U Partizanu mi je bolje nego što sam se nadao, ali mi mnogo fali najbolji prijatelj: Ekskluzivno - Obradović o junacima najvećeg podviga

Možda je baš svaki detalj priče o najvećem uspehu srpske klupske košarke ispričan i dobro poznat. O tome kako je Željko Obradović u poslednji čas odustao od igranja za reprezentaciju i igračke karijere i postao trener, preko rada sa profesorom Aleksandrom Nikolićem, do mlade i vredne ekipe koja razume košarku, usvojenom domu u Fuenlabradi, svim pravim potezima i snalaženjem u uslovima sankcija i rata…

Svaki detalj je poznat, a prošlo je 30 godina, ceo jedan život, od trenutka kada je srpska klupska košarka dostigla vrh, kada je Partizan zasluženo stekao titulu evropskog velikana i stvorio mit koji se i sada prepričava i živi.

Ali, ako se nešto nije promenilo, to su Obradovićeve radne navike i pristup poslu. Bez obzira na devet osvojenih Evroliga, bez obzira na to što važi za najboljeg evropskog trenera svih vremena, popularni "Žoc" je i dalje posvećen samo jednoj stvari: svakodnevnom radu sa timom. Ipak, izašao nam je u susret da nam kaže kako mu 30 godina kasnije i posle svega deluje cela ta priča iz njegove debitantske sezone.

- Deluje kao što je uvek delovalo, za uslove u kojima smo mi tada bili. S obzirom na činjenicu da je to bila izuzetno mlada ekipa, a ja trener početnik koji je tek seo na klupu i praktično prvo iskustvo imao u tom poslu. U tom smislu, izgleda kako je izgledalo uvek - neverovatno. Neverovatno! Pogotovo ta činjenica da smo sem jedne utakmice sve igrali u Fuenlabradi. Imali smo sreću da su nas ti ljudi tamo tako prihvatili tamo, da smo mi praktično bili njihov klub. Partizan iz Fuenlabrade, kako su oni zvali. Bila je to generacija koja je davala sve na treningu i rasla i kroz treninge i utakmice. I došla do toga da praktično sebi da za pravo da može da se bori protiv svakog i da igra sa puno samopouzdanja, verujući pre svega u ono što je jedino bilo moguće sa tom ekipom u tom trenutku - znači hrabrost i jedna odbrana na granici takvog požrtvovanja koja je na kraju i dovela do rezultata do kog je dovela.

MN Press

Obradović, kao i uvek, ističe pomoć profesora Aleksandra Nikolića, koji je te sezone bio savetnik u klubu.

- Imali smo sreće da je Profesor radio sa nama, gde sam ja proveo dve predivne godine sa Profesorom. Ja sam inače imao saradnju sa njim pre toga u Borcu, a kada sam počeo da razmišljam da ću da se bavim trenerskim poslom išao sam na njegova predavanja na DIF gore, sve se skupilo. Naravno uz podršku svih ljudi iz kluba, pre svega Kiće (Dragana Kićanovića) koji je meni dao šansu da budem trener, pa pokojnog predsednika Radojice Nikčevića, do Save (Milenka Savovića), mog kuma dragog, takođe pokojnog, nažalost, koji je uspeo da nam nađe Fuenlabradu preko Dorne, da tamo praktično budemo kao da smo domaći.

Stariji ljubitelji košarke pamte vas i kao igrača i kažu da ste svoj karakter i pristup košarci samo sa terena preneli na klupu. Ta filozofija se nije menjala nikad. Od tada do danas, posle svega što ste prošli, deluje kao da ste isti trener, samo mnogo bolji, naravno.

MN Press

- Prošlo je 30 godina, ali ja sam odavno shvatio da, ako hoćeš da budeš na nivou u ovom poslu, moraš sebe da nadograđuješ i učiš uvek. Ja i dan-danas učim, tako se i ponašam. Posvećen sam maksimalno, meni je najvažnije bilo da uspostavim autoritet u tom smislu da kada me igrači pitaju, da imam spreman odgovor na bilo kakvo njihovo pitanje. Naravno, tako se ponašam i dan-danas, samo je iskustvo od 30 godina naravno pomaže da znaš u svakoj situaciji odgovor. To na početku nije bilo tako. Trudio sam se i razmišljao: šta bi igrač mogao da me pita u ovoj vežbi? Šta bi mogao da me pita u ovoj fazi kada radimo odbranu ili radimo napad? Želja da napreduješ, želja da saznaješ, da učiš. Tako se i dan danas ponašam. Želja da napreduješ, da saznaš, da učiš je ogromna i dan-danas kod mene .To je jedini način da neko uspe i održi se na vrhunskom nivou.

A koliko je prva titula odredila dalji život i dalju karijeru?

- Odredila je sigurno. Tu nema dileme. Odredila je kao što je odredila verovatno sudbinu svima nama. Ja sam imao ponude odmah posle te godine da idem u inostranstvo, međutim, razlog zbog koga nisam hteo da idem je bio što sam želeo da radim sa Profesorom Nikolićem još godinu dana. A onda je to bila takva sezona, gde praktično sam ja zamolio Upravu kluba da premije koje su bile od prethodne godine za prvenstvo, za kup i za ligu podele igračima i štabu. Ja sam ostao neplaćen i nikada tu premiju nisam dobio. A te druge godine sam radio besplatno. Jer nije bilo novca. I onda kada se završila sezona, seli smo Kića i ja da pričamo nasamo, pitao me šta sam primio. Ja sam rekao - ništa. I on kaže: "Hoćeš da živiš od vazduha? Od čega ćeš da živiš? Ja ne mogu ništa da ti obećam". Takva je bila situacija. To je bio razlog. Da nije bilo toga, ko zna da li bih ja i donosio neku odluku da idem iz Partizana i tako dalje. Ali, eto.

Posle Partizana usledio je Huventud…

- Pojavio se bio taj Huventud prve godine i eto, tako je krenulo. Uvek sam, kada sam odlazio u neki klub, odlazio sa nekom idejom da ću da ostanem dugo vremena. Dešavale su se neke stvari da sam u Huventudu bio samo godinu dana, u Realu tri, u Benetonu dve, a onda 13, na primer, u Panatinaikosu, pa sedam u Feneru i tako dalje. Gde god sam odlazio, osećao sam da je to kao moje. Tako sam se ponašao, tako se i danas ponašam.

Jeste li mogli tada da zamislite da će tako da vam se "otvori", da ćete imati takvu karijeru?

- Ma, naravno da ne! Ma to ni u snovima ne možeš da zamišljaš! Kada mi je Profesor rekao dole u "Abdi Ipekči Sali": "Čestitam ti Želi, i želim ti još mnogo titula". Ja sam mislio: "O čemu priča ovaj čovek? To je sad i nikada više". Kako da razmišljaš o tome?

MN Press

Priča se mnogo o tom uspehu i košarkaškom putu, pa i o putovanjima, ali se malo priča o vremenu u kome se sve to dešavalo. Kada su pripreme počele leta 1991. rat u Hrvatskoj je već bio u jeku. Zemlja je bila pod sankcijama, počela je opšta nemaština, a nije bila retkost da se dojučerašnji saigrači nađu na različitim stranama… Ipak, cele sezone su povlačeni pravi potezi, tako da je ekipa mogla da se bavi samo košarkom. Koliko je vama bilo teško da se izolujete?

- Uvek smo imali te odnose, prave sportske, prijateljske. Nikada nismo sebi dozvolili da ulazimo u ono što je dnevna politika. Mi smo imali i to da smo putovali u Španiju i da smo ponekad ostali sedam dana da odigramo dve utakmice. Dešavalo se da igramo, na primer, u Fuenlabradi kao domaćini, pa da nam onda padne Estudijantes ili Huventud i tako. Probali smo da se izolujemo koliko je moguće. Naravno, kada vidiš kakva je situacija ne možeš da ne komentarišeš i izbegneš. Mi smo ljudi koji smo iz sporta. Sport nikada ne treba da bude politika. Politikom se bave ljudi koji su u tome i koji znaju neuporedivo više od nas. Nismo mi neko ko ne razume apsolutno ništa, ali ja lično mislim i ne volim nikada ljude koji se bave svime i svačime. Kada bi svako radio svoj posao, ovaj svet bi bio neuporedivo bolji i lepši. A imate ljude koji misle da sve znaju i umeju, petljaju se u sve, i to je nešto što ja sebi nikada nisam dozvoljavao. Naravno da u uskom krugu ljudi, bliskih, imam svoje mišljenje. A ja uvek pričam o svom poslu i to pokušavam da radim

Znamo da treneri preseke prave na kraju sezone, znamo da ste posvećeni ekipi i da vas samo to trenutno zanima, ali ipak – da li je vaš povratak u Partizan onakav kakav ste priželjkivali?

24sedam/Katarina Mihajlović

- Mogu da vam kažem da je u nekim stvarima neuporedivo lepši i sadržajniji nego što sam ja očekivao. Kažem, ta sreća i zadovoljstvo da ponovo živim u svojoj zemlji i da imam priliku da provodim vreme sa ljudima sa kojim nisam mogao zadnjih 28 godina je nešto što me zaista čini srećnim i što me ispunjava. Rad sa mojim igračima takođe. Ja ću da ponovim da je Partizan tim koji ima najviše mladih igrača u rosteru, to nijedan drugi tim ni u Evroligi ni u Evrokupu nema. Naravno da imamo jedan deo iskusnijih, ali ni od njih niko nema više od 28 godina. I to mi takođe prija, svestan sam da je to nešto za šta je potrebno vreme. A sa druge strane sam zahvalan ovim iskusnijim igračima koji tim mlađim igračima takođe pomažu, kaže Obradović pa u dahu nastavlja:

- I još jedna stvar sa kojom sam izuzetno zadovoljan, to je moj stručni štab. Znači prezadovoljan sam kako radimo, kako se ponašaju, koliko su posvećeni, i zaista ovo je prilika da im se zahvalim svima njima. Takođe, moja saradnja sa Zoranom Savićem kao sportskim direktorom je na apsolutnom vrhunskom nivou, kao i sa predsednikom kluba (Ostojom Mijailovićem). Svi ostali ljudi koji rade u klubu, koji su zbog načina rada više u kontaktu sa Ostojom i Zoranom, a ja sam preko njih sa ostalima, funkcionišemo dobro i nadam se da ćemo nastaviti da funkcionišemo dobro. Bitno nam je da i klub i tim funkcionišu. Ja sam mnogo više koncentrisan na ono što je sam tim. Tako da sam sa te strane izuzetno zadovoljan.

Sve ostalo...

- Sada smo u jednoj fazi onoga što je uvek najvažniji deo sezone. Tek bi sada trebalo da vidimo kako će to da izgleda, imamo još jednu utakmicu u ABA ligi i onda počinje plej-of u Evrokupu koji je specifično takmičenje jer se igra jedna utakmica na ispadanje. Ono čime sam ja zaista nezadovoljan i pogodilo me je, to je bila ta utakmica finalna (Kup) protiv Zvezde. Sve ostale su manje-više možda mogle biti i bolje, ali i gore.  Ali, neko ko prati Partizan može da vidi razliku kako je to izgledalo na početku sezone i kako izgleda sada. I to je nešto što je dobro, ali ne znači da ne može da bude bolje. Uvek može bolje.

Jedno intimno pitanje za kraj. Svi navijači Partizana su se jako obradovali, naravno, vašim povratkom, ali neki stariji kažu i da im je tužno što sada nije tu vaš kum Sava da vas dočeka i što se sa tribine ne čuje onaj poznati glas Miše Tumbasa…

MN Press

- Znate šta, to su stvari koje su toliko teške, meni lično, posebno pričam za Savu. Imaćemo proslavu 30 godina... Nama fale ti ljudi, ali... Izgubili smo ih mnogo, ali sam hteo da kažem da od ljudi koji su tada bili tu i pomogli tom uspehu, tu su pokojni Profesor, pa Radojica Nikčević koji je bio predsednik, pa onda Dragiša Šarić, igrač iz te generacije koji je bio stariji, koji je meni mnogo pomogao, i naravno Sava. Bili su i neki ljudi iz Uprave poput Mikete Đurića, i Sisketa Čolovića koji su bili deo svega toga. Tako da fale, naravno da fale, ne znam da li sam slučajno zaboravio nekog, ne daj Bože da sam zaboravio. To su bili ljudi koji su ostavili trag, koji su doprineli tom uspehu, znači svako od njih. A, naravno, Sava koji je bio moj prvi saradnik, kum, najbolji prijatelj… Ja nemam reči da iskažem koliko mi je teško, koliko bih voleo da je on ovde sad u ovom trenutku, da živi. Verovatno bi bio deo svega ovoga da je tu sa nama.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi