Belmondo: Poslednji šmeker Pariza koji je osmehom skrivao bol zbog jedne smrti

Legendarni francuski glumac Žan Pol Belmondo preminuo je juče u 88. godini. Svet je ostao bez još jedne istinske filmske zvezde koja je obeležila zlatno doba svetske kinematografije i čiji sjaj nikada neće izbledeti.

Čuveni glumac je rođen 9. aprila 1933. godine u predgrađu Pariza, a njegov otac Pol, sin siromašnih Italijana sa Sicilije, bio je uspešan vajar koji je za života dobio nekoliko značajnih francuskih umetničkih priznanja. Žan Pol je u ranoj mladosti počeo da trenira fudbal i boks, a već sa 16 godina debitovao je na amaterskoj bokserskoj sceni i protivnika nokautirao u prvoj rundi. Nakon što se razboleo od tuberkuloze, ostavio je sport i okrenuo se glumi, a Nacionalnu akademiju dramskih umetnosti upisao je 1952. godine.

Harizmatični zavodnik, neustrašivi borac, komičar, večiti dečak celuloidne trake, sam svoj kaskader, snimio je više od 80 filmova. Publika ga je obožavala. Pamte se mnoge njegove ludorije iza i ispred kamere. Za njegova ostvarenja kupljeno je preko 130 miliona bioskopskih ulaznica. Bio je popularan i u pozorištu, u “Siranu de Beržeraku” je bio maestralan.

Sve je počelo kada je jednog leta slučajno, u šetnji, na bulevaru Sen Žermen de Pre sreo Žana Lika Godara.

– Dođite u moju hotelsku sobu, snimaćemo film i daću vam 50.000 franaka – opisao je kasnije Belmondo ovaj susret. Dobio je ulogu u kultnom filmu “Do poslednjeg daha”, a ostalo je istorija.

Film je izašao 1960. godine i postigao je ogroman uspeh, i kod kritike i kod publike. Belmondo je bio nominovan za uglednu britansku nagradu BAFTA, a rad sa slavnim rediteljem, jednim od najznačajnijih predstavnika francuskog “novog talasa”, zauvek mu je obeležio karijeru.

Pročitajte još

Edit Pjaf: Tragičan život u ružičastom

Film je sniman gotovo stihijski. Godar je svakog dana pisao scenario za scene koje će se snimati tog dana, a nije korišćeno veštačko osvetljenje, kako bi glumci mogli da budu spontani. Belmondo je na Godarovu taktiku odlično reagovao i film je postao instant komercijalni hit. Uspeh ovog ostvarenja, otvorio je vrata francuske ali i svetske kinematografije tada dvadesetšestogodišnjem glumcu koji je počeo je da dobija uloge u filmovima reditelja poput Kloda Šabrola, Pitera Bruka, Žaka Dipona, Fransoa Trifoa i Vitorija de Sike. Samo neki od filmova koji su ga proslavili su „Čovek iz Rija”, “Profesionalac”, “Borsalino”… Dobio je čuveni nadimak Bebel. Tokom 1970-ih postao je zvezda akcionih filmova.

Postao je međunarodno priznat i pojavio se u adaptaciji “Moderato Cantabile” Pitera Bruka, kao i uz Sofiju Loren u “Dve žene”. Ali, poput Alena Delona, voleo je francuski film i ostavio zapaženu ulogu u još jednom Godarovom filmu “Žena je žena” iz 1961. godine. Zbog načina na koji je igrao, kritičari su ga prozvali francuskim Džejmsom Dinom.

Kritika ga nije mnogo volela. Pripao mu je samo jedan Cezar 1988. godine, koji je odbio jer je umetnik koji je dizajnirao statuu jednom prilikom podsmešljivo govorio o delima njegovog oca. Dobio je počasnu Zlatnu palmu u Veneciji 2011. godine.

Oni koji su ga dobro poznavali, isticali su da je bio najvedriji čovek koga su ikada sreli. Otvoren, pozitivan, uvek spreman na smeh. Javljao bi se ljudima koji bi ga pozdravili na ulici, pričao s njima, pravio se da ih poznaje, iako nije znao o kome se radi. Nikada nije odbio autogram i bio je poznat kao veliki zavodnik.

Obožavao je boks. Njegov amblematični nos, uspomena je, međutim, na tuču iz mladosti. Živeo je sto na sat, a tvrdio je da “hiljadu života vrede više nego jedan”, kako je pre pet godina naslovio svoju autobiografsku knjigu. U njoj je otkrio najzanimljivije situacije iz svog života, od dečjih dana, đačkog doba tokom nemačke okupacije, preko prvih filmskih kadrova u mladosti, uspešne karijere, najvećih ljubavi… Na stranicama se i poverio da su tih “hiljadu života” prošli prebrzo, brzinom kojom je vozio svoje automobile. Sam je otkrio da su ga “norme odbacivale”, a tvrdio je i da “nije talentovan za tragedije”, do te mere da mu je bilo teško da zaplače na filmu.

Izuzetno je voleo svog oca Pola i majku Madlenu, do te mere da je reči “majka” i “otac” u knjizi pisao velikim slovima. Govorio je da nikada nije čuo da se svađaju. Otkrio je i da je njegova majka tokom rata čuvala tri Jevrejina. Kada je u starosti izgubila vid, svakoga dana, bez izuzetka, izdvajao je sat vremena da joj čita knjige.

Kao dete, bio je previše nestašan, visio naglavce na ogradi stepeništa, a na ručak odlazio preko prozora sestrine sobe na petom spratu njihovog stana u pariskom 14. arondismanu. Obožavao je klovnove, priređivao kućne predstave za goste, bavio se sitnim švercom cigareta i žvakaćih guma posle rata, nedeljom s ocem obavezno odlazio u Luvr, a s majkom na bioskopske i pozorišne predstave. U očevom ateljeu, s bratom se naslađivao oblinama ženskih modela. Voleo je sport, gledao fudbal, išao na Rolan Garos, uživao je u dobroj hrani s prijateljima, odlazio rado u čuveni restoran “Alma”.

Nakon prvog moždanog udara nije gubio nadu. Naslonjen na skupoceni štap sa izgraviranom srebrnom glavom, u prilagođenoj ortopedskoj obući, nesigurnog hoda, ali samostalan, uspravan, kao i uvek vedar i raspoložen, u sportskoj majici i sakou, vidljivog i upečatljivog zlatnog lanca, s čelično plavim očima, stoički je prkosio bolesti. Odbijao je da sedne. Teško je govorio, ali se lako smejao. Samo ponekad bi, pomalo, kao odsutno, zažmurio da odmori oči. Prvi napad je dobio 1999. na sceni. Izbegao je “Molijerov sindrom”, povratili su ga u bolnici u Bretanji, ali je drugi moždani udar, dve godine kasnije, tokom leta na Korzici, ostavio dubokog traga, pišu Novosti. Ipak, vratio se i snimio posle toga još dva filma. Uprkos svemu i oženio se. U sedamdesetoj godini dobio je ćerku. Vera u život ga nikada nije napustila.

Iako nije bio klasični holivudski lepotan, Žan Pol Belmondo je bio miljenik nežnijeg pola. Nažalost, pored slave, luksuza i uzbudljivog ljubavnog života doživeo je najveću moguću tragediju – smrt prvog deteta. Ćerka Patrisija, rođena 1954. godine, koju je dobio sa prvom suprugom Elodi Konstanten tragično je nastradala u požaru 1994. Ćerka Floransa rodila se 1960, a tri godine kasnije dobili su sina Pola, koji je postao vozač Formule 1. Brak sa Elodi je bio daleko od idiličnog, a odnose među supružnicima dodatno je poljuljala ogromna slava koju je glumac stekao.

Nakon deset godina braka Belmondo je započeo vezu sa švajcarskim seks-simbolom Ursulom Andres, koja se proslavila legendarnom scenom izlaska iz mora u filmu „Dr. No“, prvom iz serijala o Džejmsu Bondu. Kada je njihova afera postala javna, oboje su se razveli od dotadašnjih supružnika. Međutim, ova veza se raspala sredinom sedamdesetih godina, a nakon toga Belmondo je imao niz kratkotrajnih afera sa glumicama i starletama.

Drugu suprugu, glumicu i plesačicu Natali Tardivel, upoznao je početkom 2000. godine. Iako je bila znatno mlađa i od Belmondove dece, njihova veza je potrajala mnogo duže nego što je iko očekivao. Venčali su se 2002. godine a godinu dana kasnije glumac je po četvrti put postao otac. Dobili su ćerku Stelu Evu Anželin. Ipak, Natali se ubrzo zasitila života s teško pokretnim mužem pa  je 2008. podnela zahtev za razvod braka.

Ubrzo nakon toga slavni glumac se upustio u vezu sa Barbarom Gandolfi, četiri decenije mlađom striptizetom i nekadašnjom Plejboj zečicom. Međutim, ni ova veza nije bila harmonična pogotovo nakon što se Gandolfi našla u centru skandala, kada je policija zatvorila lanac noćnih i svingerskih klubova koje je vodila u Belgiji i Francuskoj. Tada su mediji objavili i transkripte njenih telefonskih razgovora iz kojih se videlo da je Barbaru više privlačilo Belmondovo bogatstvo nego on sam.

Svoj poslednji film “Un Homme et Son Chien” (u slobodnom prevodu “Čovek i njegov pas”), u kom nije krio svoje stanje, snimio je 2009. Nagrađen je Zlatnim lavom za životno delo na Filmskom festivalu u Veneciji 2016. godine.

Pročitajte još

Ursula Andres: Kult prve Bondove Venere

Francuska će održati državnu ceremoniju u pariskom Domu invalida 9. septembra, kako bi odala počast slavnom glumcu Žan-Polu Belmondu, saopšteno je iz Jelisejske palate. Predsednik Emanuel Makron juče je na Tviteru poručio da je Francuska izgubila “nacionalno blago”, prenosi Rojters.

– Bio je umoran u poslednje vreme. Otišao je u miru – saopštio je njegov advokat Mišel Gode.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi