Semjuel Beket: Kako je pokušaj ubistva čuvenom piscu doneo slavu, ljubav i "Godoa"

“Kad se čovek suoči sa samim sobom on gleda u ponor”, rekao je Semjuel Beket, irski književnik i nobelovac koji se u svojim delima najviše bavio temama obesmišljenosti ljudskog života i uzaludnog iščekivanja, o čemu, između ostalog, govori i njegova najpoznatija drama “Čekajući Godoa”.

Prema mnogim biografima, na njegov književni pravac uticao je incident iz 1938. godine, kada ga je ulični makro ubo nožem u grudi i gotovo ga ubio. Zahvaljujući piscu Džejmsu Džojsu, s kojim se Beket družio, dobio je poseban apartman u bolnici, te se ubrzo i oporavio. Iako je prvobitno nameravao da sudski goni makroa, na kraju je od toga odustao, jer nije imao volje “da se vuče po sudovima”, ali i zato što mu se napasnik učinio ljubaznim čovekom, sa dobrim manirima.

Naime, kada ga je Beket posetio u zatvoru i pitao zašto je to uradio, on je odgovorio da ne zna. Upravo obesmišljenost ljudskog života i postupaka iznenadila je pisca i, kako smatraju mnogi, toj temi se od tada i okreće u svom književnom radu.

Ovaj događaj za tridesetdvogodišnjeg Beketa bio je najbitniji u životu, ne samo zato što mu je odredio književni pravac kojim će se baviti, već mu je i doneo najveću ljubav u životu. Naime, publicitet tog događaja zainteresovao je Suzan Dumesnil, koja je želela da upozna književnika. Tada kreću decenije njihove neverovatne ljubavi.

Kako mnogi tvrde, ona je ta koja ga neumorno tera na prag izdavačima, podržava u Francuskom pokretu otpora, seli se sa njim, napušta države i podiže mu samopouzdanje. Ipak, kada ih 1969. na odmoru u Tunisu sačeka vest da je dobitnik Nobelove nagrade za remek-delo “Čekajući Godoa”, Suzan će izustiti samo jednu reč: “Katastrofa!”

Beket se zahvaljuje na nagradi Nobelovom komitetu, ali ne odlazi na ceremoniju, iskazujući nihilistički odnos prema materijalizaciji umetnosti i autoritetima. 

Beket svetskoj baštini ostavlja još nekoliko romana koje je sa francuskog prevodio na engleski: “Završetak igre”, “Bezimeni”, “Maloj”, “Marfi”, “Malone umire”.

Iako rođen u Dablinu 13. aprila 1906, veći deo života provodi u Parizu, gde nakon rata čak počinje i da piše na francuskom, “jer mu je bolje od njegovog maternjeg irskog engleskog podržavao tok misli.”

Pročitajte još

Ernest Hemingvej: Starac, smrt i Nobelova nagrada

Ljubav na aukciji: Otkrivena tajna prodatih pisama Simon de Bovoar

Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.

U dekadentnom Parizu potpuno se asimiluje u umetničke krugove “izgubljene generacije”, a alkohol mu postaje doživotni pratilac.

Preminuo je na današnji dan 1989. godine u staračkom domu u Parizu, a sahranjen je na groblju Per Lašez. Prema svedočenju irskog pesnika Džona Montagjua, koji ga je posetio pred smrt, pored kreveta mu je uz boce s kiseonikom do kraja stajao primerak Danteove “Božanstvene komedije” i boca viskija. “Ja sam svoje završio”, rekao mu je Beket, “samo što to toliko dugo traje”. A kad ga je Montagju upitao da li je na tom putovanju bilo ičeg vrednog, Semjuel Beket je odgovorio: “Malo. Malo”.

Jedino što će tražiti na samrti je da mu na spomeniku stoji: “Bilo koja boja, samo da je siva”.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi