurnost i uteha. Te scene su suptilno, same od sebe došle, tako bude uvek kad se razumeš sa nekim, i to je za mene čar glume.

Pročitajte još

Jezive misterije „Kalkanskih krugova“ se otkrivaju: Šokantan i neočekivan rasplet (VIDEO)

Kada poželite da osetite čar života, čemu se posvećujete?

Kad ne igram, provodim vreme sa devojkom i prijateljima. Trudim se da se izolujem od loših vesti, od svega što se dešava poslednjih godinu dana. Volim da se nađem sa društvom, da napravimo roštilj, popijemo koju, da skrenem misli. Ponekad volim i samoću. S druge strane, glumcu je uvek kontinuitet najvažniji. Nisam igrao od oktobra zbog cele ove situacije i ne bi mi bilo svejedno kada bih sad izašao na scenu, ali se nadam da će se to uskoro dogoditi. Trudim se da na sve u životu gledam sa pozitivne strane. Kada govorimo o televiziji i filmu, hiperprodukcija je dobra za glumce, ali to nije suština glume. Nemam nikakvo pravo da kritikujem zato što ja prvi ne čistim svoje dvorište i tip sam koji će se pre zapiti sa društvom nego što će nešto da uradi. To je moja mana i stojim iza toga, ali šta nam se danas nudi?! Kriterijumi su toliko niski da su ljudi zaglupeli. I svi stalno samo nešto kritikuju. Voleo bih da se to promeni.

Gde je u Crnoj Gori vaš komad mora i neba, mesto na kome ste svoj na svome?

Moram da priznam da se u Budvi nisam okupao deset godina zato što to više nisu moje plaže, nije moja obala, nije moje detinjstvo, nije moj kamen koji sam prvi put bacio u more. Mnogo toga se promenilo, ali ja koji sam tu rođen, koji sam tu celog života, da plaćam ležaljku – neće moći. Zato je moj komad mora i nešto u čemu najviše uživam kad odem sa prijateljima na barku, kad ronimo, pucamo iz harpuna, kad pijemo neki špricer, slušamo muziku, kad se ulovi nešto, pa se spremi neka večera. Ja bih takvu Budvu, takvu je volim i neću nikad odustati od toga. Tužno mi je što je primorski grad izgubio sve to, da nema neku svoju klapu, svoju muziku, nešto svoje. Đedovina mi je iz Bjelopavlića, tamo je moje selo i moj voćnjak. Uvek kada mi okolnosti dozvole volim da odem tamo, da se malo osamim i uživam u tom svom parčetu neba.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi