Dvadeset godina bez legendarnog Čkalje: Godinu dana pre smrti izgovorio je potresne reči koje se i danas pamte
Neprevaziđena zvezda malih ekrana šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, preminula je na današnji dan
Miodrag Petrović Čkalja, rođen je 1. aprila, 1924. godine, u Kruševcu.
Bio je komičar koji je mogao da nasmeje sve, veoma harizmatičan i duhovit, ali i veoma dubok i misaon čovek, izuzetno talentovan, beskompromisan, svoj, emotivan, osetljiv na nepravdu. Iako je bio veliki komičar, uspešno je igrao i dramske uloge u pozorištu. Nije bio školovan glumac, ali je bio jedan od najvećih!
O svojoj glumi je govorio:
- Moć transformacije zaista mi je pomogla, jer ja i nju smatram nekom vrstom umetnosti koju, kao što se zna, ne poseduje svaki glumac. Mnogo volim da improvizujem! Zadaj samo temu - i pusti me. Improvizacija je kod mene uvek svedočanstvo trenutnog nadahnuća. To dolazi spontano i ja toga nisam svestan, pogotovo zato što imam veliku tremu kad radim. Ta trema me prati bez obzira na to šta i koliko puta igram. Kada improvizujem, ja vidim svog partnera, ali ne vidim ga kao kolegu glumca, vidim ga kao ličnost u komadu koji zajedno igramo, i onda se prema njemu tako i odnosim. Tim pravcem ide i moja improvizacija.
- U pozorištu ne osećam rampu, ona je za mene „kraj sveta“. Isto tako ne osećam ni televizijske kamere. Na sličan način ponašam se i pred publikom i pred kamerama.
Mi smo narod koji ne zna ništa
Stručna kritika mu nije bila naklonjena, smatrajući da su mu nastupi previše estradni, a za mišljenje da je komediju lakše igrati nego dramu, jednom prilikom je izjavio:
- To kažu netalentovani glumci. Komedija je jako težak vid umetnosti, ali mi smo narod koji ne zna ništa. Postoji krug intelektualaca koji se međusobno nagrađuju za dramu i to se zna. Dramski umetnik ne može da igra komediju, a komičar može dramu. Ja sam igrao i bio nagrađivan upravo za dramu.
Nadimak je dobio u detinjstvu, od školskog druga, jer je bio suvonjav i štrkljast, kao čaklja. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine Petrović. Imao je dve sestre i brata. Živeli su u, sada već nadaleko poznatoj, Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu Čkalja je završio gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom u dramskoj sekciji čuvenog Bore Mihailovića, koji je, pored Miodraga, na put velike slave izveo i Radmilu Savićević i Vlastimira Đuzu Stojiljkovića.
Najbolji prijatelji među glumcima bili su mu Dragutin Dobričanin i Nikola Milić, a mnogo je voleo Radu Savićević, sa kojom je praktično i započeo svoju karijeru u Kruševcu. Sa Pavlom Vuisićem postao je legendarni glumački tandem, i danas veoma popularan, iako, po mnogim tvrdnjama, privatno nisu mogli da nađu zajednički jezik.
Najbolje uloge Čkalja je ostvario u serijama „Servisna stanica“, „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“, „Vruć vetar“, „Kamiondžije 2“, kao i u filmovima „Put oko sveta“, „Zajednički stan“, „Orlovi rano lete“, „Bog je umro uzalud“, „Paja i Jare“, „Avanture Borivoja Šurdilovića“ i „Kamiondžije opet voze“. Jedna od poslednjih serija u kojoj je igrao bila je „Bolji život“.
Ostaće upamćene i sjajne glumačke bravure sa Mijom Aleksićem, sa kojim je prvi put „ušao“ u domove Jugoslovena u seriji „Servisna stanica“. Reditelj i komediograf Lola Đukić od tog momenta piše uloge samo za Čkalju. Tako je bilo i u slučaju čuvene pozorišne predstave, a kasnije i filma „Bog je umro uzalud“.
Brojna priznanja
Dobitnik je gotovo svih značajnih nagrada u svetu glume: Velika povelja – specijalno priznanje za posebne zasluge u razvoju filmske komedije, na Filmskim susretima u Nišu 1970. godine, Sterijina nagrada za najbolje glumačko ostvarenje, za ulogu u predstavi „Slučaj šampiona“ 1975, „Glumački par godine“ sa Danicom Aćimac, 1977. i Sedmojulska nagrada iste godine. Godine1991. mu je dodeljena Nušićeva nagrada za životno delo, a 1995. dobija RTS-ovu nagradu za životno delo.
„Zlatni ćuran“ za životno delo glumcu komičaru – najveće priznanje pozorišnog festivala „Dani komedije“ u Jagodini, osvaja 2001. godine, a godinu dana kasnije dobio je nagradu za životno delo “Car Konstantin”, na filmskom festivalu u Nišu. Za Oktobarsku nagradu grada Beograda je bio nominovan čak devet puta, ali je nikada nije osvojio.
Nesrećan u starosti
Čkalja je snimio više od 90 filmova i stekao neprolaznu slavu, ali je, činilo se, u suštini, posebno u starosti, bio nesrećan. Njegov čuveni osmeh je polako počeo da bledi. Pred kraj života je govorio da ga muči samoća.
Prijatelji su mu polako umirali, život je donosio tišinu. Kada je u Nišu primao nagradu „Car Konstantin“, godinu dana pre svoje smrti, održao je dirljiv i prilično ogorčen govor u kome je, pored ostalog, rekao i ovo:
- Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu, zahvalio bih, se prvo svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde. Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske – izjavio je legendarni umetnik.
Preminuo je na današnji dan 20. oktobra, 2003. u 80. godini.
U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom je 2005. godine postavljena spomen-ploča, na inicijativu stanovnika te ulice, koji nikada nisu zaboravili čuvenog komšiju. Na Zvezdari, u Beogradu, od 2006. godine jedna ulica nosi njegovo ime, a u Kruševcu je 2019. godine na Trgu glumaca, podignuta njegova bista, zajedno sa bistama glumačkih velikana poteklih iz tog grada – Radmile Savićević, Bate Stojkovića, Đuze Stojiljkovića, Taška Načića, Ljubinke Bobić i Milana Puzića.
Bonus video:
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari