Sanja Matijašević: Dečji pisac koji razume jezik veverica i plete džemper za Jetija

Sanja Matijašević je pisac za decu, čije su interaktivne knjige postigle veliki uspeh kako u Srbiji, tako i van granica naše zemlje. Pisanje je za nju igra, ljubav, povratak u detinjstvo, put ka onom neprocenjivom osećaju kada svoju novu knjigu ugleda u rukama oduševljenog deteta. Ona i dalje piše rukom, veruje u magiju čitanja i igru koja može da bude dobar put ka učenju. Zato sve njene knjige, pored zabavnog i emotivnog momenta, sjajnih priča, avantura i doživljaja glavnih junaka, karakteriše i edukativni karakter, koji su deca prepoznala i prihvatila. Njenih, za sada sedam objavljenih knjiga za najmlađe, lep su povod za razgovor koji otkriva suštinu lepote pisanja za decu.

Na koji način, kao pisac za decu, „proslavljate“ Međunarodni dan dečje knjige?

U srećnija vremena, kad nismo bili suočeni sa pandemijom, ovaj praznik sam uvek provodila sa decom. Obično su to bile promocije, radionice ili moja gostovanja u vrtićima na temu ,,Upoznajte pisca”. Danas pokušavam da preko roditelja i vaspitača, uz pomoć društvenih mreža, prenesem poruku ovog praznika i još jednom sve podsetim na značaj knjiga u odrastanju i formiranju deteta.

Sve vaše knjige obuhvata slogan „Igrom do znanja“. O kakvoj igri se radi? 

Onoj najlepšoj! Igri koja je bezbrižna, zabavna i najproduktivnija jer su nam i um i čula potpuno otvoreni za nova saznanja. Tako se igraju samo deca. Pravo je čudo kako deca, ako su motivisana i zainteresovana za igru, ono što ste vi osmislili, svojom maštom još više razviju i nadograde. U tim igrama učim i ja. Divim se i upijam njihov jednostavan i iskren stav prema svemu.

Napisali ste sedam dečjih interaktivnih knjiga. Šta im je zajedničko? 

Motivacija i igra. To je ono što povezuje sve moje knjige, a ujedno ih izdvaja od ostalih. Motivisano dete je dete koje ima interesovanja za nova iskustva. Motivacija je pokretač, a dete najbolje uči kroz igru, kad nije ni svesno da je u procesu učenja.

Vaše knjige “Kofa bez dna” i “Šašava flaša” su objavljene u Kolumbiji za teritoriju cele Južne Amerike, u Vijetnamu i Turskoj. Šta je inostrane izdavače privuklo baš tim izdanjima? 

Ne mogu sa sigurnošću da kažem šta je bilo presudno da moje knjige budu objavljene u inostranstvu, ali verujem da je to različitost o kojoj sam govorila. Moj nesvakidašnji pristup pojavama u prirodi i sposobnost da ne banalizujem nauku, a da je “spustim” na dečji nivo.

Koja od vaših knjiga je imala najviše uspeha kod mališana i zbog čega? 

Nije još vreme za ovakvo pitanje. Utakmica još traje i iznenađenja su moguća, ali vam mogu reći koje se izdvajaju. ,,Kofa bez dna” – jer ima potpuno nesvakidašnji pristup fizici i puna je iznenađenja, ,,Svako mudro dete poslovicu rasplete” – jer su po prvi put u Srbiji narodne poslovice prikazane kroz strip i na primerima bliskim deci i ,,Tajne zelenog solitera” – jer je to jedna emotivna priča koja budi empatiju prema ljudima, životinjama i prirodi, a izgleda da nam empatija baš nedostaje poslednjih godina.

„Tajne zelenog solitera“ je vaša najnovija knjiga. Šta je ono najzanimljivije što je preporučuje deci, ali i roditeljima?

Ta knjiga pre svega donosi jednu emotivnu i toplu priču o prijateljstvu šumara i veverice, o tome kako se treba naći nekome u nevolji i kako dobrobit drugih treba da nam bude ispred ličnog i trenutnog zadovoljstva. Ova knjiga nas okreće prirodi i na meni svojstven način podstiče decu da istražuju svet oko sebe. Na svakoj strani postoji skriveni zadatak koji se nadovezuje na priču i tako spontano uvlači dete u svet igre i novih saznanja.

Naizgled komplikovane prirodne i naučne procese u svojim knjigama opisujete na veoma originalan, jednostavan i zabavan način, kako kroz naraciju, tako i kroz oglede, koji su centralni deo svih knjiga. Otkud ideja i inspiracija da, recimo, u knjizi „Kofa bez dna“ pletete džemper za Jetija, u kom se on neće istopiti? 

Priča ,,Džemper za Jetija” je definicija mog rada sa decom i mog pisanja. Zamislite da slušate lekciju o toplotnim izolatorima i nabrajanja gde se primenjuju i koje vrste postoje. Zvuči dosadno ako niste zaljubljenik u fiziku, zar ne? Nasuprot tome, ja deci pričam priču o devojčici koja misli da je Jeti zao i opasan jer je usamljen i nema nikoga za igru. Ona je rešila da ga pozove u goste i susreće se sa problemom kako da spreči da se on ne otopi u njenom toplom domu. Na iznenađenje dece njeno rešenje je da mu pozajmi svoj vuneni džemper. Zamislite njhovu nevericu kad čuju da nešto što njih greje može da spreči da se nešto otopi. To je ključni trenutak da započnete igru i pokažete da vunene rukavice sprečavaju, odnosno usporavaju topljenje kockica leda. Nema tog deteta koje neće zapamtiti da je vuna toplotni izolator. Eto, u tome je tajna!

U čemu je najveći izazov i lepota pisanja za decu? 

Često u šali kažem da je pisanje za decu kao vožnja na rolerkosteru. Fascinantna i zastrašujuća. Kad pišete za decu morate istovremeno da gledate na svet njihovim očima i da im, iz pozicije odraslog čoveka, širite vidike. Pred vama stoji veliki izazov – biti interesantan, i to danas, kada je deci mnogo toga dostupno i rastu uz atraktivne igračke. S druge strane, deca su surovo iskrena. Ako im se ne sviđa to što radite, otvoreno će vam pokazati, kao što neće kriti ni oduševljenje. Ako prevaziđete tremu od tako zahtevne publike, onda uživate u pisanju i imate najlepši izgovor za svoju detinjatost.

Koju svoju knjigu bi odabrali kada biste mogli da se vratite u detinjstvo? 

Prva pomisao mi je „Kofa bez dna“, ali kad malo razmislim, ona jeste moje detinjstvo. Lik Čupke sam stvorila po sebi. U svim mojim knjigama sam negde provukla sebe, svoje prijatelje i situacije iz života. U detinjstvu mi nije manjkalo knjiga. Odrasla sam u porodici u kojoj se negovala ljubav prema čitanju, ali ovakvih interaktivnih knjiga u to vreme nije bilo. Sve svoje knjige nosim nazad u prošlost, ako do takvog putovanja dođe.

Kako u digitalnoj eri u kojoj živimo zainteresovati decu za čitanje i motivisati ih da umesto pametnih telefona više koriste pametne knjige? 

Deca stalno ispred sebe imaju sliku nas, odraslih, koji gledamo u telefone i kompjutere. Ako želimo nešto da promenimo, krenimo od sebe. Dajmo deci lični primer. Odvojimo vreme za zajedničko čitanje! Stalno pozivam roditelje da čitaju deci i kad ona nauče da čitaju. Da razgovaraju o tim knjigama i da kroz te aktivnosti izgrađuju i svoj odnos sa detetom. Ljubav prema knjizi se razvija u porodici.

Kako u današnjem vremenu sačuvati pravo detinjstvo? 

To je zadatak nas odraslih. Ponudimo deci kvalitetan sadržaj za slobodno vreme. Kad to kažem, ne mislim na bezbroj dodatnih časova i kurseva koje im nametnemo. Posvetimo im vreme, vodimo ih u prirodu, dajmo im slobodu da biraju sadržaje koje žele, da razvijaju talente koje imaju, pustimo ih da se igraju u pesku, da gaze po baricama kada pada kiša, probudimo ih ako spavaju, a napolju pada prvi sneg. Neka vide, osete, dožive i upamte radost života i detinjstva. Učimo ih pravim vrednostima, zagrljaju, zahvalnosti, deljenju, darivanju. I što je veoma važno, izgradimo im samopouzdanje, tako što ćemo ih podržati i kada pogreše, i uvek biti uz njih da pružimo ruku kada je to potrebno.

Pročitajte još

Međunarodni dan dečje knjige obeležava se širom Srbije: Ohrabrujuća ljubav dece prema pisanoj reči

Da li pripremate nove naslove? 

Uvek radim na nečemu. Pisanje je za mene igra, tako da se ja toj igri predajem kad god mi zagolica maštu. Radim na jednoj, za mene novoj temi, i jedva čekam da vidim reakcije dece i roditelja. Ne mogu da vam otkrijem više.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi