Hvatanje ugljen-dioksida stvara Evropi glavobolje: Mnogi krenuli da sprovode plan, ali postoji veliki problem

Mnogi u Evropskoj uniji počeli su da razmišljaju zelenije posle slinih nepogoda i neprirodno jakih toplotnih talasa koji su pogodili kontinent. Jedan od njih je Tomaž Vuk iz Slovenije, koji je počeo da "hvata ugljenik", ali nema gde da ga skladišti.

Vuk, koji je u upravnom odboru fabrike cementa Salonit u Sloveniji, od 2020. planira da aktivno učestvuje u industriji koja bi mogla da procveta u narednim godinama: hvatanje ugljenika.

Salonit se nalazi otprilike 50 kilometara od Tršćanskog zaliva, italijanske luke smeštene u blizini najviše tačke Jadranskog mora. Odatle tehnički može da otpremi ugljenik bilo gde, ali čini se da su za sada jedine opcije daleko gore u Severnom moru, što otežava situaciju, zbog dužine puta i skupoće transporta.

Ovo je samo jedan od manjih problema Evrope dok pokušava da izgradi infrastrukturu potrebnu za postizanje klimatske neutralnosti do 2050. EU ohrabruje kompanije da ulažu u projekte i tehnologiju koji mogu ili da usisaju ugljenik iz vazduha ili da ga spreče da uopšte dospe u vazduh. Ali to takođe znači pronalaženje mesta za skladištenje.

Do sada su zemlje Severnog mora, poput Danske i Holandije, dominirale industrijom, što je EU namerava da promeni novim podsticajima i pravilima koja imaju za cilj da stvore više skladišta širom bloka do 2030, ali nisu svi uvereni da će plan biti ostvaren, dok se neki pitaju da li je hvatanje ugljenika zaista vredno ogromnih investicija.

Profimedia

Ako plan EU propadne, evropske zemlje bez izlaza na more i sa niskim prihodima mogle bi sada da ulažu u ono što se nikada neće isplatiti i da potencijalno unište tradicionalne proizvodne pogone sa sobom. To bi dovelo do još veće ekonomske podele u EU.

- Postoji priličan rizik, barem za industrije u regionima kao što su jug centralne Evrope i istok, gde se malo razvijaju projekti. Postoji rizik od deindustrijalizacije u nekim delovima Evrope i industrijalizacije u drugim delovima - rekao je Idbhard Pernot, koji vodi radove na hvatanju ugljenika za Clean Air Task Force, nevladinu organizaciju.

Rešenje je tu, ali...

Tokom prošle godine u bogatom regionu koji se graniči sa Severnim morem najavljeno je pokretanje vakuuma i svodova koji usisavaju ugljenik. Ovo područje je dom nekih od najvećih evropskih nalazišta nafte i gasa, što mu daje mnoštvo mesta za hvatanje i skladištenje ugljenika.

U martu je pokrenut projekat pod nazivom Greensand sa ciljem da se ugljenik prvo uhvatiti u Belgiji pre nego što se otpremi na iscrpljeno naftno polje u danskom Severnom moru, čime bi moglo da se uskladišti 8 miliona tona CO2 do 2030. U maju je danska Agencija za energetiku dodelila kompaniji Ersted 20-godišnji ugovor za čvorište Kalundborg, u kom se navodi da će skladištiti do pola miliona tona ugljenika iz obližnjih elektrana počevši od 2026.

I Holandija radi u tom pravcu - predviđeno je da projekat Portos skladišti najmanje 2,5 miliona tona u osiromašenim poljima gasa, a veliki emiteri kao što su Air Likuide, Air Products, ExxonMobil i Shell imaju obezbeđeno skladište na lokaciji počevši od 2026. godine, kada Portos bude pokrenut.

Profimedia

Dominacija na severu je toliko ogromna da je istraživanje pokazalo da bi sama Danska mogla da razvije dovoljno skladišnih kapaciteta da ispuni cilj EU da izgradi skladišta za 50 miliona tona CO2 do 2030. godine, što je Brisel predložio u svom Zakonu o neto nultoj industriji (NZIA), zakonodavnom nastojanju da se podstakne proizvodnja zelenih projekata u bloku kao što su vetroturbine i solarni paneli.

Druge opcije u blizini su susedi EU kao što su Norveška, Island i Velika Britanija. Iako bi ove lokacije mogle imati smisla geografski, EU bi tako bila sve više zavisna od drugih zemalja u skladištenju ugljenika, što Brisel želi da izbegne.

Zarobljenici geografije

Dominacija Severa počinje da izluđuje kreatore politike i lidere industrije širom ostatka Evrope. Oni se plaše da će to na kraju narušiti njihovu industrijsku konkurentnost u budućnosti obeleženoj rastućim cenama ugljenika i žestokom konkurencijom van Evrope.

Trenutno proizvođači koji najviše utiču na zagađenje, poput proizvođača čelika i cementa, koji bi morali da plaćaju za svoje emisije, dobijaju besplatnu propusnicu za svoje zagađenje ugljenikom, što je odluka doneta kako bi industrije u EU ne bi bile preopterećene troškovima koje konkurancija nema.

To, međutim, neće trajati zauvek. Pre dve godine pregovarači EU postigli su dogovor o postepenom ukidanju ove politike do 2034. godine, nadajući se da će povećati cene ugljenika i podstaći industrije da investiraju u opcije sa nižim emisijama, uključujući i hvatanje ugljenika. 

Profimedia

Kada se proizvođači suoče sa punom cenom svog zagađenja, imaće egzistencijalnu potrebu za relativno jeftinim načinima da apsorbuju i skladište svoj ugljenik, a opcije skladištenja su jeftine samo ako su u blizini.

EU tvrdi da će njen plan stvoriti ove opcije. U toku je predlog da se skladišta ugljenika ravnomernije rasporede širom Evrope. Plan će takođe mapirati transportne potrebe za ugljenikom kako bi efikasno stigao od mesta gde se usisava do svog konačnog počivališta. Ideja je da se osigura da fabrike kao što je Salonit ne izvise.

Rad je u toku

Evropska komisija, izvršna vlast EU u Briselu, takođe želi da podstakne fabrike da ulažu u hvatanje ugljenika garantujući da će skladišta biti dostupna.

Brisel je već pozvao zemlje da usvoje obavezujući cilj za skladištenje u celoj EU od 50 miliona tona CO2 do 2030, ali predlog je naišao na kontroverzu oko klauzule koja bi primorala proizvođače nafte i gasa da doprinesu tom cilju.

Lideri za skladištenje ugljenika kao što su Danska i Holandija tvrdili su da bi ova odredba jednostavno povukla novac iz postojećih projekata skladištenja CO2, što bi koristilo gigantima fosilnih goriva u tom procesu. Ipak, drugi se protie i ističu da bi upravo te kompanije trebalo da budu primorane da pomognu u pakovanju ugljenika nakon su ga godinama ispuštale.

Profimedia

Na kraju, Danska i Holandija su pobedile, dobivši usko napisano uputstvo za naftne i gasne kompanije, ali samo ako se kvote ispunjene drugim projektima.

Lina Strandvag Nagel, viši menadžer u NVO Belona za industrijsku dekarbonizaciju, tvrdila je da kompromis neće poremetiti ukupnu ambiciju.

- Ova odluka pokazuje da će skladištenje morati da se razvija širom EU - rekla je ona.

Brisel ističe da rani znaci obećavaju. Krajem novembra, Dite Juul-Jergensen, koja je na čelu energetskog odeljenja Komisije, rekla je da postoji sve veći broj projekata za hvatanje i skladištenje ugljenika na jugu i istoku Evrope koji bi mogli da dobiju brzo odobrenje i sredstva EU.

Ali pitanje je da li će taj tempo biti dovoljno brz za one koji su već krenuli da prikupljaju ugljen-dioksid bez opcije da ga smeste na sigurno.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi