Čudne građevine mogle bi biti rešenje za klimatsku krizu: Ipak, sa sobom nose ogroman rizik

Doline koje okružuju vulkan Gengitl na jugozapadu Islanda privlače brojne ljubitelje prirode, koji u poslednjih nekoliko meseci mogu usred nje videti velike metalne konstrukcije, od kojih neke podsećaju na igloe. Na prvi pogled sve izgleda futuristički, kao da je delo scenografa naučnofantastičnog filma.

Ljudi su u atmosferu ispuštali toliko ugljen-dioksida (CO2), pa je fabrika Orka sagrađena sa ciljem da se gas usisa iz vazduha sa ciljem da se uspori klimatska kriza i spreče neke od njenih najrazornijih posledica.

Naziv fabrike, Orka, potiče od islandske reči za energiju, a njeni tvorci i operateri su švajcarska firma "Clomeworks" i islandska kompanije "Carbfix".

Cilj ove farbike je da pomogne u tome da se emisije ugljen-dioksida svedu na nulu, što bi značilo da iz atmosfere uklanjamo onolike količine gasova staklene bašte koliko u nju oslobodimo.

Naučnici kažu da jednostavno smanjenje upotrebe fosilnih goriva neće biti dovoljno da se spreči katastrofa i da moramo da "počistimo nered koji smo godinama pravili".

Orka je otvorena prošlog meseca i trenutno uklanja oko 10 metričkih tona CO" svakodnevno, što je otprilike ista količina koju u atomsferu ispusti 800 automobila dnevno. To je takođe ista količina ugljenika koju bi 500 stabala moglo da upije za godinu dana.

Profimedia

 

Ovo je dobro za početak, ali je na globalnom nivou značaj ove fabrike minimalan. Ljudi godišnje ispuste u atmosferu oko 35 milijardi tona gasova sa efektom staklene bašte koristeći automobile i avionske letove, kao i energiju za zagrevanje domova i pravljenje hrane, ali i mnoge druge stvari.

Sav taj CO2 se akumulira u vazduhu, gde deluje kao staklo staklenika, zarobljavajući u atmosferi više toplote nego što je zemlja spremna da toleriše.

Tu na cenu stupa tehnologija koju koristi Orka, nazvana "hvatanje i skladištenje ugljenika" (CCS)-

- Hvatanje i skladištenje ugljenika neće biti rešenje za klimatske promene. Ali doprinosi njihovom rešenju i jedna je od mogućih stvari koje mogu biti korisne u postizanju tog cilja. Pre svega moramo prestati da emitujemo ugljen-dioksid i da sagorevamo fosilna goriva - rekla je Sandra Osk Snejbornsdotir, geolog iz kompanije "Carbfix".

Kako sve funkcioniše

Mašine koje utpotrebljava Orka koriste hemijske filtere kojima hvataju gasove koji zadržavaju toplotu u atmosferi. Ventilatori usisavaju okolni vazduh i filtriraju CO2 kako bi se nakon toga skladištio. 

Profimedia

Koncentracija ugljen-dioksida u Zemljinoj atmosferi verovatno nije bila ovoliko visoka ni u jednom trenutku u poslednjih tri miliona godina, procenjuju Nasini naučnici. Da bi se zapravo uhvatila značajna količina CO2, mnogo vazduha mora da prođe kroz ove mašine.

Međutim, za dva do četiri sata površina filtera je skoro potpuno zasićena molekulima CO2. Tada se protok vazduha zaustavlja, a unutrašnjost se zagreva na 100 stepeni Celzijusa. Na toj temperaturi molekuli CO2 se ponovo oslobađaju sa površine, prelaze u gasovito stanje i usisavaju se u zemlju. 

Metalne građevine koje liče na igloe zapravo su postrojenja za mineralizaciju kompanije "Carbfix", u kojima se CO2 meša sa vodom i ubrizgava na dubinu od oko 800 metara.

Printscreen Vimeo/Carbfix

Tamo ugljen-dioksid reaguje sa vulkanskim kamenjem koje liči na sunđer i mineralizuje se, dok voda otiče.

Mašine u Orki se napajaju geotermalnom energijom iz elektrane Hedlishejdi.

Kriza novog doba

Najnoviji izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) pokazao je da svet treba da prepolovi emisiju gasova staklene bašte u narednoj deceniji i svede je na nulu do 2050. da bi imao ikakve šanse da obuzda globalno zagrevanje i spreči da temperature porastu za 1,5 stepena Celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba.

Što više temperature više budu rasle, planeta će sve češće imati ekstremne vremenske događaje, kao što su suše, uragani, poplave i toplotni talasi.

Količina ugljen-dioksida u atmosferi vremenom je varirala, ali su ljudske aktivnosti od industrijske revolucije dovele nivoe do neviđenih vrhunaca.

CCS tehnologija zvuči kao savršeno rešenje, ali ostaje kontroverzna, i to ne samo zbog količine energije koja joj je potrebna kako bi funkcionisala. Kritičari ovog sistema kažu da bi svet trebalo da teži tome da emisije svede na nulu, a ne da prečišćava vazduh kako se ugljen-dioksid ne bi uopšte zadržavao u atmosferi.

Printscreen Vimeo/Carbfix

Ipak, mnogi naučnici se slažu da će uskoro biti naophodno da se određena količina ugljen-dioksida izvlači iz atmosfere. 

IPCC je procenio da će, čak i ako se ispuštanje CO2 drastično smanji, za sprečavanje povećanja temperature do 2 stepena Celzijusa biće potrebno da se ukloni između 10 i 20 milijardi tona ugljen-dioksida svake godine do 2100.

- Ne mislim da je hvatanje ugljenika kec u rukavu, jer ne postoji kec u rukavu. Ne kažem ni da ćemo sve popraviti korišćenjem obnovljivih izvora energije, niti da ćemo to uraditi pomoću hvatanja i skladištenja ugljenika. Biće nam potrebno sve, posebno zato što već zaostajemo za ciljevima - rekla je Nadin Mustafa, istraživačica koja se specijalizovala za hvatanje ugljenika na odseku za hemijsko inženjerstvo na Imperijalnom koledžu u Londonu, koja nije uključena u Orkin projekat.

Negativna strana

Protivnici CCS-a tvrde da je ta tehnologija jednostavno još jedan način da industrija fosilnih goriva odloži svoju neizbežnu propast.

Printscreen Vimeo/Carbfix

Iako nisu uključeni u fabriku Orka, giganti u oblasti fosilnih goriva dominiraju ovim sektorom. Prema bazi podataka koju je sačinio institut Global CCS, ogromnom većinom od 89 svetskih CCS projekata koji su trenutno u funkciji, u izgradnji ili u naprednim fazama razvoja upravljaju upravo kompanije koje se trguju naftom, gasom i ugljem.

Naftne kompanije već decenijama koriste tehnologiju za hvatanje ugljenika, ali to nisu činile da bi smanjile količinu emisija nego da bi iz njega izvukle što više nafte. To je zato što se CO2 koji se uklanja ponovo može ubrizgati u naftna polja koja su skoro iscrpljena, nakon čega se može iscrpsti od 30 do 60 odsto više nafte nego uobičajenim metodama. Ovaj proces je poznat kao "poboljšani oporavak nafte" i jedan je od glavnih razloga zbog kojih CCS i dalje izaziva kontroverzu.

Kompanije za fosilna goriva takođe ulažu u noviju tehnologiju hvatanja ugljenika koja uklanja CO2 iz vazduha, kao što to rade Orkine mašine, tako da mogu da tvrde da na taj način „nadoknađuju“ zbog emisija koje ne mogu da uhvate u svojim uobičajenim procesima. To je jedan od načina da se odloži neizbežna propast fosilnih goriva tokom prelaska sveta na obnovljive izvore energije.

Ipak, ova tehnologija je rizična zbog uticaja koji skladištenje ugljenika može imati na Zemlju ili barem njeno neposredno okruženje. U svom specijalnom izveštaju o hvatanju i skladištenju ugljenika, IPCC je istakao da daleko najveći rizik dolazi od potencijalnog curenja. Naglo i obimno oslobađanje CO2 bilo bi izuzetno opasno. U vazduhu je koncentracija CO2 od oko 10 odsto smrtonosna, ali čak i mnogo niži nivoi mogu izazvati zdravstvene probleme.

Profimedia

Sve u svemu, rizik je ogroman, iako ideja o skladištenju u dubini zemlje nije nova i sprovodi se već neko vreme. Na Slejpniru, plinskom polju u Norveškoj, CO2 se ubrizgava u zemlju od 1996. Sve promene u toj oblasti pomno se prate, a osim problema koji su iskrsli tokom prve godine rada, nije bilo nepoželjnih pojava.

Snejbornsdotir, koja vodi skladište minerala CO2 u kompaniji "Carbfix" za Orku, rekla je da proces mineralizacije koji se koristi na Islandu eliminiše rizik od curenja, dok je bazalt, koji je vulkanska stena, idealno geološko skladište. 

 

- Ove stene su veoma propustljive, pa su poput sunđera i imaju mnogo fraktura kroz koje tečnost naelektrisana ugljen-dioksidom može da prođe, pa se minerališe veoma brzo - rekla je ona i dodala:

- Tako priroda pretvara CO2 u kamen, na najlepši način. Kad jednom mineralizujete ugljen-dioksid, on zauvek ostaje tamo.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi