Kako je Obradović promenio život devojci sa plastičnom nogom? Ova priča je emotivni rolerkoster i neće vas ostaviti ravnodušnim! (FOTO)

Ova priča teško će vas ostaviti ravnodušnim… Njena junakinja je Nesrin Akjuz (31). Turkinja koja se rodila, odrasla i živi u Bejrutu. Hrabra devojka, koja je neverovatnim, nesrećnim spletom okolnosti u drugoj godini ostala bez noge, ali je to nije sprečilo da, jedan po jedan, ostvaruje svoje snove i nađe se na mestu o kojem mašta svako dete kada uzme loptu u ruke. U klubu za koji navija odmalena, rame uz rame s najboljim i najtrofejnijim trenerom Evrope…

A najbolji u svom poslu, po nepisanom pravilu su još veći ljudi... Ova priča je i o tome. O velikom stručnjaku i, više puta dokazano, velikom čoveku Željku Obradoviću, i tome kako su naizgled veoma mali i nebitni ustupci jednoj neustrašivoj devojci dali krila da još brže i snažnije leti u susret svojim snovima.

- Moja mama je Libanka, a tata Turčin koji radi u Libanu. Diplomirala sam nutricionizam, a kasnije sam završila master studije nutricionizma i sportske fiziologije. Postala sam prvi kondicioni trener sa protezom za nogu – rekla je na početku razgovora za 24sedam Nesrin i potom ispričala priču koja u isto vreme nadahnjuje, ali i tera da se zapitamo kakvi smo to ljudi postali.

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

Nesrin se u košarku zaljubila sa sedam godina zahvaljujući sportskim aktivnostima koje su bile veoma važan segment u njenoj školi. Dve godine je igrala i tenis, ali je ova sjajna devojka, posle samo 24 meseca svog života, bila primorana da kroz njega gazi u hendikepu u odnosu na njene vršnjake.

- Leta 1992. godine bili su prvi izbori u Libanu posle građanskog rata. Oni obično slave sa pištoljima. Zalutali metak me je pogodio pravo u nogu i doktorima je bilo teško da je sačuvaju zbog gangrene. Lekari su odlučili da mi amputiraju nogu i tom prilikom su dali sve od sebe da mi sačuvaju koleno kako bi mi olakšali kretanje.

Tog trenutka život se nije promenio samo Nesrin.

- Bilo je teško, ali roditelji su stali snažno uz mene i podržali me. Šest-sedam meseci kasnije počela sam vežbanje sa fizioterapeutom i naučila sam kako da hodam uz pomoć proteze. Pored toga, radila sam i mnogo psiholoških terapija – otkrila nam je ova hrabra devojka i potom nastavila:

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

- Prvi put sam razumela svoje stanje sa osam godina, kada sam slomila nogu igrajući košarku. Tog dana sam shvatila zbog čega ne mogu da trčim brzo kao moji drugovi, ili zbog čega ne mogu da skačem visoko kao oni. Nisam želela da prihvatim ono što su mi doktori govorili i vratila sam se igranju. Dve godine kasnije slomila sam nogu po drugi put i tada sam shvatila da bi trebalo da poslušam doktora. Bilo mi je veoma teško da poverujem da više neću moći da igram košarku. Iz tog razloga sam počela još više da je pratim. Pokušala sam 2019. godine da igram košarku u invalidskim kolicima, ali mi se nije dopalo. To je težak sport i zahteva mnogo kondicije i snage. Plus, nisam se osećala komforno sedeći u invalidskim kolicima.

Neiskvarenost i dečja naivnost učinili su da se Nesrin ni na jedan trenutak ne oseti drugačijom od svojih drugara.

- U mlađim godinama nisam nailazila ni na kakve poteškoće u školi ili sa vršnjacima. Svi su bili puni podrške, ophodili su se prema meni kao prema bilo kom drugom detetu, ne pokazujući nikakvo sažaljenje. Počela sam da igram košarku u školi, a oni su pazili na moje pokrete. Čak i kada sam prestala da igram, nikada se nisam osećala odbačenom sa časova fizičkog.

Ipak, relativno brzo se suočila sa okrutnošću modernog doba…

- Poteškoće su počele na univerzitetu. Doktori i studenti su odbijali da poveruju da mogu da posedujem znanje u sportu ili da da budem na sportskom terenu. Dekan fakulteta mi je rekao da sam na pogrešnom mestu i da ne postoji kondicioni trener sa protezom za nogu. Uvek su se smejali mom snu. Čak me je jednom i doktor pitao odakle mi toliko samopouzdanje sa „plastičnom nogom“. Posle toga sam odlučila da podelim svoju sliku na kojoj se vidi moja noga, kako bih svima rekla da je ta proteza moja motivacija i moja snaga, a ne slabost.

Želje su počele da se javljaju i polako ostvaruju.

- Kada sam diplomirala za nutricionistu osetila sam da nešto nedostaje. Odlučila sam da sledim svoju pasiju prema košarci i promenila sam svoj san iz detinjstva. Pomislila sam da, umesto da postanem košarkašica, mogu biti deo stručnog štaba. Na taj način mogu da pomognem igračima da postanu bolji i da postignu svoje fitnes ciljeve. Tada sam odlučila da nastavim školovanje na smeru nutricionizam i fiziologija sporta.

Na putu do ostvarenja najvećeg sna dosad, Nesrin se put ukrstio sa još jednim dobro poznatim trenerskim imenom regionalne košarke. Slobodan Subotić je radio kao selektor Libana i leta 2018. godine pozvao je našu junakinju u svoj stručni štab.

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

- Stažirala sam na kondicionim pripremama nacionalne selekcije Libana. Dobila sam tu priliku jer je trener Subotić video moje znanje, strast i sposobnosti. Tokom tog perioda pružao mi je podršku i bio je mnogo srećan kada je čuo da mi je san da budem deo Evrolige i upoznam Željka Obradovića. Pričao mi je o njegovoj karijeri, igračkoj i trenerskoj, a najvažniji savet koji mi je dao bio je da nikada ne odustanem od svog sna i da uvek verujem u sebe.

Za razliku od nekadašnjeg trenera Cibone, koji je najveći deo trenerske karijere proveo u Grčkoj, njegovi tadašnji izabranici nisu bili baš prijateljski nastrojeni prema Nesrin.

- Neki su smatrali da sam veoma insiprativna osoba, ali nisu verovali u mene kao kondicionog trenera. Ostali su me gledali kao invalida i neobrazovanu. Većina igrača čak nije ni slušala moje savete ili preporuke samo zbog toga što imam protezu, a neki su se i smejali kada sam im pričala da želim da stojim pored Željka Obradovića. Govorili su mi da mnogo sanjam. Ostala sam u reprezentaciji samo jedan prozor, ali sam nastavila da radim u fitnes klubu koji je zadužen za kondicione pripreme mnogih libanskih timova.

Pitanje koje se samo nametnulo, kako je Obradović „ušao“ u njen život?

 - Za Željka sam čula i počela da ga pratim kada je bio trener Panatinaikosa. Bila sam impresionirana njegovom strašću, karaktertom i stavom. Bila sam najsrećnija kada je došao u Fenerbahče. Sećam se njegovog odgovora kada su ga prozvali košarkaškim Murinjom: „Moje ime je Željko Obradović i veoma sam srećan zbog toga.“ Taj odgovor je pokazao njegovo samopouzdanje i koliko veruje u sebe. 

Mlada Turkinja od najranijeg detinjstva je zaljubljena u Fener, a jedan od razloga za to je i nekadašnji reprezentativni golman Ruštu Rečber, kojim je bila impresionirana, a u tom periodu je čuvao mrežu istanbulskog velikana.

- Bila sam najsrećnija kada je moj idol Željko Obradović došao u tim za koji navijam od detinjstva. Kada sam Feneru poslala mejl da ih pitam za stručnu praksu napisala sam: „Ko nikada nije sanjao da stane pored Željka Obradovića?“ Po mom mišljenju, svako ko je pasioniran košarkom sanja da stane ili da radi pored Željka. Govorila sam o svojoj ljubavi prema košarci i o tome koliko bi bilo magično stati pored legende kao što je Obradović i biti sa timom kao što je Fener.

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

A kada je stigao odgovor…

- Nisam verovala šta čitam, mislila sam da ne razumem šta piše. Pročitala sam to mnogo puta kako bih poverovala u to što vidim.

Opis prvog susreta sa Željkom verovatno će vam izmamiti blagi osmeh na licu…

- Kada sam stigla u „Ulker arenu“ rekla sam Điđiju Datomeu da kaže Obradoviću da je moje ime Nesrin, u slučaju da ga ja zaboravim. Bila sam veoma nervozna. Kada sam ga videla u dvorani, nisam mogla da verujem svojim očima. Nisam verovala da vidim Željka Obradovića i da razgovaram s njim. Zamišljala sam ga kao ozbiljnu osobu, ali kada sam ga upoznala bio je veoma srdačan i prijateljski nastrojen. Ostala sam u Feneru dve nedelje, a volela bih da je duže trajalo. Željko mi je bio veoma naklonjen i podržavao me. Sećam se, kada sam mu rekla da mi je poslednji dan, otišao je u svoju kancelariju i doneo mi dva poklona. Rekao mi je: „Ovo je poklon od mene i nadam se da ćemo se jednog dana videti u Evroligi.“

A onda je veoma brzo dobila priliku da se uveri kako je sve što je proživela tokom stažiranja u stručom štabu Željka Obradovića bilo čisto i iskreno.

- Sedam meseci kasnije, kada je Željko stigao u Liban na jedan događaj, otišla sam da ga pozdravim. Neko od organizatora mi nije dozvolio da mu priđem, ali me je on video, rekao im da me poznaje i da me puste. Upoznao me je sa svojim agentom i razgovarali smo o sledećoj sezoni i transferima igrača. Tog dana sam osetila da je moj boravak u Feneru bio više od stažiranja. Ne znam kako da objasnim, ali ponašao se prema meni kao prema nekome koga zaista poznaje.

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

Iskustvo iz Fenerbahčea bilo je dijametralno suprotno u odnosu na ono koje je stekla u nacionalnom timu Libana, što se tiče odnosa košarkaša prema njoj.

- Poznavala sam trenera koji je imao stručnu praksu u Feneru i on mi je rekao koliko je bio impresioniran Obradovićem, koliko je skroman i druželjubiv, a ne onako ljut kako ga vidimo na TV-u. Igrači su me gledali kao kondicionog trenera, pitali su me o mom obrazovanju, životu u Libanu, i koliko sam srećna što sam tu. Bili su veoma druželjubivi, posebno Điđi Datome, Kostas Slukas, Nikolo Meli, Marko Gudurić i Sinan Guler. Kada je bila eksplozija u Libanu (razorna eksplozija u luci u Bejrutu pre dve godine prim. aut.), bila sam srećna kada sam videla poruku od Datomea, gospođice Dafne (Patir, direktor košarkaških operacija Fenera), koji su me pitali da li je sve okej. To mi je mnogo značilo, pogotovo što mnogi prijatelji, koji su znali da živim veoma blizu mesta eksplozije, to nisu učinili. Odnosili su se prema meni potpuno suprotno od onoga što sam doživela u reprezentaciji Libana, sa puno poštovanja i profesionalizma.

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

Otkrila nam je Nesrin da je veliku pomoć i podršku tokom boravka u Feneru imala i od stručnjaka zaduženih za fizičku spremu (Predraga Zimonjića i Ilker Belgutaj), kao i da savete dobijene od Željka Obradovića ne zaboravlja.

- Čak i ako ste najbolji i imate puno znanja, uvek morate mnogo da radite, da obraćate pažnju na sve i da komunicirate sa igračima i svojim saradnicima. Postoji mnogo saveta, želja za većim dostignućima, učenje i proučavanje svakog detalja, komunikacija i razmena mišljenja sa svojim igračima i stručnim štabom. Bilo mi je teško kada se završila praksa u Feneru, jer sam napuštala tim svojih snova. Takođe, bila sam veoma emotivna kada mi je trener dao poklon – kazala je Nesrin, otkrivši nam o kakvim darovima je reč.

- Dve majice napravljene u Feneriumu (oficijalna prodavnica Fenera). Na jednoj je slika Željka sa celim timom i osvojenim peharom. Na drugoj je njegova slika koja je specijalno napravljena za njegov rođendan. Meni je još značajnije bilo kako je požurio u svoju kancelariju i doneo mi poklon. Kao da je želeo da se uvek sećam tog stažiranja i da imam nešto od njega. Ne samo sliku i njegov potpis na mom dresu.

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

Iskrena je Nesrin bila kada je pričala o očekivanjima koja je imala prilikom dolaska u Fener.

- Kada sam došla tamo nisam mislila da ću puno naučiti za tako kratko vreme, ali kada sam otišla bila sam zahvalna na svakoj sekundi zbog toga što sam razumela akademsko znanje, i najvažnije, naučila sam kako se radi u timu i na koji način se komunicira. U Libanu je teško razgovarati sa glavnim trenerom i fitnes menadžerom. Teško prihvataju da im iznosiš svoje mišljenje. Na kraju krajeva, oni misle da su na tim pozicijama jer znaju sve. Dobila sam mnogo više nego što sam očekivala, pogotovo na ličnom nivou, Željkovi pokloni i njegov stav kada sam ga ponovo videla u Libanu.

Nadovezala se…

- Biti u Feneru i upoznati nekoga kao što je Obradović je poruka meni da verujem u svoje snove i da ću ih ostvariti. Posebno u tom periodu, posle mog diplomiranja i toga kako sam bila tretirana u Libanu. Malo sam „potonula“. Dobijanje ove prilike me je snažno poguralo da više verujem u svoje snove. I dan-danas, kad god osećam da padam, podsetim sebe na to koliko sam naporno radila da bih upoznala Željka. Naporno ću raditi i da stignem u Evroligu. To mi je motivacija.

Privatna arhiva/Nesrin Akjuz

Naravno, Nesrin zna u kom klubu danas radi Obradović.

- Znam da je u Partizanu. Pratila sam za koji tim će potpisati. Čula sam za taj klub tokom razgovora sa trenerima Obradovićem i Subotićem i trudim se da ih pratim s vremena na vreme. Atmosfera koju prave njegovi navijači je izvanredna i čini da volite tu igru.

Zanimljivo, Nesrin ima veliku želju da se profesionalno okuša u klubovima u Grčkoj i Srbiji. Ostvarila je kontakte sa Olimpijakosom i Panatinaikosom, pokušavala je da dođe i do beogradskih crno-belih…

- Kada pričate direktno o košarci, pomislite na te dve zemlje. Kako njihovi navijači prave najbolju atmosferu. Drugo, Srbija je zemlja iz koje dolaze Željko Obradović i Bogdan Bogdanović, a svako zna koliko navijači Fenera vole Bogdana. Treće, Beograd je jedan od mojih omiljenih gradova, pored Istanbula i Soluna. Pokušala sam da kontaktiram s Partizanom pre dve godine jer sam poželela da budem u timu za koji je Obradović igrao, a prošle godine sam s njima ponovo kontaktirala, kada je Željko potpisao. Pokušaću i ove godine.

Nesrin nam je na kraju otkrila i da je upoznata sa svime kroz šta je prošla jedna od najtalentovanijih srpskih košarkašica Nataša Kovačević, čija joj je priča, takođe, bila dodatni motiv da hrabrije ide ka svojim ciljevima.

- DAAA, pročitala sam njenu priču i bila impresionirana njom i time što je uradila. Zapratila sam je na Instagramu i pokušala da joj pošaljem poruku, jer kada sam saznala kako je igrala sa protezom za nogu, motivisala me je da nikada ne odustanem i da verujem još više da mogu da ostvarim svoj cilj da budem kondicioni trener u Evroligi – rekla je Nesrin Akjuz.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi