Ubijanje dece kao biznis: Američka vojna industrija zarađuje milijarde dolara od ratova širom sveta

Sjedinjene Američke Države su zemlja koja troši ubedljivo najviše novca na naoružanje. Zvanično, budžet američkog Ministarstva odbrane 2020. godine iznosio je 721,5 milijardi dolara. Poređenja radi, 2018. godine vojni budžet Kine je iznosio 250, Indije – 66,5, Rusije – 61,4, Velike Britanije – 50, a Irana – 13,2 milijarde dolara.

Količina novca koja se obrće za naoružanje u SAD vuče za sobom i ogromnu moć koju poseduju akteri koji njime raspolažu. Ta moć se prostire toliko duboko u okviru američkog sistema da mnogi analitičari smatraju da upravo vojno-industrijski kompleks “vuče konce” i rukovodi politikom SAD.

Vojno-industrijski kompleks

U januaru 1961. godine general i 34. predsednik SAD Dvajt D. Ajzenhauer iskoristio je oproštajno obraćanje da naciju upozori na najveću pretnju sa kojom se susreće američko društvo: vojno-industrijski kompleks.

– Ova povezanost ogromne vojne organizacije i velike industrije naoružanja je nova u Američkom iskustvu. Ukupni uticaj – ekonomski, politički, čak i duhovni – oseća se u svakom gradu, svakoj državnoj instituciji, i svakoj kancelariji federalne vlade. Prepoznajemo imperativnu potrebu za ovaj razvoj. Ali ipak ne smemo ignorisati njegove teške posledice – naveo je Ajzenhauer.

24sedam/Profimedia

On je tada proročki naslutio da bi prevelika moć u rukama vojno-industrijskog kompleksa mogla da uvede Ameriku u večne ratove koji se nikada ne završavaju.

– Potencijal za katastrofalno jačanje pogrešno smeštene moći postoji, i istrajaće. Ne smemo nikada dopustiti da težina ove kombinacije ugrozi naše slobode ili demokratske procese – rekao je Ajzenhauer.

Vojno-industrijski kompleks ili, kako ga neki analitičari preciznije nazivaju vojno-industrijski-kongresni kompleks predstavlja mrežu ugovora, tokova novca i resursa među pojedincima, korporacijama i vojno-industrijskim preduzećima, Pentagona, Kongresa i izvršne vlasti. Najveći proizvođači oružja, preko lobističkih grupa, vrše uticaj na Kongres da donosi odluke koje su u skladu sa njihovim interesima. Interes proizvođača naoržanja je da se oružje što više kupuje, a to se najviše događa u toku rata ili u situacijama kada postoji neposredna ratna opasnost.

Profimedia

Najjednostavnije rečeno, korporacije koje raspolažu ogromnim finansijskim sredstvima vide priliku za zaradu i širenje svoje moći u ratovima, tako da koriste svoj veliki uticaj kako bi ostvarile svoje interese. Što je više ratova, terorističke pretnje i “zabrinutosti za bezbednost” – to je više potrebe za naoružanjem koje one proizvode.

Ukrajina kao izvor prihoda

Odličan primer delovanja američkog vojno-industrijskog kompleksa može da se vidi trenutno u Ukrajini, gde se spojilo više interesa. S jedne strane, radi se o nastavku geopolitičke strategije anakonde, koja podrazumeva dalje stezanje obruča oko Rusije. Zapad, na čelu sa SAD, samo nastavlja ono što je radio u prethodnih nekoliko decenija. 

Profimedia

S druge strane, vojno-industrijskom kompleksu situacija u Ukrajini odgovara zato što sve zapadne države Ukrajincima “pomažu” slanjem zastarelog oružja, te moraju da kupuju novo naoružanje od američkih kompanija. Za to vreme, na frontu ne ginu zapadnjaci nego neko drugi za njihove interese.

Naravno, “pomoć” Ukrajini u vidu naoružanja nije besplatna, tako da će se naivi Ukrajinci, ukoliko ne završe pod ruskom zaštitom, naći u dužničkom ropstvu koje će trajati decenijama posle sukoba.

“Jeftino smo ih kupili da ginu za nas”

Da Amerika koristi Ukrajince kao pijune nije više ni tajna. To je javno priznao i američki general Džek Kin koji je rekao da je Vašington za svega 66 milijardi dolara uspeo da dobije „Ukrajinu koja umesto Amerike ratuje protiv Rusije“.

Kako je kazao, SAD su od februara ove godine u kijevski režim investirale 66 milijardi dolara što je pomoglo prilikom naoružavanja Ukrajine i motivacije javnosti za rat protiv Rusije.

AP Photo/Efrem Lukatsky

Takođe je ocenio i da je „ta investicija u Ukrajinu poprilično isplativa budući da za relativno malu sumu, iz ugla Amerike, u ratu sa Rusijom ne ginu Amerikanci već Ukrajinci.

- Pojedini republikanci sumnjaju u ispravnost naših troškova, tim pre kada je reč o Ukrajini, međutim, naš budžet iznosi šest biliona dolara, pa čak i nekoliko stotina milijardi više. To znači da smo u Ukrajinu investirali samo sitniš – svega 66 milijardi tokom godine. To je 1,1 odsto budžeta, a šta sve za to dobijamo - kazao je on.

“Borba za demokratiju”

Da bi rat u širim masama bio shvaćen kao neophodan potrebno mu je dati neki viši smisao. Nekada su kolonizatorske sile svoje pohode u Africi i Južnoj Americi opravdavale “civilizatorskom ulogom”. Velika Britanija, Španija, Portugalija i ostale velike sile tog vremena su kolonizaciju predstavljale kao želju da se “divlji narodi civilizuju”. Danas bi takvo opravdanje bilo dočekan sa podsmehom, ali zato je tu – borba za ljudska prava i demokratiju.

Wikipedia

SAD su tokom Hladnog rata, a pogotovo posle pada Berlinskog zida pokrenule brojne ratove širom sveta, opravdavajući ih željom da narodima u tim područjima donesu demokratski sistem vrednosti. Taj novi “sveti rat” odneo je milione života. Prema podacima Memorijalnog muzeja holokausta SAD, nacistička Nemačka je odgovorna za smrt oko 18 miliona civilnih žrtava u toku Drugog svetskog rata. Neke procene govore da su SAD od 1945. godine do danas u ratovima širom sveta odgovorne za smrt više od 20 miliona ljudi. Neko bi mogao da kaže da je demokratija odnela više života od fašizma.

Wikipedia

Ironično, gotovo da ne postoji primer zemlje koja se našla na meti Zapada koja je posle intervencije postala demokratski uređena država. Naprotiv, u Iraku, Avganistanu, Libiji itd. stanje je mnogo gore nego pre dolaska “boraca za demokratiju i ljudska prava”.

Srbija žrtva geopolitike i vojno-industrijskog kompleksa

Jedna od žrtava “borbe za demokratiju” bila je i naša zemlja. NATO pakt je na čelu sa SAD 78 dana zverski bombardovao uglavnom civilne ciljeve širom SR Jugoslavije. Pa iako bi danas neki voleli da tu agresiju predstave kao borbu protiv diktatorskog režima, svakom ko je objektivan je jasno da je to daleko od istine.

Srbija se u unipolarnom svetu našla na putu najvećoj svetskoj sili. SAD su, praktično, u tom trenutku neprikosnoveni vladar sveta i teže širenju svoje moći. U svom prodoru na Istok, na putu im se nalazi mala suverena država koja se istorijski, kulturološki i duhovna smatra bliskom Rusiji. Kao takva, ona se morala pokoriti.

Profimedia

Sličnu situaciju možemo da vidimo i u istoriji – najvećoj učiteljici života. Za vreme Drugog peloponeskog rata, 416. godine pre nove ere, Atina je opkolila politički beznačajno ostrvo Mel koje je bilo saveznik Sparte. U pregovorima Atina je tražila da se protivnici predaju i prihvate okupaciju, dok su Meljani pokušavali da na neki način očuvaju suverenost. Jedan od argumenata Mela bio je i da su oni kao ostrvo nebitni i slabi u odnosu na Atinu, te da nema razloga da takva sila troši svoje resurse i vreme na njih. Odgovor atinskih predstavnika je bio jasan: baš zato što je Mel slab, mi ne možemo da dozvolimo da vas ne okupiramo. Dakle, moć mora neprestano da se pokazuje i dokazuje kao moć jer će u suprtotnom oni koji su već pod njenom vlašću dobiti utisak da je oslabila te da ni oni više ne moraju da joj se pokoravaju.

Upravo u takvoj situaciji se našla i Srbija. SAD nisu smele da dozvole da, u trenutku njihove najveće moći, na njihovom terenu – u Evropi, postoji suverena zemlja koja vodi bilo kakvu politiku nezavisno od najmoćnije sile na svetu.

Profimedia

U prilog napadu na Srbiju išla je i politička situacija u SAD. Tadašnjem američkom predsedniku Bilu Kintonu je, posle skandala sa Monikom Levinski, bilo potrebno skretanje pažnje i mobilizacija širih masa, a rat je najbolje sredstvo za to.

Na kraju, za rat je naravno žestoko lobirao vojno-industrijski kompleks koji u svakom sukobu vidi priliku za zaradu. Vojni magacini NATO pakta su posle Hladnog rata bili puni neiskorišćene municije kojoj je isticao rok trajanja, a uništavanje tih sredstava košta. Bila je to idealna prilika da se “spoji lepo sa korisnim” i da se pobacaju stare rakete negde daleko u Evropi, pa se onda članicama NATO-a prodaju nove.

Ubijanje dece kao biznis

Predsednik Vlade SR Jugoslavije za vreme NATO agresije, Momir Bulatović, jednom prilikom je ispričao da mu je jedan zapadni diplomata rekao da su ministrima u njegovoj vladi predstavnici američke vojne industrije prikazivali snimak gađanja voza u Grdeličkoj klisuri kao primer efikasnosti njihovog oružja. U tom vozu poginulo je 13 ljudi.

Wikipedia

Bulatović je takođe izjavio da mu je američki general Vesli Klark sa osmehom na licu rekao da bombardovanje “Srbi ne treba da shvate lično”, jer je to “samo posao”.

Trogodišnja Milica Rakić poginula je 17. aprila 1999. godine dok je sedela na noši u toaletu svog stana u Batajnici. Ona je pogođena fragmentom kasetne bombe, oružja koje je inače zabranjeno. Verovatno su posle tog napada predstavnici vojno-industrijskog kompleksa, pokušavajući nekome da prodaju svoje proizvode, hvalili efikasnost raketa navodeći primer ubistva male Milice.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi