Sećanje na Radu Savićević: „Mislim da ne bih ni mogla da igram neku lošu ili zlu žensku, osmeh bi me izdao“

Čuvena Radmila Savićević rođena je na današnji dan, 8. februara 1926. godine u Kruševcu. Bila je srpska i jugoslovenska pozorišna, filmska i televizijska glumica. Uživala je veliku popularnost i naklonost publike i smatrana je jednim od simbola jugoslovenskog glumišta i srpskog naroda.

Karijeru je započela 1946, a prvi film snimila 1961. godine. Pažnju na sebe je skrenula 1968. u filmu „Višnja na Tašmajdanu“, gde je igrala razrednog starešinu. Popularnost stiče kao Violeta u „Kamiondžijama“ i kao Majka Vuka u „Pozorištu u kući“. Godine 1976. snima TV seriju „Babino unuče“, da bi potom igrala u seriji „Vruć vetar“. Krajem osamdesetih tumači lik sekretarice Žarke u „Boljem životu“, a 1993. godine njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u „Srećnim ljudima“. Radina poslednja uloga bila je Dostana u „Porodičnom blagu“. Ostala je upamćena po ulogama baka i dobronamernih, prostodušnih žena iz naroda.

Prvog aprila 1946. godine postaje stalni član Okružnog (gradskog) pozorišta u Kruševcu, osnovanog 29. marta iste godine. Prvog maja debituje u prvoj predstavi novoosnovanog pozorišta, „Roditeljski dom“ Valentina Katajeva, tumačeći lik Marije Martinove. Predstava je održana u adaptiranoj kafani „Kasina“. Za osam sezona, od 1946. do 1954. godine odigrala je skoro sedamdeset uloga u domaćem i stranom dramskom repertoaru. Angažman u Narodnom pozorištu u Nišu usledio je posle predstave „Kola mudrosti, dvoja ludosti“ Aleksandra Ostrovskog, ali ju je Komitet Partije vratio u rodni grad uz obrazloženje: „Zašto bi Rada zabavljala Nišlije kad može i naše.“ Godine 1955. postaje član Narodnog pozorišta u Nišu. Do 1970. ostvaruje preko pedeset uloga u bogatom dramskom repertoaru. Savićevićeva je kasnije priznala da je u to vreme maštala da karijeru nastavi u Sarajevu, ali kada joj je Meša Selimović, direktor Sarajevskog narodnog pozorišta, ponudio angažman, ona je odbila.

Pedesetih godina 20. veka Rada igra u pozorištu i lagano kroji lik glumice koja se najbolje snalazi u komičnim ulogama. 1970. postaje prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta i upravo u Beogradu, uz veliku pomoć i nagovor reditelja Aleksandra Đorđevića, upoznaje prednosti filmske umetnosti. Dvadeset godina po dolasku u prestonicu, priznala je da je uvek smatrala da je odluka o napuštanju rodnog Kruševca i Niša bila smela. Kako je govorila, tamo je ostavila sve što je godinama stvarala – od doma do popularnosti, da bi došla u Beograd, gde je morala sve ispočetka. Hrabru odluku podstakla je jaka želja da se oproba u svim medijima, budući da su je mamili i televizija i film. Uprkos teškim periodima, isticala je da nikada zbog toga nije zažalila.

U Beogradskom dramskom pozorištu je dočekala starosnu penziju, u koju odlazi 1. aprila 1986. sa ukupnim radnim stažom od četrdeset godina. Poslednja pozorišna uloga pred odlazak u zvaničnu penziju jeste Vidosava Pajković u predstavi „Poltron“ u režiji Aleksandra Đorđevića po tekstu Siniše Pavića. Njena karijera nije se završila odlaskom u penziju. Doživela je i zlatni jubilej – pola veka na sceni.

Osim u matičnom Beogradskom dramskom, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra Anđu u „Sumnjivom licu“ u režiji Nikole Simića, a u Ateljeu 212 u predstavi „Čudo u Šarganu“ u režiji Mire Trailović tumači Ikoniju, vlasnicu privatne kafane „Šargan“ kao alternacija Miri Banjac.

Poznavaoci pozorišta smatraju da je njena životna pozorišna uloga Tetka Doka u „Zoni Zamfirovoj“. Doku je u Kruševcu premijerno igrala čak četiri puta, u režiji Miroslava Petrovića, Mije Nauparca i Borisava Mihailovića, 1946, 1948, 1949. i 1952. godine. U Nišu za ovu ulogu 1963. godine dobija Oktobarsku nagradu grada Niša. U Beogradskom dramskom pozorištu (tada Savremenom pozorištu) u istoj ulozi nastupa 1970. godine uz legendarnog Milivoja Živanovića, koji je igrao Hadži Zamfira, dok su Maneta i Zonu tumačili Dragan Laković i Ljiljana Lašić.

Jednu od svojih najvećih uloga – Živku Popović u predstavi „Gospođa ministarka“, u Kruševcu je premijerno igrala dva puta, 1946. i 1948. u režiji Bore Mihailovića. U Nišu takođe u dva navrata, u režiji Aleksandra Ace Đorđevića i Dušana Rodića, posle čega se pisalo: „Pronađena je Gospođa ministarka.“ Zbog te uloge se 1969. godine našla na listi kandidata za narodnog poslanika. Premijerno je igra i u Šabačkom narodnom pozorištu u režiji Aleksandra Saše Glovackog i u Beogradskom dramskom u režiji Aleksandra Ognjanovića.

Prvu ulogu na filmu Radmila je dobila kao Leposava u „Mica i Mikica“, ostvarenju Vlade Petrovića i Jovana Konjovića iz 1961. godine, pored Dare Čalenić, Đuze Stoiljkovića i Ružice Sokić. Sledeće godine igrala je u televizijskom filmu „Tri priče o Džefu Pitersu“ reditelja Aleksandra Đorđevića. U naslovnoj ulozi bio je Miodrag Petrović Čkalja, dok je Savićevićeva, u pretežno muškom sastavu, dobila priliku da zaigra glavnu žensku ulogu. Ostvarila je kvalitetne sporedne uloge u filmovima „Prozvan je V-3“, „Dr“ i „Saša“. Igrala je i razrednog starešinu u filmu „Višnja na Tašmajdanu“. Iako epizodna, uloga u tom jugoslovenskom bioskopskom hitu donela joj je popularnost na nivou cel zemlje. Gostovala u jednoj epizodi TV serije „Sačulatac“, opet pored Čkalje, i u seriji „Samci“ iz 1969, koja nije zaživela posle emitovanja prve sezone. Malo zapaženija bila je opet kratkotrajna TV serija „Levaci“ iz 1970. godine, gde je Radmila igrala Vuku Radović u sedam od ukupno deset epizoda koliko je snimljeno.

Godine 1971. dobila je epizodnu ulogu u dugovečnoj TV seriji „Operacija 30 slova“, koja se na RTS-u emitovala od oktobra 1969. do maja 1974. godine. Više od 100 epizoda serije bile su informativnog i obrazovnog karaktera, a voditelji i učesnici bili su poznate ličnosti, poput Seke Sablić, Duška Radovića, Arsena Dedića i drugih. U isto vreme igrala je Matildu u akcionoj komediji „Moja luda glava“, zatim Ajku Gašić u popularnoj jugoslovenskoj komediji „Bubašinter“, u seriji za decu „S vanglom u svet“, kao i u tinejdžerskoj seriji „Diplomci“ – lik gazdarice Savke. Sledeće godine se više okrenula filmu, pa je prihvatila ulogu Tereze u drami „Milojeva smrt“, kao i uloge u slabo zapaženim filmovima „Vreme konja“ i „Ljubavni slučaj sestre jednog ministra“, pored Ružice Sokić. Savićevićeva se jednom prilikom osvrnula na nevelik broj nagrada i priznanja u njenoj karijeri, rekavši da je kritika nikada nije volela. Glumica je smatrala da je kritičari drže za novo i anonimno lice. Bilo je i pohvala i pokuda. Ipak, Rada je izjavila da kao što dobre kritike nisu mogle da je uspavaju, tako ni one loše nisu mogle da je obeshrabre, pošto je oduvek čvrsto bila na nogama i stajala iza svih likova koje je tumačila.

Godine 1973. od januara do marta, emituje se serija „Kamiondžije”, u kojoj Radmila ima sporednu ulogu, uz Pavla Vuisića i Miodraga Petrovića Čkalju. Tumačila je lik Violete, agresivne i neobrazovane, ali nadasve snažne i dobrodušne žene iz naroda, koja je zaljubljena u Paju Čuturu, te hoće da ga uzme za muža. Serija je bila toliko popularna da je posle nekoliko godina doživela nastavak. Svo troje glumaca došli su tako do najviše tačke u svojim karijerama, uživajući status vodećih jugoslovenskih glumačkih zvezda. Mnoge Radmiline scene postale su kultne.

Posle sveopšteg uspeha „Kamiondžija“, Radmila počinje da misli da film ipak nije put kojim joj je suđeno da pođe i odlučuje da ostane na televiziji. Iste godine igra u dve epizode mini-serije „Naše priredbe“, ali i u komediji „Draga“ tetka“ Gordana Mihića, pored Rahele Ferari.

„Ja mislim da ne bih ni mogla da igram neku lošu, zlu ili takvu nekakvu žensku. Osmeh bi me izdao.“

„I dve reči i pet rečenica su velika uloga, ako se dovedu do perfekcije. Ne znam drugi put.“

„Pozorište je ceo moj život. Često smo spremni da od teatra tražimo sve, ali retko se zapitamo šta smo mi dali tom teatru.“

„U Kruševcu sam počinjala, u Nišu sazrevala, a u Beograd došla da se poklonim i pokažem šta znam.“

„Osim putera i šljiva, volela sam da se igram pozorišta, volela sam da se bijem sa dečacima, da pravim „kostime“. Recimo, jednoga dana sam uzela od mame veliki komad prave svile i stuštila se u dvorište, otvorila vrata od obora i isterala prase. Zatim sam okačila svilu i, pozorište je bilo gotovo… Bilo je tu i baleta i komedija i tragedija, u haljinama od papira i krunama od „zlata“.

„Snimila sam svega šest, sedam filmova. Nekako nisam baš za filmovanje. Ne umem da glumim ono: „dobar dan“, pa dođe – „rez“, pa opet „dobar dan“, i tako u krug po ceo dan.“

Radmila Savićević

Uporedo sa „Kamiondžijama“, na RTV Beograd se emitovala i serija „Pozorište u kući“. Najčešće mesto na kome se rađao humor ove socijalne drame sedamdesetih bio je upravo odnos zeta iz provincije i tašte iz Beograda, naročito kada na zetovu stranu dođe njegova majka, Vuka Petrović (iz izmišljenog sela Pržogrnaca), koju je tumačila upravo Savićevićeva, a koja će kasnije postati prototip za sve njene veće uloge. Naime, Vuka Petrović je sve što Snežana Nikolajević nije – neuka, prostodušna, neotesana, dobrodušna, plemenita, odlična kuvarica, pobornik seoskih vrednosti. Rada je izgradila jedan od kultnih likova u istoriji jugoslovenske televizijske produkcije, legendarnu Majka Vuku. Kako su smatrali istoričari, a i sama glumica „Pozorište u kući“ je bilo važnije od „Kamiondžija“ budući da je ime Vukosave „Majka Vuke” Petrović postalo generacijski upamćeno. Glumica je kasnije govorila da joj ljudi prilaze na ulici i kažu: „Jao, Majka Vuko, kako dobro igrate Žarku u Boljem životu!” Radmila je smatrala da je u sećanju ljudi ostala upamćena kao Majka Vuka iz prostog razloga što svako ima majku, i što je svako u tom liku tražio onaj miris detinjstva i toplinu koja mu nedostaje.

Godine 1975. igrala je u seriji „Đavolje merdevine“, ponovo sa Pavlom Vuisićem i Verom Čukić, a zatim i u filmu „Dragi, budi mi nepoznat“ sa Svetlanom Bojković i Žikom Milenkovićem, Radinim višedecenijskim prijateljem i kumom. Godinu dana kasnije, na poziv Zdravka Šotre, pridružila se ekipi filma „Džangrizalo“ koju su činili Zoran Radmlović i Vesna Čipčić, a igrala je i u nezapaženom filmu „Sve što je bilo lepo“ Slobodana Šijana.

Radmila je još jednom potvrdila svoj status jednog od najprepoznatljivijih lica sa malog ekrana prihvativši ulogu u dečjoj TV seriji „Babino unuče“, koja je počela sa prikazivanjem na Badnje veče 1977. godine. Kroz trinaest epizoda koje je režirao Timoti Džon Bajford prati se dečaštvo nesigurnog Joce koji sa svojom bakom Tomanijom odlazi iz malog šumadijskog sela da se nastani u Beogradu. Rada je ovom ulogom gotovo postala baka nacije, pošto je serija bila reprizirana svake godine, na veliko oduševljenje mlađe generacije.

Iste godine glumica prihvata minornu ulogu u izuzetno uspešnom „Specijalnom vaspitanju“, debitantskom filmu Gorana Markovića i Branislava Lečića. Sledeće uloge bile su joj u filmovima „Dvoboj za južnu prugu“, „Tigar“ i u ženskoj TV seriji „Jedini dan“. Radmila je za svoj poslednji projekat sedamdesetih godina odabrala kratki TV film „Zlatni lančić“, u kome je igrala sa Merimom Isaković.

U seriji „Srećni ljudi“ Rada ostvaruje jednu od najvećih uloga svoje karijere koja je i danas aktuelna. Pisana specijalno za nju Ristana Riska Golubović postala je jedan od najomiljenijih TV likova u istoriji, a u narodu se i dan-danas  citiraju njene replike kao što su: „Riska od Ristane – vriska će tek da nastane“,  „I spremačica, i čistačica, i domaćica, i klozetarka! Koju li će još funkciju da mi dodele?“ i mnoge druge.

Za svoj više od pola veka dug umetnički rad dobila je brojne nagrade i priznanja: Orden rada sa zlatnim vencem, dve Oktobarske nagrade grada Niša (za ulogu Brigitke u „Premijeri na pragu“ 1959. i za ulogu Doke u „Zoni Zamfirovoj“ 1963.), Oktobarsku plaketu Beograda, Povelju grada Kruševca, nagradu za životno delo „Zlatna kaciga“ u Kruševcu 1997. godine, Nušićevu nagradu za životno delo glumcu komičaru na festivalu „Nušićevi dani“ u Smederevu 1995. godine, nagradu „Ćuran“ u Jagodini 1989. za ulogu Vidosave Pajković u predstavi „Poltron“, više nagrada na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije – „Joakim Vujić“, kao i pomenute Oskare popularnosti. Njen lik se nalazi i na poštanskoj marki u okviru serije „Velikani srpskog glumišta“.

Pročitajte još

Žanka Stokić: Simbol vanserijskog talenta i nevinog stradanja umetnika

Godine 2016. o njenom životu i radu je objavljena knjiga „Radmila Savićević – Prva i poslednja“, koja sadrži preko pedeset intervjua sa našim najvećim glumcima i rediteljima, čija sećanja svedoče o tome da je Rada Savićević, neosporno, bila jedna od najvećih srpskih glumica dvadesetog veka.

Bila je udata za glumca Božidara Savićevića. Preminula je 8. novembra 2001. godine u 75. godini života. Sahranjena je četiri dana nakon toga u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Bila je jača od svake svoje uloge!

Vojin Ćetković

Kad ona iziđe na pozornicu, vi znate da je izišao neko! Neko ko znači!

Mira Banjac

Bila je toliko autentična da bi Nušić, sigurna sam, da je živela u njegovo vreme, za nju napisao „Gospođu ministarku“.

Svetlana Bojković

Nosila je iskrenost i ubedljivost kao krunu glumišta, koju niko nije mogao da spori.

Ljubiša Samardžić

Vreme je nikada neće pregaziti, jer pripada redu antologijskih glumaca.

Seka Sablić

Sve njene uloge su za divljenje.

Milena Dravić

Doslednost je njen rukopis. Doslednost sebi pre svega.

Dušan Kovačević

Kroz svoje uloge, bila je simbol topline doma i nečeg što bi se moglo nazvati srećom.

Bata Živojinović

Iz knjige „Radmila Savićević – Prva i poslednja“

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi