Tamara Kučan za 24sedam: Ne može se dobro pisati s pola duše

16.01.2022

18:45

0

"Vremenom sam naučila da ne prosim šanse, da krčim svoj put bez zastajanja i objašnjavanja drugima da li vredim, koliko vredim i ko sam ja. Pustila sam da knjige i čitaoci govore o meni", ističe književnica

Tamara Kučan za 24sedam: Ne može se dobro pisati s pola duše
Promo/24sedam/Urban Art

Tamara Kučan je prvi roman objavila sada već daleke 2007. godine, pod naslovom „Beograđanka“. Tri godine kasnije postala je jedan od najmlađih članova u istoriji Udruženja književnika Srbije.

Zbog nekorektnog odnosa izdavača prema njoj kao autoru, osniva i sa puno uspeha već duži niz godina vodi sopstvenu izdavačku kuću Urban Art.

Poznata je kao autorka koja vrlo smelo i direktno piše o društvenim problemima 21. veka.

Iako je po godinama Tamara mlada autorka, njen opus koji čini 14 knjiga nam sugeriše da je ona "veteran" književne scene.

Njen poslednji roman "Onlajn" kao i prethodni "Oflajn", između ostalog bavi se temama sajber kriminala i internet nasilja.

U razgovoru za 24sedam poznata spisateljica otkriva gde crpi inspiraciju, ko joj je bio najveća podrška, i kako je pandemija korona virusa uticala na izdavaštvo u Srbiji.

Promo/24sedam/Urban Art
 

Poznati ste kao autorka koja u svojim romanima obrađuje teme o kojima se u javnosti najčešće šapuće. Odakle dolazi vaša inspiracija, i da li kod vas postoji potreba da temama koje obrađujete neki način razbijate tabue među čitalačkom publikom?

Posle četrnaest godina u svetu pisane reči još uvek nisam sigurna odakle dolazi inspiracija. Stid, sram, tišina, bežanje me fasciniraju kod ljudi, verujem da iz toga proizilazi odabir tema, motivacija da stvaram, dok je inspiracija nešto što nije samo ljudski faktor. Tabue se ne trudim da razbijem, ali volim kada objavljena knjiga osvetli nešto što uporno skrivamo i potiskujemo. Moje pisanje nije obojeno namerama, verujem da je bilo koje tendenciozno stvaranje stranputica. Jedina potreba koju imam kada započnem pisanje novog romana je da čitaocima ispričam dobru priču - da temu obradim što bolje, da dođem do informacija koje su mi potrebne, da junake izgradim što uverljivije.

U svojim romanima obrađujete teme koje se tiču savremenog društva, među njima je i internet nasilje, sajber kriminal, zlostavljanje na socijalnim mrežama... sve ono čemu u poslednje vreme svakodnevno svedočimo. Kako gledate na svojevrsnu pandemiju nasilja na vebu, i sa čime ste se sve susretali  tokom istraživanja i rada na svojim romanima?

- Internet je neiscrpna tema, ne toliko internet sam po sebi, koliko ponašanje ljudi na internetu. Kad se podvuče linija posle svakog istraživanja, uvek dođem do istog - sve ide iz kuće. Internet je deci zamenio roditelje. Pružio im je ’ljubav’ koju roditelji nisu, izgradio je deci samopouzdanje, ulio im je hrabrost,  dao im je pažnju koju roditelji nisu. Kao što se zdravo odgojeno dete oseća spokojno iza roditeljskih leđa, tako danas imamo poplavu dece koja se sigurno osećaju iza monitora. Lako je zadirkivati drugu decu, kada se osećaš bezbedno – a internet je upravo to stvorio – iluziju da možeš sve da radiš i govoriš bez posledica. Zato je ključno menjati klauzule u zakonu, promeniti percepciju nasilja, edukovati najpre roditelje, a potom decu.

Promo/24sedam/Urban Art
 

Imate prisan odnos sa svojom publikom, a svedočili smo i tome da je ranijih godina štand vaše izdavačke kuće, tokom Sajma knjiga, bio mali da primi sve one koji su želeli da vas upoznaju. Koliko vam kao izdavaču i spisateljici nedostaje naša najveća knjževna manifestacija? Da li je pandemija uticala na rad vaše izdavačke kuće?

- Ne bih rekla da je to prisan odnos. To je zdrav i normalan odnos pisca i čitalaca. Cenim i poštujem svoje čitaoce, nas povezuje ista nit – knjige, no… Živimo u eri kompleksa, u društvu gde se na svako kulturno, uljudno, ljubazno ponašanje gleda kao prisnost, umesto kao nešto podrazumevano. Za mene je normalno da sa svojim čitaocima popričam, da ih upoznam i da odvojim vreme da saslušam njihove utiske o romanu. To je zapravo najmanje što mogu da uradim za ljude koji mi poklanjaju svoje poverenje i vreme. Tu dolazimo do Sajma knjiga. Naravno da mi nedostaje, ali najviše od svega nedostaje mi druženje i susreti sa čitaocima. Za mene je to poenta Sajma. Susret oči u oči sa ljudima. Pandemija nam je oduzela najlepši deo posla, ali nam je donela vredne lekcije i iskustva. Zapravo verujem da je ova pandemija napravila dobar rez među izdavačima i da je jasno pokazala ko i koliko voli svoj posao, a ko juri samo profit.

Da li možete da otkrijete, za one manje upućene, kako izgleda proces stvaranja jednog vašeg dela, koliko zapravo sebe dajete tokom rada na svojim romanima, i da li neko ili nešto trpi tokom vašeg stvaralačkog perioda?

- Pisanje ne treba da robuje pravilima ali postoje koraci koje ne preskačem, koji su za ovih četrnaest godina postali moja stvaralačka rutina. Prva faza je priprema za istraživanje. Imam temu, prikupljam literaturu, tragam za sagovornicima koji su direktno ili indirektno povezani sa temom. Druga faza je istraživanje i organizacija informacija koje imam. Paralelno sa drugom fazom se dešava treća – početak pisanja. Pišem i istražujem, sve do četvrte faze kada samo pišem. U svakom od ovih koraka dajem celu sebe, drugačije ne umem, niti verujem da se može dobro pisati s pola duše, s rezervom. Dok pišem, sve je na pauzi, pisanje kroji moj život i agendu. Samim tim jasan je odgovor na pitanje - mnogo toga trpi zbog pisanja. Život, najviše.

Promo/24sedam/Urban Art
 

Čitaoci tvrde da se nakon čitanja vaših knjiga u njima pojave emocije poput tuge i sete jer je došao kraj, kao i da im junaci koje ste stvorili zaista nedostaju. Sa kojim emocijama se vi, kao stvaralac, borite onda kada stavite tačku na neko svoje delo?


- Borim se sa oholom i teškom prazninom posle završetka pisanja. Dok pišem, prolazim isti spektar emocija kao i čitaoci. Sve što oni osećaju tokom čitanja, osećam i ja tokom pisanja. Kada se stavi tačka, nastupa katarza, zadovoljstvo jer sam dala sve od sebe, olakšanje što je priča dobila rasplet, no paralelno sa tim, dešava se i pustoš. Oko godinu dana posvećeno radim na jednom romanu, ma koliko da se radujem što će čitaoci upoznati neki novi svet, mesecima posle pisanja ostajem zaglavljena u tekstu, u junacima i njihovim borbama.
Promo/24sedam/Urban Art
 

Nije retkost videti vaše ime među najprodavanijim autorima u beogradskim knjižarama. Koliko je teško bilo doći do toga i sa kojim problemima ste morali da se borite tokom svoje karijere? Ko vam je najveća podrška u radu i koje bi savete dali mladima koji žele da se oprobaju u pisanju i/ili izdavaštvu?

Do svakog uspeha – bio to novi naslov, rasprodat tiraž, top lista, nije bilo lako doći. Od 2007. godine pa sve do danas, prešla sam dug, trnovit i strm put. Svi problemi i prepreke na tom putu, svodili su se na predrasude koje su ljudi imali o meni, najpre zbog mladosti, potom zbog toga što ne izgledam onako kako ljudi misle da pisac treba da izgleda. Tu su naravno i predrasude o ženama koje pišu, nekako smo uvek sortirane u folder ljubavnih romana za "očajne domaćice".  Na tom dugom i strmom putu, najviše me je bolelo što ljudi nisu želeli da izađu iz svojih okvira i daju mi šansu. Vremenom sam naučila da ne prosim šanse, da krčim svoj put bez zastajanja i objašnjavanja drugima da li vredim, koliko vredim i ko sam ja. Pustila sam da knjige i čitaoci govore o meni.  Moja najveća podrška u radu je bio moj otac, radovao se mojih uspesima više nego ja sama. Bio mi je veliki vetar u leđa i verujem da je upravo on zaslužan za to što u teškim trenucima nisam odustala od pisanja.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi