Sećanje na Jelenu Žigon; Ivana Žigon za 24sedam: Nesalomiva, od jednog kamena isklesana

Lepota Jelene Žigon je bila vanvremenska, gotovo hipnotišuća. Lepota svetske filmske dive. Elegancija i otmenost njene pojave u opseni aristokratske fam fatal harizme činili su je jedinstvenom i nedostižnom. Bata Živojinović je za nju jednom rekao: „Jelenin neverovatan senzualan glas, izvajana figura, elegancija i gracioznost koju su reditelji veoma koristili za duge kadrove njenih silazaka niz stepenice, nema koga nisu plenili. Zamislite: ona trči niz stepenice, ne gleda u njih, već u daljinu…“

Njena unutrašnja lepota je bila podjednako raskošna, obogaćena toplinom, dobrotom i dobročinstvom. I vrlinama kojima je plenila do kraja života. I tajnom koju je samo ona znala i koja je bila ključ njene suštine. Kako lične, tako i umetničke.

Jelena Žigon je briljirala u našim starim autorskim filmovima koje su režirali Kokan Rakonjac, Puriša Đorđević i drugi velikani. Partneri su joj bili čuveni glumci, od Stjuarta Grejndžera, u legendarnoj seriji „Vinetu“, do Roda Tejlora, u filmu koji je snimala u Australiji. Kod nas, igrala je rame uz rame sa Batom Živojinovićem, Aleksandrom Gavrićem, Ljubom Tadićem, Radetom Markovićem, Viktorom Starčićem… Prvu ulogu je ostvarila u filmu „Opštinsko dete“ 1950. godine, a zatim slede role u filmovima „Obračun“, „Jutro“, „Prvi građanin male varoši“, „Sudar na paralelama“, „Moja strana sveta“ i mnogim drugim. Ogromnu slavu je stekla ulogom Jelene Todorović u „Žikinoj dinastiji“.

Imala je blistavu karijeru, ali je većinu svojih filmova snimila u Sarajevu, Zagrebu, Skoplju i Ljubljani. U Australiji je igrala u dva ostvarenja, „Obećana žena“ i „The Picture Show Man“, a radila je i u koprodukcijama u Rimu i Berlinu. Beograd je, izgleda, ostao nem pred njenom lepotom i talentom. Iza sebe je ostavila pedeset igranih i petnaest televizijskih filmova i serija.

Serijal „Žikina dinastija“ je, uprkos kultnom statusu, svojim šarmom i popularnošću nažalost zasenio Jelenine filmove koje je snimala šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Imala je legendarnu ulogu u „Prvom građaninu male varoši“ Puriše Đorđevića, 1961. godine. Njena izjava ljubavi u tom ostvarenju smatra se antologijskom u istoriji filma na ovim prostorima. Iako je imala malu ulogu u seriji „Vinetu“, Stjuart Grendžer se zaljubio u nju i svakog dana joj je donosio ruže na snimanje. Čak se odvažio i na prosidbu, ali se Jelena vratila u Beograd, jer je porodica za nju bila iznad svega. Decenijama nakon emitovanja  je svake godine slala autograme ljudima iz čitavog sveta, jer popularnost te serije nije jenjavala. Stevu Žigona je upoznala 1950. godine i njihova ljubav je bila neuništiva.

Zanimljivo je da je Jelena, uprkos svojoj provenijenciji i kraljevskom poreklu (sa majčine strane je bila u srodstvu sa kraljem Nikolom), uvek bila prizemna, prirodna i topla, humana žena, koja je svima izlazila u susret i mnogo pomagala ljudima. Njena majka Vjera je sa svojim sestrama bila školovana od strane italijanske kraljice i rimskog dvora, ali Jelena nikada svoju aristokratsku prirodu nije isticala u prvi plan, iako je ona bila vidljiva u svakom njenom koraku, gestu, pogledu, i na sceni i u kadru.

Nakon bombardovanja, osnovala je biblioteku u Kosovskoj Mitrovici i tsmo odnosila knjige, a potom je sa ćerkom Ivanom osnovala ansambl „Kosovski božuri“ i prohodila čitavo Kosovo nebrojeno puta. Kada su uvedene sankcije Republici Srpskoj, sama je kupila kartu i otišla tamo, stekavši mnogo prijatelja kojima se trudila da pomogne što je više mogla. Otuda veliko prijateljstvo sa 250. brigadom koja je oborila „nevidljivi“ i na čije je pomene poginulim mladim, prekrasnim ljudima svake godine išla.

Jelena Žigon je verovatno jedina glumica na svetu koja je „zaigrala na sceni“ i posle smrti. Naime, Ivana Žigon je napravila predstavu „Desanki za večnost“, u kojoj je zajedno sa svojom majkom nastupala uz balet i muziku. Okosnica predstave je poezija Desanke Maksimović u kojoj su se Jelena i Ivana, zahvaljujući tehničkim mogućnostima, nadopunjavale u sinhronom vremenu, pa je Jelenin glas i njena pojava na video-bimu bila usklađena tako da je apsolutno dominirala scenom. Činilo se da je ona tu. Ljudi bi uvek ostajali dugo prikovani za stolice posle predstave i nisu želeli da napuštaju mesta. Predstava se igra u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali se trenutno ne izvodi zbog pandemije.

Jelena je u svojoj bogatoj karijeri osvojila mnoge nagrade, među kojima se izdvajaju: Zlatni prsten za najbolju glumicu, Zlatni beočug, Orden Njegoša prvog stepena za brigu o ranjenicima, Republika Srpska, Medalja Njegoša od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, za plemenitost, Crna Gora, Plaketa Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos filmu, Počasni građanin Aleksandrovca, Nagrada za životno delo „Sergej Bondarčuk“, Rusija. Bila je i veliki čuvar poezije, koju je napamet mogla da govori puna tri sata, a o kraljici Simonidi sakupila je 101 pesmu.

Ivana Žigon je, nakon majčine smrti, punih godinu i po dana posvetila istraživanju i sakupljanju njenih fotografija, dragocenosti, arhive ličnih predmeta, nagrada i stotina diploma zahvalnosti, i u kući na Senjaku, u kojoj se Jelena rodila, na današnji dan, 3. novembra 1933. godine, u krugu porodice otvorila memorijalnu sobu u čast velike glumice.

Za naš portal, Ivana sećanja na svoju majku pretače u snažne i dostojanstvene reči:

– Bila je izuzetno jaka, nesalomiva, od jednog kamena isklesana. A sasvim neverovatno, taj kamen bio je topao i vatren. Ono što je davalo jedinstvenu čar toj uzvišenoj eleganciji duše i tela bile su skromnost i nenametljivost. I kada smo sabrali, osvrnuvši se, čitav njen život, ostala je niska bisera od sigurno desetak glavnih uloga u autorskim filmovima, u kojima Jelena briljira neverovatno modernim glumačkim izrazom. Ostao je nemerljiv doprinos podršci srpske poezije i kulture, ali i za sve nas čitava jedna škola plemenitosti njenim hodočašćima po ratom zahvaćenim područjima. Pomenuću i to da je pedesetih godina bila jedan od začetnika visoke mode u Beogradu, donevši manekenski okret iz Pariza, u kome je snimila jednu od prvih reklama u boji. Uz sve to, bila je posvećena porodici, i ne zna se da li je bila požrtvovanija majka Nikoli i meni, sestra svojim dvema sestrama Božani i Svetlani, supruga svome Stevi… Sve je to moralo ostaviti trag. Najpre, eto, memorijalna soba kod nas u kući, i naš porodični legat u Adligatu Viktora Lazića od 2.000 potpisanih knjiga autorima poezije kojima smo čitali, a s obzirom na lepotu svega što je ostavila iza sebe, kada za to dođe vreme, pisaće se mnoge knjige i otvaraće se novi i novi prostori pamćenja.

O Jeleni Žigon su pisali mnogi pesnici, ali je možda sve rekao u poslednjim stihovima svoje antologijske poeme čuveni pesnik Aleksandar Sekulić: „Kad padne svemirska noć, bar ti budi večna.“

U večnost je otišla 10. aprila 2018. godine. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi