Toša je bio tu za baš sve trofeje Partizana, 30 godina posle najvećeg ima jednu želju: Dozvolite mi, na to imam pravo

Partizan je najtrofejniji košarkaški klub na ovim prostorima sa 48 trofeja, a baš sve od njih osvojio je pošto je u klub došao Dragan Todorić.

Legendarni "Toša" je došao kao igrač 1972, a već 1982. je, kao još aktivni igrač, dobijao i druge funkcije u klubu. Teško da ima neke koju nije obavljao u administraciji. Iako je dugo bio sportski direktor u periodu najveće dominacije crno-belih, u vreme kada je osvojena Evroliga bio je generalni sekretar.

Nije tada bilo mnogo ljudi u administraciji kluba, ali Toša je i dalje u klubu, sada kao savetnik predsednika za sportska pitanja. On se odazvao pozivu da se priseti tog vremena, teškog vremena i ispriča kako je tekla sezona sa administrativne strane.

Jer, Partizan ne samo da je tada ispisivao istoriju i najlepšu košarkašku bajku na terenu, već je i van terena povlačio prave poteze na svakom mogućem koraku. Todorić se prisetio svega, a onda nam je i priznao šta mu je potajna želja, ona na koju, kako kaže, ima pravo.

Podsetimo, tog leta 1991. SFR Jugoslavija je de fakto prestala da postoji, a oružani sukobi već su besneli u Hrvatskoj. Duško Vujošević je otišao sa mesta trenera, a time je zvanično stavljena tačka na tadašnju "drim tim" generaciju u kojoj su bili Divac, Paspalj, Đorđević, Nakić, Grbović…

- Koliko se sećam, Dule Vujošević je napustio Partizan, pa je bio period od 20-ak dana kada je bila "rupa". Nije se znalo ko će biti trener. U tom periodu, od neke 1984-85. pa do neke 1994-95. (Dragan) Kićanović nije bio zvanično predsednik kluba, ali je bio čovek koji je sve to držao u rukama. Imao je dosta dobrih osobina, ali kada je vođenje kluba u pitanju, imao je vrlo bitnu osobinu, a to je da je voleo da sasluša širi broj ljudi u klubu. Nas je tu bilo jedno šest-sedam. Bili smo nas dvojica, Đorđe Čolović, Miketa Đurić, Toma Jeremić, te dve zadnje ili tri godine bio je Radojica Nikčević, koji je bio predsednik kluba u tom periodu…

MN Press

- Bez obzira što je on (Kićanović) u 90 odsto slučajeva znao šta će da uradi, on je voleo da čuje i nas druge, pa onda na osnovu nekih mišljenja možda koriguje neku odluku. Tako je bilo i sa dovođenjem Obradovića. To je čuvena priča koju navijači Partizana znaju. On je odlučio da će Željko biti trener, ali je hteo da čuje šta mi mislimo. Pustio nas je da razgovaramo sa nekim drugim kandidatima koji su tada bili tu, kao što su Ranko Žeravica ili Duda Ivković, ali pošto se znalo da će i jedan i drugi teško doći, onda je normalno ispalo onako kako je on želeo.

Ispostavilo se, istorijska odluka, ali kako je vama to delovalo u tom trenutku?

- To je tada bila dosta hrabra odluka, ali se pokazala koliko je bila vizionarska. Željko dok je još bio igrač, videlo se da se spremao da bude trener. Beležio je sve što je radio kao igrač i što je mislio da treba. Imao je i dobre trenere koji su radili sa njim dok je još igrao. Mislim da je pečat na sve to dao profesor Aca (Aleksandar Nikolić), koji je došao da mu bude savetnik. Kažem, kada se završila priča oko trenera, ali ne zna se toliko da smo u isto vreme vodili i borbu na Fibi. Ne znam koliko se sećate, ali to je bila prva godina da se igra Evroliga, da je usvojen novi format sa dve grupe po osam ekipa.

(Pre toga se Kup šampiona igrao po sistemu ispadanja do finala, odnosno završnog turnira.)

- Ako se sećate, ondašnja Jugoslavija je do tada davala prvaka i prvak je igrao u Kupu šampiona. E, sad, s obzirom da se zemlja faktički rasturila, bila je borba na Fibi da se tri kluba iz tadašnje Jugoslavije ubace nekako u novu Evroligu. Bio je prvobitni predlog da igraju Jugoplastika i Cibona, jer su bili prvi i drugi posle ligaškog dela. Mi smo bili treći. Teško je to izgledalo na prvi pogled, jer su interesi drugih klubova su bili drugačiji, nisu bili za to da se širi, a svaka novina je bila pod znakom pitanja. Dosta su tada pomogli Bora Stanković i Raša Šaper. Mi smo tek u trećem pokušaju, koliko se sećam, kada je već morala da se donosi odluka jer je vreme isticalo, uspeli da se izborimo za odluku da se igraju neke kvalifikacije i onda da se igraju dve grupe po osam. Tako smo uspeli da faktički obezbedimo, jer smo znali da ćemo da dobijemo Solnok i da ćemo da uđemo u 16 koji će igrati Evroligu.

MN Press

Jedan od prvih problema zbog sankcija bio je i najočigledniji – dresovi. Partizan nije mogao da posluje sa velikim stranim proizvođačima, pa je onda počela snalažljivost. A Toša je bio prvi operativac akcije nabavljanja dresova.

– Vreme je isticalo, bližio se početak sezone, a nismo imali ništa od opreme. Bilo je i pitanje da li će nam Sintelon ostati sponzor. Pa smo se na kraju dogovorili i ostao nam je sponzor za dres, ali nismo imali dres. Onda sam u nekom razgovoru sa tadašnjim članom uprave Zoranom Koraćem, koji je imao poslovne veze sa Atinom, došao do fabrike Najkija tamo. On je bio šef kabineta Mikija Savićevića, koji je pre toga bio predsednik kluba. (On je, koliko se sećam, bio u upravi, samo ne znam da li zvanično.) Otišli smo u Atinu. Ideja je bila da probamo da nam oni budu sponzori i da nam naprave sve to, a da mi ne platimo ništa. Međutim, oni nisu mogli da posluju sa nama, odnosno da nam budu sponzori, ali smo ih ubedili da im damo spisak onoga što nam je potrebno. Onda su nam napravili dresove, džoging trenerke, opremu za trening, patike… Sve smo uspeli i platili smo. Oni su to uradili relativno brzo, ali je bio problem kako da se to doveze do Beograda. A to je bilo jedno 12-15 torbi, koliko se sećam. Uzeli smo i 60 pari patika. Onda smo organizovali preko Dude Ivkovića, koji je tada bio trener PAOK-a, prijateljsku utakmicu u Solunu, da odemo autobusom do Soluna. A ja sam iz Atine, uz pomoć Vlade Đurovića i njegove žene uspeo da sve te torbe iz fabrike potrpam u taksi i prebacim na aerodrom u avion i onda u Solunu iz aviona faktički me čekao autobus na aerodromu sa igračima i to smo ubacili u autobus.

Te sezone je Partizan jedini put igrao sa dvobojnim grbom, do ove, kada je opet dvobojan kao omaž toj sezoni. Kako je do toga došlo uopšte?

– Pazite, tada nije bilo ove tehnologije, sa kompjuterima i to. Ja sam poneo neka dva grba sa sobom i dao sam im da stave to na dres i tako je ispalo. 

Tako se došlo do opreme, ali, naravno, posao daleko od toga da je bio završen. Partizan nije mogao da igra kod kuće, baš kao ni Cibona ni Jugoplastika, koja je tada promenila ime u Slobodna Dalmacija (sada se, naravno, zove Split). Zanimljivo je da su sve tri ekipe odabrale Španiju kao usvojenu kuću: Splićani Korunju, Zagrepčani Puerto Real, a Beograđani – Fuenlabradu. To je još jedna legendarna odluka.

MN Press

- Španija je nekako bila najprirodnija, zbog košarkaške tradicije, njihovog odnosa prema nama tada. Bilo je važno otići u zemlju koja je prijateljski nastrojena prema nama. Imali smo tada još jednu ideju - da se ne obrukamo. Imali smo najmlađi tim u toj Evroligi, nismo imali nijednog stranca. Milenko Savović je otišao u Španiju. Ideja je bila da se igra u Madridu. Trebalo je voditi računa i o transportu. Beograd je bio odsečen od sveta, imao je samo dva leta, jedan za Cirih, jedan za Frankfurt. Savović je tamo malo gledao, mislim da mu je pomogao i Radomir Antić, bio mu je vodič tih nekoliko dana, i nekako su onda došli do Fuenlabrade. Neko mu je rekao da je napravljena nova hala. To je predgrađe Madrida, koje osim te hale nije imalo ništa drugo od nekih sadržaja. Savi se to svidelo sve kako izgleda, javio je u Beograd, pa smo se dogovorili svi da idemo i igramo tamo. Pokazalo se da je to bila izvanredna odluka. Fuenlabrada je svim Partizanovcima ostala uspomena za sva vremena. Vrhunac je bila utakmica sa Huventudom gde je cela sala navijala za nas, pa se povela polemika da li je to normalno.

A što se tiče druge ideje?

- Da, drugi plan je bio da se ne obrukamo. I ne samo da se nismo obrukali, nego su nam ambicije rasle kako je vreme odmicalo. E, posle smo hteli pošto-poto da uđemo u četiri da bismo ušli u plej-of. Igrali smo posle sa timom koji je bio prvi favorit, to je Huventud.

Onda je na red došlo četvrtfinale i velikan iz Bolonje. Tada Knor, sada Virtus.

- Knor je bio tu sa Huventudom. To su bila dva najjača kluba po svim parametrima u tom periodu. Niko nam nije davao nikakve šanse, ali već posle prve utakmice, kada smo ih lako dobili i gde naša pobeda nijednog trenutka nije dolazila u pitanje, stvari su se promenile. Potajno smo gajili nadu da možemo da ih iznenadimo tamo. Ono što je mene iznenadilo je što smo mi u nekoj pripremi pred te dve utakmice, u pričama "hajde da probamo odmah prvu da dobijemo", jer se prva po nekoj logici lakše dobijala, jer se pred drugu domaćin mobiliše na svake načine. Mi smo tu odigrali dosta dobro i bili u igri do pred kraj, ali smo zahvaljujući nekim odlukama sudija izgubili. Niko, međutim, nije pao posle toga. Igrači i Željko i Profesor su već na sutrašnjem treningu održali sastanak sa igračima i rekli su im: "Ne moramo da dobijemo, nismo favoriti, nije nikakav problem, ali daj da izađemo na teren i odigramo to muški, pa šta bude". Rodio se neki inat, jer smo bili pokradeni, a šta je bilo posle, to svi znamo.

Izboren je plasman na "fajnal for"…

- Pred Istanbul smo na papiru bili autsajderi, to nam je onako isto bila dobra situacija. Igrači nisu imali nikakav imperativ…

U Istanbulu ste bili potpuno izolovani, ekipa nije imala nikakva ometanja, što je potpuno suprotno od "fajnal fora" u Ganu (Gentu) četiri godine ranije, kada su išli, otprilike, svi i kada je Partizan imao vrhunski tim, pa neočekivano ispao u polufinalu.

- Mi smo tada smo napravili grešku. Mi, rukovodstvo kluba, kad smo igrali onaj "fajnal for" u Ganu išli smo kao na ekskurziju. Svi smo zajedno bili u autobusu i uprava i igrači i neki prijatelji kluba. Dešavalo se čak da su neki igrači stajali u autobusu, bili smo svi u istom hotelu, nas 50-60, nije se znalo ko pije ko plaća… Rezultat je bio to da smo tada imali verovatno najbolju ekipu i nismo osvojili, a trebalo je. E, kada smo išli u Istanbul, napravili smo sastanak i dogovorili smo se da Sava i ja odemo u Istanbul i da se ne vraćamo dok ne nađemo hotel. Taj hotel je trebalo da bude najbolji i trebalo je da u njemu budemo sami, ni članovi uprave, ni devojke, ni žene, ni prijatelji kluba, bilo ko, samo nas 20. Bogami, proveli smo tamo pet-šest dana, jer ono što se nama svidelo, već su uzeli Italijani i Španci. Na kraju smo došli do tog hotela Svis, koji je imao jedan apartmanski deo i glavnu zgradu, to jest hotel. To nama nije odgovaralo, jer je bila velika gužva. Uspeli smo, međutim, da se dogovorimo sa direktorom hotela da se otvori i apartmanski deo, koji radi samo u sezoni. Direktor hotela nam je izašao u susret. Dogovorili smo se i da nam hrana stiže iz ovog glavnog dela hotela. I da tu bude samo nas 20 i da niko osim nas nije mogao da uđe u autobus. Poučeni ranijim iskustvom, ovo je bilo organizovano na najvećem mogućem nivou. Igrači su bili mirni, nisu imali pritisak. Drugi su nas smatrali za autsajdere, a mi smo potajno nadali da ćemo napraviti rezultat i na kraju jesmo – Toša za trenutak zastaje, pa emotivno nastavlja:

- Ispričane su sve te priče… To je stvarno istorijski uspeh, da ne pričamo o prokletim sankcijama. Igraš sve utakmice van svoje zemlje, samo jednu u Beogradu, imaš najmlađi tim, nijednog stranca, trenera koji je iz igračkih patika seo na klupu. To sada sve deluje nestvarno. Deluje mi i fantastično i bajkovito, ali ja mislim da to više niko nikad u sportu neće napraviti. Ne znam ni koje poređenje bih mogao napraviti i poređenje sa tim uspehom koji smo mi napravili u bilo kom sportu. Nisam se bavio nekim istraživanjem pošto pratim dosta sporta, ali ne mogu da se setim nekog takvog slučaja. Nije to neki sport tamo, ipak je to košarka, koja je bila drugi sport.

To je bila sezona 1991/92, a za sezonu 2021/22. se vratio Obradović i nikoga kome je Partizan blizu srca nije ostavio ravnodušnim.

- Ja sam se potajno nadao da će to da se desi i možda se krug zatvorio. Sad potajno u sebi, dozvolite mi, imam pravo da se nadam da će se taj krug zatvoriti tako što će Partizan možda još jedanput biti prvak Evrope.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi