Streljani u ime naroda: Popadija unajmila sluge da ubiju popa, Johan usmrtio pa silovao dete zbog starog bicikla!

Kako bi se ispunili uslovi za članstvo u Savetu Evrope, 2002. godine zvanično je ukinuta smrtna presuda u Srbiji. Poslednja takva kazna u našoj zemlji izvršena je 1992. godine, a ovo je retrospektiva najpoznatijih slučajeva u kojima je sud, u ime naroda, doneo presudu - smrtna kazna.

Prema nezvaničnim podacima, u periodu od 1804. do te 2002. izvršeno je više od 7.000 smrtnih kazni, a iz ugla prosečnog čoveka iz naroda pojedine su i više nego opravdane.

Profimedia

Uvođenje smrtne kazne u Srbiji

Početkom 19. veka smrtna kazna se primenjivala često, što za ubistvo (primarno), što za političke delikte, čedomorstvo i vanbračni polni odnos.

Nakon stvaranja Jugoslavije 1929. donet je Krivični zakonik, jedinstven za čitavu zemlju, a prema njemu jedini način pogubljenja bilo je vešanje. Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova koje su se izvršavale streljanjem.

Kako je sve to izgledalo?

Prema prvom Krivičnom zakoniku Srbije, koji je donet 1860. godine, smrtna kazna se izvršavala javno, streljanjem, a telo pogubljenog se odmah ukopavalo u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne.

Smrtnu kaznu u Srbiji izvršavao je osmočlani streljački vod, čiji članovi nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke a ko ćorke.

Zvanična statistika kaže da je od 1920. do 1940. u Srbiji izrečeno 459 smrtnih kazni, od kojih su izvršene 232. Shodno tadašnjem režimu, osuđenici su uglavnom bili oni koji su etiketirani kao ratni zločinci, narodni izdajnici, narodni neprijatelji, to jest protivnici komunističkog režima.

Nakon 1950. broj kazni je znatno opao, a devet godina kasnije uvedena je reforma koja je ublažila strogost krivičnog zakonodavstva, pre svega u vidu smanjenja broja kapitalnih krivičnih dela, a ukinuta je smrtna kazna za imovinski kriminalitet.

Takođe je iz upotrebe izbačeno izvršenje kazne vešanjem, pa je jedini zakonski način pogubljenja ostalo streljanje bez prisustva javnosti.

S vremenom se sve ublažavalo, pa je tako od 1991. do 2002. godine izrečeno 19 kazni, od kojih nijedna nije izvršena.

Profimedia

Monstrum Drozdek i ubistvo nevinog šestogodišnjeg deteta

Iako je Beograd prisustvovao poslednjem pogubljenju 1967. godine, kada su dvojica muškaraca osuđena na smrt nakon ubijanja taksiste, na prostoru naše zemlje sve je okončano likvidacijom Johana Drozdeka 14. februara 1992.

Reč je o čoveku poljskog porekla koji je četiri godine ranije osuđen zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice u Somboru.

Razlog ovom strašnom činu je svađa sa ocem nesrećnog deteta koji, navodno, nije želeo da mu da stari bicikl, a pre toga su se dogovorili da mu bude ustupljen.

Monstrum je najpre ubio devojčicu, a onda ju je silovao. On je ujedno ušao u istoriju kao poslednji osuđenik nad kojim je izvršena smrtna kazna.

Naša skupština je 26. februara 2002. godine izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Prema čl. 24 važećeg Ustava iz 2006. godine: "Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne."

Printscreen/YouTube

Vozač kamiona i svirepo ubistvo tročlane porodice

Kada je reč o smrtnim kaznama izvršenim u toku postojanja Jugoslavije, pre njenog raspada, slučaj iz 1983. godine potresao je tada čitav Balkan, a i dalje prostore Starog kontinenta.

Vozač kamiona Čedomir Matijević iz Hrvatske pet dana nije došao na posao, zbog čega se u potragu za njim, u okolini Karlovca, uključila policija, koja je naišla na jeziv prizor.

U porodičnoj kući pronađena su beživotna tela tročlane porodice. Čedomirovo telo ležalo je pored vrata, telo njegove supruge Slavice nalazilo se u šupi do kuće, a u dnevnoj sobi bilo je telo dvogodišnje devojčice Dragana.

Naknadnom istragom utvrđeno je da je ubica Dušan Kosić, koji je uhapšen 30. marta, 25 dana nakon svirepog ubistva, a prema izveštajima, veoma brzo je priznao krivicu.

Profimedia

Kosić je Matijeviću dugovao pozamašnu svotu novca, i to nije bio jedini dug, utvrđeno je nakon što je u njegovom kamionu pronađen popis ljudi od kojih je pozajmio novac.

Dugovao je žrtvi 155.000 dinara, a plata mu je bila 14.000 dinara. Trećeg dana po ubijanju porodice vratio je dugove šestorici "prijatelja". Takođe, platio je zaostale rate kredita, kako je priznao istražnom sudiji.

U priznanju policiji, Kosić je tvrdio da je u kuću Matijevića došao da pita da mu se odloži vraćanje duga od 2.000 maraka, ali da ga je Slavica grubo oterala i rekla mu da ne može, što je bio okidač.

- U meni se pojavila neka želja da je udarim, ali tamo na hodniku nisam pronašao nikakav predmet podesan za to. Pala mi je glupa ideja, da joj kažem da mi vrati onaj zupčanik pod stepenicama koji sam pozajmio Čedi pa ću otići u pi*** materinu, iako mu ništa nisam pozajmio. Šta je to što se pojavilo u meni s tom željom, ja to ne znam. U životu se ni sa kim nisam potukao - ispričao je tada Kosić.

Okružni sud u Karlovcu osudio ga je u oktobru iste godine na smrtnu kaznu. U februaru 1987. godine, kazna je izvršena.

Wikipedia

Smaknuće dvojice muškaraca zbog ubistva taksiste

Kako je već navedeno, poslednja smrtna kazna izvršena je davne 1967. godine, a okrivljeni su bili dvadesetdevetogodišnji Dragoljub Gutić i tridesetčetvorogodišnji Sava Lisovac.

Sve je počelo iza rešetaka. Gutić je bio kockar i propali student koji je zbog izbegavanja vojne obaveze poslat u zatvor, a Lisovac je imao poduži staž zbog razbojništva, nasilja, teških krađa i falsifikovanja.

Skovali su plan da presretnu kurira Robnih kuća "Beograd" i ukradu veliku svotu novca, oko 100.000 dinara (danas bi to bilo nekoliko stotina hiljada evra), u čemu su uspeli, ali je zbog svega toga oduzet nevin život.

Kad su do detalja razradili plan razbojništva, Gutić i Lisovac su morali da smisle i način na koji će da pobegnu posle pljačke. Za bekstvo im je bio potreban automobil, a nijedan od njih nije umeo da obija kola, pa su rešili da ubiju taksistu i prisvoje njegovo vozilo. 

Lakoću kojom su osmislili da ubiju čoveka nikad nisu umeli da objasne na sudu.

Tog 7. decembra 1967, Gutić i Lisovac su seli na zadnje sedište taksi vozila kojim je upravljao Tiosav Janković. Jedan od njih dvojice ispalio je kobni hitac. 

Profimedia

Nikad nije utvrđeno ko je pucao od njih dvojice, jer su se tokom suđenja međusobno optuživali. Nakon zločina odvezli su se do Fruške gore. Pošto su mrtvog taksistu opljačkali, njegovo telo su bacili u bunar kod Čortanovaca.

Već narednog dana opljačkali su kurira Robnih kuća "Beograd" na Novom Beogradu i tom prilikom ga pretukli, nanevši mu teške telesne povrede.

Usledile su velike demonstracije kolega Tiosava Jankovića, a čitava država i policija dignuti su na noge. 

Identitet njih dvojice ubica brzo je utvrđen, a oni su uhapšeni 1. februara 1968. godine u Zenici u Bosni i Hercegovini.

Obojica su streljani u posebnoj podrumskoj prostoriji Centralnog zatvora u Beogradu 27. ferbruara 1969. godine. 

Popadija unajmila sluge da ubiju popa

Jevgenija Ilić, domaćica iz Prokuplja, jedna je od retkih žena nad kojima je u Srbiji izvršena smrtna kazna.

Streljana je 1898. godine, jer je nagovorila svoje sluge da ubiju njenog muža. Popadija iz Prokuplja platila je svom slugi i jednom lebaru da joj iz zasede ubiju muža kad bude obilazio parohiju.

Pištolj bez koga pop nikada nije išao na put je sakrila, tako da je u zasedu upao nenaoružan.

- Jevgenija je nagovorila slugu Petra i Ristu Naumovića, lebara, da ubiju njenog muža, s kojim je rđavo živela, kako bi mogla bludničiti. Ovi ga 8. 5. 1898. sačekaju u zasedi, kada je na konju krenuo u parohiju, i ubiju ga. Rista nije priznao delo i osuđen je na 20 godina, a Jevgenija i Petar jesu, pa su osuđeni na smrt - navedeno je u tadašnjem izveštaju.

Facebook/Istorijski zabavnik

Nakon velikog broja izvršenih smrtnih kazni u istoriji naše zemlje, ostala je trajna dilema - da li je smrtna kazna opravdana, kolika je mogućnost njene zloupotrebe, te, konačno, ko ima pravo da drugome oduzme život?

Posle ubistva devojčice u okolini Zaječara, 2017. godine u Srbiji je ponovo pokrenuta inicijativa za uvođenje smrtne kazne, ali su stručnjaci iz različitih oblasti bili saglasni da takva kazna nema preventivni efekat i da se na nasilje ne sme odgovarati agresijom.

Srbija je potpisnica međunarodnih konvencija o zabrani smrtne kazne, te ne postoji dokaz da bi to sprečilo nasilje i da bi alternativa mogla da bude doživotna robija.

U intervjuu koji je čuveni advokat Toma Fila dao za portal 24sedam, poseban akcenat stavljen je upravo na smrtnu kaznu, protiv koje je izričito bio njegov otac Filota Fila.

- Mislim da je čitavog života bio u životnoj opasnosti. Tako objavi knjigu osamdesete godine protiv smrtne kazne. Nemate pojma šta se tada desilo! Hteli da ga hapse, da ga ubiju. Nisam mogao da verujem da je bila takva reakcija. Neki predsednik saveznog suda je tvrdio da smrtna kazna u komunizmu nije ista kao u kapitalizmu. U kapitalizmu te ubiju, a ovde je to popravni!? Pa pitao sam se, da li su normalni? Ali problem je bio što je još ta generacija, koja je sudila za Goli otok, bila u sudovima i svako od njih se osetio pogođenim... Onaj ko je bio u krvi do brade teško da će razumeti ono što je moj otac napisao. A inspiracija mu je bio Mathauzen. Jer je video ubijanje ljudi. I to je bilo strašno.

24sedam/Goran Sivački

Govoreći o vremenu komunizma, Toma Fila je ispričao da je 1959. godine, kada je maturirao,  postojala smrtna kazna za neovlašćen prelaz preko granice i da su ljudi zbog toga streljani.

- Moj otac je branio moju tetku koja je sa svojim ljubavnikom htela da pobegne u Grčku. Uhvatili su ih i oboje streljali zato što su probali da pobegnu iz Jugoslavije.

BONUS VIDEO: 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi