Da li bi odustajanje od nuklearne energije bilo najveća greška Evrope u borbi sa klimatskim promenama?

Pol Bosens (68) do 2011. godine bio je "samo" preduzetnik koji je mirno vodio svoju malu IT firmu u Luvenu, nedaleko od Brisela, belgijske prestonice. Pored zainteresovanosti za životnu sredinu, on je entuzijasta za električne automobile, koji uživa u svom sjajnom autu "tesla model X".

- Nikad nisam bio aktivista ili demonstrant. Bio sam previše zauzet vođenjem svoje firme - navodi Bosens.

Onda je jednog dana, u neobaveznom razgovoru sa kolegom, počeo da razmišlja o nuklearnoj energiji...

Šta znači gašenje nuklearki

Naime, Belgija je 2003. usvojila zakon kojim se propisuje postupno ukidanje nuklearne energije do 2025. godine, a prvo gašenje reaktora se očekivalo 2015. Ljudi su tek počeli da razmišljaju o posledicama toga. Belgija skoro polovinu svoje električne energije dobijala iz atomskih reaktora, a u prvom talasu ostala bi bez skoro 15 odsto proizvodnje u zemlji.

- Mislio sam da je nuklearna energija sigurno opasna, pa smo zato morali da pronađemo drugi način da proizvedemo električnu energiju i da počnemo sa zamenom. Ali kolega s kojim sam pričao mi je rekao da nuklearna energija jedva da je ikoga ubila - priseća se Bosens.

Iznenađen odgovorom, uradio je sopstveno istraživanje i otkrio da je njegov kolega bio u pravu. Uprkos svim pričama o nesrećama u Černobilju i Fukušimi, nuklearna energija je jedan od najsigurnijih načina za proizvodnju električne energije, jer je odgovorna za samo 0,07 smrtnih slučajeva po proizvedenom teravat-satu, dok su ugalj i nafta odgovorni za 24,6, odnosno 18,4 smrtnih slučajeva. (Vetar je odgovoran za 0,04.)

Bosensu je nuklearna energija počela sve više da se sviđa. Ne samo da je pouzdana i ima nultu emisiju ugljenika, već je i prilično praktična u maloj zemlji kao što je Belgija, jer stvara ogromne količine energije iz relativno malog otiska. Dve nuklearne elektrane u zemlji zauzimaju manje od 400 hektara zemlje, piše Blumberg.

- Osećao sam da su meni, kao i drugima, date pogrešne činjenice - kaže on.

Tako je Bosens ​​napisao prezentaciju zasnovanu na svom istraživanju i počeo da obilazi zemlju razgovarajući sa svima koji su bili spremni da ga saslušaju. Na početku nije bilo lako naći publiku, seća se, ali ga je ohrabrila prijemčivost slušalaca. Njegov cilj, kako je on to video, nije bio samo da spase ugrožene belgijske reaktore. On je želeo da ispravi narativ o nuklearnoj energiji.

U EU 13 članica ima reaktore

A sama Evropa, kako piše Blumberg, već dugo ima pomešane emocije u vezi sa atomskom energijom. Nemaju ga sve zemlje Evropske unije, samo 13 od 27 članica ima reaktore, dok su neke, poput Austrije, njihovi dugogodišnji protivnici. Postoji tradicija antinuklearnog aktivizma, a prvi masovni protesti protiv izgradnje reaktora održani su u Vihlu u Nemačkoj 1971. godine. Pojedine zemlje koje su nekada imale reaktore više ih nemaju. Italija je glasala za ukidanje cele svoje flote nakon nesreće u Černobilju osamdesetih.

Pixabay

U zemljama poput Belgije ili Nemačke, koje su postavile zvanične politike za postupno ukidanje nuklearne energije, napravljen je korak dalje od pukog skepticizma. Veći deo kontinenta kontinuirano i automatski izbacuje nuklearnu energiju.

Evropa je 2000. godine proizvela skoro trećinu svoje električne energije iz nuklearne fisije, što je najveći udeo u bilo kom regionu. Od tada, kapaciteti su opali, jer su postrojenja zatvorena bez zamene. U međuvremenu, Nemačka je krenula sa svojim radikalnim planom da svoje reaktore prevremeno ugasi i zameni obnovljivim izvorima po projektovanoj ceni od oko 580 milijardi dolara do 2025. Do prošle godine, nuklearna proizvodnja iz 123 evropska reaktora pala je na samo 24 odsto električne proizvodnje - što je najniži nivo u nekoliko decenija.

Prema podacima Foratoma, Evropskog udruženja nuklearne industrije, verovatno je da će doći do daljeg pada. Pre dve godine ovo udruženje naručilo je izveštaj o potencijanom doprinosu nuklearne energije u postizanju evropskih ciljeva nulte emisije do 2050. Najoptimističniji scenario, zaključeno je u izveštaju, bio je da bi nuklearna energija mogla da zadrži svoj sadašnji udeo u proizvodnji, koji će i sam naglo rasti kako transport i grejanje budu prelazili na električnu energiju. Drugi scenariji su bili mnogo lošiji po nuklearnu energiju, a u najlošijem bi njen udeo u proizvodnji električne energije mogao pasti na samo pet odsto.

Brzina vetra misteriozno opala

Druga strana denuklearizacije je veća zavisnost od "novih“ obnovljivih izvora (većinom vetra i solarne energije, bez hidroenergije), čija proizvodnja često varira kao i emisija ugljen-dioksida i ostalih komponenti baziranih na ugljeniku. Ovi izvori su u ukupnoj proizvodnji električne energije skočili sa 17 odsto u 2000. na 40 odsto u 2019. godini.

Problemi sa gasom ove jeseni su samo dodatno pojačali sve nedoumice oko prelaska na obnovljive izvore, uz povezanu zavisnost od strateške konkurencije kao što je Rusija, kada su u pitanju izvori energije. S druge strane, porast cena uticao je na potrošače, a čak je došlo i do toga da određene industrije koje su usko vezane za energiju budu na ivici propasti.

Sebastian Ganso/Pixabay

Neočekivani problemi u proizvodnji obnovljive energije samo su produbili sve ove dileme. Brzina vetra je ove godine misteriozno opala širom Evrope. Prema podacima iz Velike Britanije za vetar na kopnu u drugom kvartalu, umanjena brzina je dovela do pada u proizvodnji vetroenergije od oko 20 odsto, pa je i u toj grani došlo do nedostataka.

U jeku održavanja klimatske konferencije u Glazgovu COP26, evropske zemlje su se našle u nezgodnoj diplomatskoj situaciji. Među glavnim zahtevima konferencije je da se ubrza izbacivanje uglja iz upotrebe. Ali, u isto vreme, oni tiho ponovo otvaraju svoje fabrike koje rade na ugalj.

Najveća briga je to što je Evropa nekako napravila pogrešno "skretanje" i tako otežala sopstvenu deugljenizaciju.

Od usvajanja do ukidanja...

Nedaleko od centra Brisela nalazi se upečatljiva struktura od nerđajućeg čelika, sa devet sfera koje su povezane dugim cevastim krakovima. Izgrađen za Svetski sajam 1958. godine, "Atomijum" predstavlja ćeliju sastavljenu od atoma gvožđa. Ali je to takođe i simbol vere u tehnički progres, piše Blumberg, onaj koji se odnosi na belgijsko uključenje u atomsku nauku.

Kao proizvođač uranijuma iz svoje tadašnje kolonije, Konga, Belgija je rano i entuzijastično prihvatila predlog predsednika Dvajta D. Ajzenhauera kada je u svom govoru "Atomi za mir“ 1953. godine ponudio drugim državama pristup civilnoj nuklearnoj tehnologiji. Država je naredila izgradnju svog prvog reaktora 1962. godine. Najveći deo trenutnih kapaciteta je izgrađen tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih.

Prelazak od usvajanja do postepenog ukidanja je bio manje izazvan zahtevima javnosti, a više krivudavom dinamikom belgijske federalne politike. Plan iz 2003. je postao tema kompleksnih koalicionih rasprava dveju zelenih partija (jedne flamanske, a druge sa francuskog govornog područja), nakon što su neočekivano dobro prošli na izborima 1999. godine. Plan je predviđao zabranu izgradnje novih reaktora i zahtevao gašenje postojećih kada dođu do kraja perioda trajanja za koji su bili dizajnirani.

Pixabay

- Zakon je prošao, ali zbog toga što se odnosio na daleku budućnost, niko zaista nije brinuo o tome. Zaista, greška je verovati da je Belgija ikad imala pravu debatu oko toga koju energetsku politiku treba da vodi - rekao je Roni Belmans, stručnjak za energetiku i počasni član odbora u belgijskoj kompaniji za električne mreže "Elia Group SA".

Tek sada, kada se približava datum gašenja, moguće posledice toga počinju da se vide. Od sedam belgijskih reaktora, dva najstarija će biti ugašena 2022 i 2023. godine, a preostalih pet će biti ugašeno do 2025. godine. (Prva faza gašenja je planirana za 2015. godinu, ali je odložena zbog nepripremljenosti Belgije.)

Glavna briga je iznenadni gubitak gotovo polovine izvora električnog napajanja zemlje. Bosens ističe da je 2014. godine, kada je nekoliko reaktora bilo ugašeno zbog održavanja i bezbednosnih provera, Belgija bila veoma blizu uvođenja restrikcija kako bi se izborila sa nedostatkom energije.

- Zaista su planirane liste domaćinstava koja će imati restrikcije - priseća se on. 

Planovi za promenu kapaciteta generatora su bili na meti kritike jer ne uključuju samo puštanje u rad novih stanica na gas već i subvencionisanje vlasnika tokom kratkog perioda u kome će biti aktivne (jer je ideja da će nove tehnologije poput vodonika zameniti gas u narednih nekoliko godina). 

Istina je da zakon iz 2003. godine predviđa mogućnost da dva najmlađa reaktora budu izuzeta iz ove odluke kako bi se obezbedilo sigurno snabdevanje, a vlada namerava da uskoro donese odluku, nakon što dobije informacije o tome koliko kapaciteta su graditelji ponudili za izgradnju i puštanje u rad pod novim režimom subvencija. 

Ali operator nuklearnih postrojenja, francuski "Engie SA", već je upozorio da odlaganje u davanju odgovora na ova pitanja znači da će reaktori svakako morati da se zatvore. Oni neće imati vremena da izvedu potrebne popravke kako bi održali čak i ta dva reaktora posle 2025. godine.

Potrošači ostaju bez izdašnog izvora energije?

Deceniju nakon odluke Angele Merkel inspirisane Fukušimom da se reši nemačkih nuklearnih elektrana, mali broj eksperata i dalje podržava prevremena zatvaranja. Čak je i energetski analitičar Mihael Librajh, koji ne simpatiše nuklearke, takva zatvaranja nazvao "klimatskom tragedijom“, koja potrošače ostavlja bez izdašnog izvora jeftine energije, sa nultim ugljeničnim otiskom.

Kao primer uzmimo elektranu "Isar 2" u Bavarskoj, izgrađenu 1988. godine, koja je u 2018. proizvela 11,5 TWh električne energije, što je više od četiri petine ukupne proizvodnje svih 6.100 turbina na vetar u Danskoj. Stara svega 33 godine, decenijama bi mogla da nastavi da radi. Međutim, čeka je zatvaranje sledeće godine, kao deo nemačke "Energiewende“ inicijative.

Tužan rezultat ove politike se može videti u podacima o emisijama. Uprkos decenije truda i gotovo herojskih napora potrošnje na obnovljive izvore energije, nemačka električna mreža ostaje jedna od najprljavijih u Evropi. U 2019. je proizvela 343 grama ugljen-dioksida po proizvedenom kilovat-satu. Velika Britanija, koja svoje nuklearne reaktore nije zatvarala, emitovala je svega 228 grama, dok je Francuska, sa svojim značajnim brojem nuklearnih postrojenja, proizvela samo 54 grama.

Ništa od ovoga nije nateralo Vladu Belgije da se zamisli, iako će postepeno ukidanje verovatno rezultovati sličnim brojkama. U 2019. je belgijska mreža imala 184 grama emitovanog ugljen-dioksida po kilovat-satu. Istraživanje koje je uradio "Ember" sugeriše da bi ovo moglo porasti na 229 grama do 2030. godine, što je povećanje od skoro 25 odsto, na osnovu podataka koje je 2019. prethodna belgijska vlada podnela Evropskoj uniji.

Strah od radijacije...

Zašto otežati implementaciju eko-prihvatljivog rešenja? Glavni razlozi za sprovođenje gotovo 20 godina starog plana se odnose na bezbednost. Zabrinutost zbog nesreća poput Černobilja i Fukušime i dalje postoji, ne samo zato što bi njihove posledice u maloj, gusto naseljenoj zemlji poput Belgije mogle biti dramatične. Uspostavljanje zone izolacije od 600 kvadratnih kilometara, kao što je to nakon nesreće uradio Japan, progutalo bi dva odsto teritorije zemlje i raselilo stotine hiljada ljudi.

Pixabay

Takođe postoji i zabrinutost u vezi sa bezbednim skladištenjem nuklearnog otpada. Ali nijedan reaktor u Evropi nema istu grešku u dizajnu kao onaj u Černobilju, dok su seizmičke pojave koje su dovele do nesreče u Fukušimi praktično nezabeležene u ovom regionu. Ni 65 godina nakon početka rada prvog civilnog nuklearnog reaktora na svetu u Kalder Holu u Velikoj Britaniji ne postoje dokazi da je bilo čije zdravlje ugroženo ispuštanjem radijacije iz evropske nuklearne elektrane.

Vlada Belgije insistira na tome da je ukidanje nuklearne energije neće odvratiti od klimatskih ciljeva i da neće slediti "Energiewende“ model koji dovodi do znatnog povećanja u upotrebi fosilnih goriva.

- Naš plan nije da nuklearnu energiju zamenimo gasom, već da povećamo upotrebu obnovljive energije, jedinog energetskog izvora koji stalno postaje jeftiniji - izjavio je portparol ministarstva.

Ipak, teško je proceniti validnost ovih nastojanja sve dok dugoročni klimatski planovi ove zemlje nisu poznati.

Rumuni pustili poslednju nuklearku u rad

Za sve povremene priče o nuklearnoj renesansi, u Evropi je poslednji put u rad puštena nova nuklearna elektrana pre 14 godina. Rumunska "Cernavoda 2", reaktor kanadskog dizajna koji je naručio Čaušeskuov režim pre svog pada, počela je sa radom 2007. Od tada, nijedan novi nuklearni megavat nije uključen na mrežu.

Samo šest reaktora je u izgradnji. Od toga, dva pionirska projekta za izgradnju EPR modela, jedan u Francuskoj i jedan u Finskoj, već godinama kasne i znatno su probili budžete. (Očekuje se da će finski projekat, u Olkiloutu, čiji je završetak planiran za 2009. godinu, postati operativan 2022.) Postoji i jedan slovački plan koji uključuje rusku tehnologiju, kao i ERP projekat vredan 22 milijarde funti u "Hinkli Pointu C" u Velikoj Britaniji, za koji se očekuje da će biti pušten u rad tek krajem dekade.

Ovo je ostavilo Evropu u situaciji sve starije populacije reaktora. U 2000. godini, samo dva odsto od ukupnog broja reaktora su bili stariji od 30 godina. Do 2020. ta brojka će porasti na 86 odsto.

Pixabay

Evropa ne samo da se suočava sa problemom povlačenja starijih reaktora iz upotrebe već i zemlje koje koriste nuklearnu energiju često neplanirano moraju da ih zatvore ako se, na primer, zbog oštećenja ne može produžiti životni vek starijih reaktora. Najveći britanski distributer, "Electricite de France SA", nedavno je objavio da će cela njegova flota naprednih reaktora sa gasnim hlađenjem, koja datira od 1976. do 1989. godine, morati da se zatvori pre 2030. usled korozije i naprsnuća u njihovim grafitnim jezgrima.

Time bi Velika Britanija ostala bez približno 15 odsto svojih celokupnih proizvodnih kapaciteta. "Hinkli point C", jedno od aktivnih postrojenja, zameniće ih samo sedam odsto, s obzirom na to da su njegovi reaktori pušteni u pogon krajem 2020. godine.

- Mi u Velikoj Britaniji smo, nažalost, sve ostavili za poslednji čas. Suočavamo se sa nedostatkom kapaciteta - rekao je Tom Griatreks, direktor Udruženja za nuklearnu industriju koja je trgovinsko udruženje u Britaniji.

Novi programi zahtevaju mnogo vremena, ali i novca

Razlozi za dugoročni pad u izgradnji nuklearki su mnogobrojni. Zbog nesreće u Černobilju 1986. godine, rad u većini nuklearki je obustavljen, pošto su regulatori ponovo procenjivali bezbednosni rizik. Mnoge od njih su kasnije zatvorene. A onda su se tokom devedesetih godina, pošto je privatizacija zahvatila sektor električne energije, novi vlasnici uglavnom bavili svojom, već postojećom (uglavnom bogatom) imovinom, više nego investiranjem u nove elektrane. Međutim, ono što jesu gradili su bile gasne elektrane, čime su iskoristili poplavu jeftinog i bezbednog (mada trenutno iscrpljenog) gasa iz Severnog mora. Kako su se nuklearni programi ukidali, a samim tim i lanci snabdevanja, troškovi povratka u nuklearnu igru su postajali sve veći.

- Političari još uvek nisu svesni veličine problema koji su izazvali propuštajući da misle unapred - rekao je Iv Debazej, generealni direktor "Foratoma".

Prema procenama njegove organizacije, samo održavanje količine proizvodnje nuklearne energije na današnjem nivou bi zahtevalo izgradnju za 113 gigavata, pored 7,8 gigavata koji su trenutno u izgradnji, i to do 2050. godine. To u suštini znači da bi za dve decenije moralo da se zameni sve što trenutno postoji.

Ponovno pokretanje nuklearne industrije nije stvar trenutka, upozorava Debazej.

- Potrebno je mnogo vremena da bi se pokrenuo program. Morate da uradite projekat, dobijete licencu, pronađete mesto za gradnju. Visoki, pa i nepredviđeni troškovi koji se vezuju za aktuelne projekte potiču od činjenice da su to "jedinstveni" projekti, posle decenija stagnacije - istakao je on.

Zbog toga će britanska elektrana "Hinkley Point" da proizvede energiju po ceni iz 2012. godine od 92,5 funti po megavat-času, što je daleko više od cene energije koju proizvode najnoviji vetroparkovi, a koja se kreće ispod 40 funti po megavat-času.

Dugoročno ulaganje neće lako ići...

Nuklearke bi se isplatile samo ako bi sve države napravile više sličnih reaktora i tako oformile lanac snabdevanja koji omogućava stalnu isporuku i time niže troškove. Na primer, Južna Koreja je programski gradila reaktore još od osamdesetih godina, zbog čega je njihova cena kilovata između 2.000 i 4.000 dolara, u poređenju sa 8.000 dolara kolika je cena proizvodnje u "Sizewellu B", poslednjem projektu u Britaniji, završenom devedesetih godina, prema istraživanju Instituta za tehnologije u energetici. Jednostavnija izgradnja i manje građevinske jedinice koje bi bile fabrički proizvedene bi dodatno mogle da umanje troškove.

Izvesnost u regulativama je posebno važna za smanjenje kapitalnih troškova, što je ključno u industriji u kojoj se ogromne sume potražuju unapred. Finansiranje predstavlja oko 70 odsto troškova cene nuklearne energije po megavat-času. Ironija je u tome što države koje žele da napuste svoje nuklearne programe, kao što su Belgija i Nemačka, otežavaju onim zemljama koje žele da ih zadrže.

Pixabay

Dugoročno investiranje neće ići lako. Mnogi u ovoj industriji su uvereni da će biti potreban politički podsticaj koji nije viđen još od sedamdesetih i francuskog Mesmerovog plana (koji je osmišljen posle naftne krize 1973), kada je napravljeno 58 jakih reaktora koji funkcionišu i dan-danas.

Ima naznaka da su neki prepoznali promenu. I premijer Velike Britanije Boris Džonson i francuski predsednik Emanuel Makron su poslednjih meseci u svojim govorima pozivali na obnovu investiranja u nuklearnu energiju, a Makron je time ukazao na promenu planova njegovih prethodnika da se u Francuskoj umanji procenat učešća nuklearne energije u proizvodnji električne struje sa 70 na 50 odsto. Brojne centralnoevropske zemlje, a posebno Poljska, planiraju svoje investicije, iako se više vode strahom od zavisnosti od ruskog gasa nego brigom za probleme klimatskih promena.

Ključno je pitanje emisije štetnih gasova

Međutim, ništa nije tako jednostavno u nuklearnoj politici. Ako se obnova i dogodi, mnogi smatraju da će nuklearna energija morati da se klasifikuje kao zeleni izvor energije u svrhu investiranja u EU. Međutim, podele po ovom pitanju znače da se rešenje ne nazire. Nemačka, na primer, ima podršku Austrije, Danske, Luksemburga i Španije, koje se protive ovakvoj odluci.

Sve u svemu, mnogo zavisi od toga da li se nuklearna energija smatra neophodnom u borbi za smanjenje emisije štetnih gasova. Neki misle da nije tako. Majkl Šnajder, aktivista iz Pariza koji se protivi nuklearkama, tvrdi da je, osim velikih troškova, za izgradnju nulearki potrebno previše vremena, s obzirom na samo par godina koliko nam je ostalo za deugljenizaciju.

- Svaki evro investiran u nove nuklearne elektrane pogoršava klimatsku krizu zato što se onda taj novac ne može upotrebiti za investicije u efikasne opcije za zaštitu životne sredine - izjavio je on.

Zagovornici nuklearne energije tvrde da bi cena ignorisanja nuklearne energije bila veća. Jedine alternative sa nula emisije ugljenika su "hvatanje ugljenika“, tehnologija koja tek treba da se testira u širokoj upotrebi, i obnovljivi izvori energije koji dolaze sa još uvek nerazrešenim problemima konstantnog snabdevanja. Mnogi su skeptični da varijable mogu biti rešene tehnologijom skladištenja energije, i kažu da je to bajka, "da gradimo dovoljno energetskih skladišta da podržimo obnovljive izvore energije jer u EU ukupno postoji dovoljno baterija za svega 24 minuta".

Ljudi se plaše

Ukoliko se od političara očekuje da podrže nuklearnu energiju, Pol Bosens smatra da ona mora imati i podršku javnog mnjenja. Nakon 10 godina putovanja i držanja prezentacija stekao je utisak da se raspoloženje polako menja, moguće da su na to uticale teške odluke debata o klimatskim promenama.

- Većina populacije nije protiv nuklearne energije kao rešenja za klimatske promene, ali se plaše da to i kažu. I dalje postoji veliki pritisak društva protiv nuklearne energije i ako kažete da ste "za" oni najglasniji reći će: Ti si užasna osoba, to je opasno - istakao je Bosens.

Pixabay/ Burghard Mohren

Skorašnje ankete u Belgiji donekle podržavaju njegove tvrdnje. Rezultati istraživanja koje je objavio RTL u septembru pokazuju da je 47 odsto Belgijanaca protiv postepenog ukidanja, dok je njih svega 30 odsto "za". Većina naginje u korist toga da nuklearna energija ostane u priči. U Nemačkoj, rezultati su slični. Ipak, većina, premda tanka, i dalje naginje ka postepenom ukidanju.

Pronuklearni aktivizam je možda pokret manjine jer Bosensova grupa "100 terawatt hours" (što je referenca na godišnju potrošnju struje u Belgiji), svoje članstvo broji u desetinama, ne i u hiljadama. Ipak, on smatra da je veliki faktor to što je reč o ljudima koji nisu deo nuklearne industrije koji govore u korist atomske energije.

- Ljudi uvek pretpostavljaju da svakoga ko govori u korist nuklearne energije plaća industrija. Kada im kažete da ste samo običan građanin, zamalo da padnu sa stolice - naveo je Bosens.

Pronuklearni pokret se menja i na druge načine. Istorijski, imao je tendenciju da svoje argumente prezentuje suvim činjenicama, kao da su samo činjenice dovoljne da ljudima izmene mišljenje. Apeli na savest bili su deo arsenala njihovih protivnika. Sada organizacije poput "Majke za nuklearnu energiju“, grupe koju je osnovalo dvoje radnika iz SAD, stacionirane u Evropi, pokušavaju da apeluju na savest, kao i na razum.

Oni potenciraju visoku koncentraciju energije (faktor zaslužan za njen izuzetno nizak ugljenični otisak) kao izbor za zaštitu životne sredine, koji može sačuvati netaknutu prirodu i predstavljati sigurno stanište za buduće generacije.

- Smatramo da je moguće misliti pozitivno o prirodi i čovečanstvu. Želimo da naša deca i njihova deca imaju dovoljno energije da vode ispunjen život - izjavila je njihova evropska direktorka Iida Ruishalme, ćelijski biolog iz Finske koja živi u Švajcarskoj.

Ovo je vrlo smeli zaokret, povezati nuklearnu energiju sa životnom sredinom na ovaj način. Rani antinuklearni pokreti potekli su od još jednog pokreta majki, tzv. Ženski štrajk mira, čije je protivljene atmosferskim nuklearnim testovima proisteklo od toga da nuklearno zagađenje truje njihovu decu. Kada je Rejčel Karson objavila seminarski rad o životnoj sredini, pod nazivom "Tiho proleće”, 1962. godine, svoju motivaciju je našla u ispitivanju ljudskog petljanja u prirodu tokom razvoja atomske nauke.

Poći od verovanja da je nuklearna energija opasna do toga da je od vitalnog značaja izuzetan je skok. A njeni zagovornici nemaju puno vremena da javnost ubede u to. Svakoga dana konačni pad nuklearne energije je sve bliži i bliži. Tako da čak ni najmoćniji apeli možda neće biti dovoljni da Belgiju skrenu sa puta postepenog ukidanja nuklearne energije...

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi