Pre 176 godina objavljena je jedna od najpoznatijih pesama na svetu

„Gavran“ je najpoznatija pesma američkog književnika Edgara Alana Poa. Kada je objavljena prvi put u časopisu „New York Evening Mirror“, na današnji dan, 29. januara 1845. godine, donela mu je svetsku slavu, ali bez velikog finansijskog uspeha. Kasnije je rekao: „Nisam zaradio novac. Sad sam siromašan kao nikad u životu – osim u nadi, koja nikako nije moguća.“

Pesma je ubrzo ponovo štampana, parodirana i ilustrovana. Kritičko mišljenje je podeljeno o književnom statusu pesme, ali ipak ostaje jedna od najpoznatijih dosad napisanih.

Pesnik govori o gubitku svoje ljubavi, Lenore. Taj gubitak je obojen misticizmom, jer narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja reči „nikad više“. Za pesmu se može reći i da je groteskna; veliki je broj scena u pesmi koje su duboko psihološki opisane. Po iznova postavlja pitanja gavranu o njegovoj dragoj sa nadom da će mu dati bilo kakav pozitivniji odgovor, osim veliki broj puta ponavljanog „nikad više“. Međutim, sve ono što je pesnik osetio kada je ugledao crnu pticu je prethodno bilo u njemu, pri čemu je gavran samo potpomogao da sve iz njega izađe. O tome kako je stradala Lenora ne saznajemo ništa. Motiv gubitka drage bez objašnjenja njegovog uzroka često se pojavljuje u Poovim pesmama. Treba napomenuti da gavran nije plod halucinacije, već je stvaran, i to baš onakav kakvim ga je pesnik opisao. U nekim situacijama, gavrane je moguće naučiti i da govore.

„Gavran“ prati neimenovanog pripovedača u turobnoj noći u decembru koji sedi čitajući knjigu kraj umiruće vatre pokušavajući da zaboravi smrt svoje voljene Lenore. „Kucanje na vrata njegove komore“ ne otkriva ništa, već uzbuđuje njegovu dušu da „gori“. Kucanje se ponavlja, malo glasnije, i on shvata da dolazi sa njegovog prozora. Kada krene da istražuje, gavran ulazi u njegovu komoru. Ne obraćajući pažnju na muškarca, gavran se spušta na mermerno poprsje boginje Atine izvan njegovog dohvata.

Zabavljen gavranovim komično-ozbiljnim stavom, čovek traži da mu ptica kaže svoje ime. Jedini odgovor gavrana je „nikad više“. Pripovedač je iznenađen što gavran može da govori, mada u ovom trenutku nije rekao ništa više. Narator napominje da će njegov „prijatelj“ gavran uskoro poleteti iz njegovog života, baš kao što su i „drugi prijatelji leteli ranije“, zajedno sa svojim prethodnim nadama. Kao da odgovara, gavran opet govori „nikad više“. Narator govori da je ptica naučila te reči od nekog „nesrećnog gospodara“ i da su one jedine koje poznaje.

Uprkos tome, pripovedač povlači stolicu direktno ispred gavrana, rešen da nauči više o tome. Na trenutak razmišlja u tišini, a um mu luta nazad do izgubljene Lenore. Misli da se vazduh guši i oseća prisutnost anđela, i pita se hoće li mu Bog poslati znak da treba da je zaboravi. Ptica opet odgovara negativno, što znači da se on nikada ne može osloboditi svojih sećanja. Narator se naljuti i naziva gavrana „zlom stvari“ i „prorokom“. U stvari, on pita gavrana da li će biti ponovo ujedinjen sa Lenorom na nebu. Kad gavran opet odgovori „nikad više“, naljuti se i, nazivajući ga lažovom, zapovedi ptici da se vrati na „Plutonovu obalu“ – ali ona se ne pomera. Verovatno u vreme recitovanja pesme od strane pripovedača, gavran još „sedi“ na poprsju Atine. Konačno priznanje pripovedača je da je njegova duša zarobljena ispod gavranove senke i biće podignut „nikad više“.

Pročitajte još

Virdžinija Vulf: Priča o ženi koja je sve svoje knjige napisala stojeći

Edgar Alan Po je tvrdio da je „Gavrana“ napisao logično i metodično, s namerom da stvori pesmu koja će se dopasti i kritičkim i popularnim ukusima, kao što je objasnio u svom eseju „Filozofija kompozicije“ iz 1846. godine. „Gavran“ je proslavio Poa, a čitaoci su počeli da identifikuju pesmu sa autorom, dajući mu nadimak Gavran.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi