Intimne tajne Simon de Bovoar: Ispovest usvojene ćerke ili ljubavnice?

- Simon de Bovoar progonila je smrt njene prijateljice iz detinjstva Zaze. Mislim da je provela ostatak života tražeći onakvu intimnost kakvu su njih dve imale - kaže Silvi le Bon de Bovoar.

- Dugo nije uspevala da nađe takvog nekog, ali verujem da je to pronašla kod mene.

Za sve, osim za najvatrenije sledbenike i sledbenice ove feministkinje iz 20. veka i autorke „Drugog pola“, ova izjava može biti iznenađenje. De Bovoar se najčešće prepoznaje po odnosu sa kolegom piscem i filozofom Žan Pol Sartrom, sa kojim je delila, a ponekad i trpela, otvorenu vezu koja je trajala pedeset godina.

„Nerazdvojne“ (The Inseparables), autobiografski roman Simon de Bovoar, napisan 1954, a sada po prvi put preveden na engleski, bacio je novo svetlo na  njene odnose sa dve žene koji su uticali na život ove spisateljice: prvi, njeno prijateljstvo u doba sazrevanja sa drugaricom iz odeljenja Elizabet “Zazom” Lakua; drugi, sa Silvi le Bon de Bovoar, koja joj je bila saputnica više od 25 godina i kojoj je de Bovoar htela usvajanjem da ostavi u nasleđe sve svoje književno stvaralaštvo.

Profimedia

Kao što je de Bovoar rekla svom biografu: „Možete objasniti moje osećanje prema Silvi uporedivši ga sa mojim prijateljstvom sa Zazom. Za time sam celog života ostala nostalgična.”

„Nerazdvojne“ - kako je le Bon de Bovoar nazvala ovu knjigu zbog odsustva naslova u originalnom rukopisu - kratak je, intiman prikaz veze koju je de Bovoar imala sa Zazom, a koja je bila osuđena na propast, jer je ona u dvadeset prvoj godini života iznenada umrla od virusnog encefalitisa. Knjiga je napisana nakon što je Simon de Bovoar osvojila prestižnu književnu nagradu “Gonkur” 1954. godine.

Knjiga nije objavljena za života Simon. Nije objavljena, insistira le Bon de Bovoar, ne zato jer je bila „previše intimna“, kao što je istaknuto pretprošle godine kada je objavljena u Francuskoj, ili čak zato što se Sartru nije dopala pa ju je odbacio, već zato što je autorka htela da napravi odmak od proze i da se skoncentriše na svoje memoare.

- Nije bila zadovoljna, jer to tada nije bilo ono čime je htela da se bavi. Želela je da napiše autobiografiju, a ne još jedan roman. Ali zadržala ga je, što sugeriše neki njen određeni sud o tome, jer je uništila dela koja nije htela da zadrži - kaže le Bon de Bovoar.

- Znala sam da rukopis postoji, jer je pričala o njemu, ali nakon što je umrla postojala su druga dela za koja sam smatrala da ih prvo treba objaviti.

Silvi le Bon de Bovoar/Profimedia

U svojoj osamdesetoj godini, le Bon de Bovoar, poput Simon de Bovoar, bivše profesorke filozofije, upadljivo je elegantna i diskretna pojava koja je u trideset pet godina od smrti spisateljice retko govorila ili pisala o svojoj ljubavi prema de Bovoar, delom da bi zaštitila samu sebe, kako navodi.

- Verujem da je naša veza bila veoma važna u njenom životu, ali ovo je moj život. Ja takođe moram sebe da zaštitim - kaže ona.

Priča o tome kako je proslavljena feministička filozofkinja, tada u pedesetim godinama, upoznala i povezala se sa mladom apsolventkinjom filozofije iz Rena koja je bila trideset tri godine mlađa, sama po sebi vredna je romana. Le Bon je imala sedamnaest godina i još je bila u srednjoj školi kada je pisala de Bovoar, izražavajući svoje divljenje i pitajući je da li bi se njih dve mogle upoznati. Kasnije, nakon što se preselila u Pariz na studije, de Bovoar ju je pozvala u svoj dom, dvoetažni umetnički studio u art deco zgradi ulici Viktora Šelšera, u XIV pariskom arondismanu.

- Puno ljudi joj je pisalo, posebno mlade žene, a naročito studenti filozofije poput mene, i uvek je odgovarala - ističe Silvi.

U četvrtom tomu svojih memoara, sa posvetom „Za Silvi“, de Bovoar piše da je u to vreme verovala da se „od tada nadalje ništa važno ne može dogoditi, osim nesreće“. Pojava le Bon u njenom životu, kako je zapisala, bila je „srećni događaj“, čak iako je njena gošća izgledala „veoma uplašeno“ i toliko nervozno da je „lomila prste i govorila prigušenim glasom“.

- Bila sam jako uplašena, ali uspela je da me opusti i pitala me za moje studije i moju porodicu. Bila sam veoma dirnuta njenim interesovanjem i dobro se sećam tog prvog sastanka - kaže le Bon de Bovoar.

Smrt Fransoaz de Bovoar, autorkine majke, tri godine kasnije još više je zbližila ove dve žene.

- Nešto se dogodilo među nama što, poput ljubavi, nije objašnjivo. Pustila me je u svoj život i predstavila me svojim prijateljima u okruženju, uključujući Sartra. A onda smo počeli da putujemo zajedno tokom leta - priseća se Silvi i dodaje:

- I ja sam u početku bila nervozna kada sam upoznala Sartra, ali to je brzo prošlo jer je bio tako veseo, otvoren i velikodušan. Mnogo bi pažnje posvetio onome što ste rekli, ako biste pričali o nekoj knjizi ili ploči, on bi vam to posle toga ponudio. Postojala je neka velika ljubaznost u Sartru.

Profimedia

Pre nego što je umrla, u aprilu 1986. - dan pre šeste godišnjice Sartrove smrti – Simon de Bovoar, koja se nikada nije udala niti imala dece, formalno je usvojila le Bon kako bi mogla da joj zavešta zbirke svojih neobjavljenih korespondencija, beležaka i rukopisa. Le Bon de Bovoar, koja je tada dobila takvo ime, kaže da je usvajanje sprovedeno radi zakonskih, a ne radi familijarnih odnosa.

- Naš odnos uopšte nije bio odnos majke i ćerke - kaže ona. Usvojila me je kako bih mogla da se bavim njenim delima nakon što je umrla, a činjenica da je bila toliko starija navelo je ljude da govore o njoj kao o mojoj „majci“. U početku me je to nerviralo, ali sada prihvatam. Nije toliko važno - ističe Silvi.

- Bila sam bliska sa njom dvadeset i šest godina i verovala mi je. Uprkos razlici u godinama bile smo prijateljice, ravnopravne prijateljice. Postojala je ljubav, veoma snažna ljubav, a očigledno sa moje strane postojalo je i veliko divljenje prema njoj.

De Bovoar je svojoj biografkinji iz Amerike Diedri Ber rekla da je le Bon “idealna saputnica mog zrelog doba ” i da je “uzdigla Silvi na poseban nivo ” u svom životu, “jedan stupanj ispod, ako ne i isti, kao Sartr”. Le Bon de Bovoar je sama rekla Berovoj: „Ono što je zakomplikovalo sve jeste to što nijedna od nas dve, a posebno ja, nije bila spremna da voli nekoga ko je žena. Ali to je bilo upravo to, ljubav, i to je bilo sve.”

Profimedia

U Francuskoj su neki u „Nerazdvojnim“ videli lezbejsku aferu u povoju i dokaz da je de Bovoar bila biseksualna, što je ona uvek poricala. Francuski Vanity Fair opisao je odnos de Bovoar i Zaze kao “dvosmislen”, dok su novine Liberation pisale bez zadrške i sugerisale da je u pitanju bila „prva lezbijska ljubavna priča“ Simon de Bovoar, pod naslovom „Drugi pol“.

Dok su odnosi sa ženama de Bovoar u to vreme bili opskurni i skandalozni - optužena je dok je bila profesorka filozofije da zavodi mlađe studentkinje -nikada nije javno govorila o svojoj seksualnosti, za koju le Bon de Bovoar kaže da joj “nije bila važna”. Loren Elkin, koja je sa francuskog prevela na engleski ovo izdanje, rekla je: „To je definitivno „queer“ ljubavna priča u smislu da je dvosmislena u kontekstu toga kakva osećanja de Bovoar kao lik gaji prema Zazi. To je nešto više od simpatije, više od platonskog prijateljstva.”

Le Bon de Bovoar se, međutim, ne slaže se s tim.

- Apsurdno je govoriti o lezbejskoj vezi (u romanu), kada želja i telo nisu uključeni. To je bila ljubav. Možemo reći da je Simon volela Zazu, ali to je ono što nazivamo flamme, ardour, ona vrsta osećanja iz detinjstva koja nam je strašno važna i koja obeležava naš ulazak u odraslo doba. Simonina ljubav prema Zazi nije imala nikakve veze sa seksom. Baš nikakve. To ne znači da nije bila intenzivna - kaže ona.

Jasno je da je ta povezanost proganjala de Bovoar, koja je pokušavala da Zazu oživi u svom pisanju, vraćajući se priči o njoj u četiri prilike, a najpoznatije je ono iz prvog toma njene četvorotomne autobiografije „Memoari poslušne kćeri“. Ali upravo u „Nerazdvojnim“ vidimo potpuni intenzitet i strast.

- Simon je na to gledala kao na ubistvo, kao da je Zazu ubio društveni milje - kaže le Bon de Bovoar.

- Bila je izuzetno šokirana i revoltirana Zazinom smrću, što joj je otvorilo oči za ugnjetavanje žena u buržoaziji i to je bio presudni faktor koji ju je naveo da napiše „Drugi pol“. Za nju ovo nije bila samo priča. Iz Zazinog života je trebalo izvući poruku koja se ticala položaja žena, koja je govorila o tome kako su one (žene), sprečene da u potpunosti postanu ljudska bića.

Simon de Bovoar/Profimedia

De Bovoar je još uvek živela u stanu u ulici Viktor Šelšer, blizu Monparnasa, gde je prvi put upoznala le Bon, koja kaže da je pred njen kraj posećivala spisateljicu skoro svakodnevno.

- Za mene je to bio kraj svega. Volela sam je i ceo svet mi se srušio. Spasilo me je to što mi je ostavila svoj opus, svoje nasleđe, i ta odgovornost me je izvukla jer mi je dala da radim, a taj rad je bio divan jer mi je omogućio da je ponovo pronađem kroz njene rukopise. Ali prva godina je bila užasna i trebalo mi je neko vreme da stanem na noge - seća se le Bon.

- Kao osoba, Simon je bila topla i srećna, odmah je bilo jasno da je to neko ko voli život i da je izuzetno zainteresovan za druge ljude. Ovo uopšte nije bio izgovor da priča o sebi. Bila je iskreno zainteresovana za vas i to je bilo veoma stimulativno i kreativno. Ona je zaista bila najotvorenija, najsimpatičnija, najsjajnija osoba i slušati je, biti sa njom, bio je izvor inspiracije.

- Možda ću jednog dana pisati o njoj. Oduvek sam pravila beleške pa ću možda to učiniti na drugačiji način. Razmisliću o tome.

Na pitanje da li ona ima neku svoju mladu štićenicu, neku „Silvi“ u svom životu, odgovor je odlučan i konkretan.

- Ne, ne, ne! Istorija se ne ponavlja tako. Odnos koji sam imala sa Simon je bio jedinstven. Ne može se umnožavati.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi