Srbija i nuklearke: Nije pitanje da li nam trebaju, nego da li možemo da ih priuštimo

Da li da gradimo nuklearne elektrane u Srbiji odjednom je postalo pitanje koje nije iznedrila ni goruća energetska kriza, ni ekološki problemi značajne emisije ugljen-dioksida u kojoj se davimo.

Temu je, "pozivom investitorima da ulažu u nuklearne elektrane“, pokrenuo direktor "Beogradskih toplana“. Na to je odgovorio predsednik Aleksandar Vučić, konstatacijom da za tako nešto nemamo novca, a i da imamo druge hidroenergetske planove.

Usledila je reakcija javnosti, i to takva da se pokazalo da ni posle više od 30 godina otkako je u SFRJ uveden moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana stav ogorčenih protivnika nije omekšao. Da je takav stav pogrešan, iz mnogo razloga, za 24sedam kaže Miloš Zdravković, stručnjak za energetiku.

- Na pitanje „da li“ moj odgovor je „treba, mora, neophodno je“. I to iz ekonomskih, energetskih, ekoloških, strateških, naučnih i uopšte razvojnih razloga. Srbiji je, da održi ovaj tempo razvoja i smanji emisiju ugljen-dioksida, na šta nas gone Evropa i svet, potrebno 700 megavata, a možda i dva puta toliko nove instalisane snage. Teorijski, to bismo mogli da dobijemo iz obnovljivih izvora, ali je to praktično nemoguće. Da biste imali stabilnu struju 24 sata svih 365 dana godišnje, u energetskom miksu morate imati ili termoelektrane ili nuklearne elektrane. Ne možete se oslanjati na to da li duva vetar ili je nizak vodostaj... Kada to shvatite ostaje samo pitanje da li ćete, kada budete ugasili elektrane na ugalj, da uvozite skupu tuđu struju iz okolnih nuklearki ili da imate svoju – ističe Zdravković.

Potpuno je suprotnog stava Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR). Kalmar za 24sedam kaže da je cela ova priča oko nuklearki “čista podmetačina“.

- Ovime se minira rad na strategiji održivog razvoja u energetici Srbije i transformaciji ka obnovljivim izvorima energije, što nuklearna energija svakako nije. Pitanje je i odakle nam 60 milijardi evra, koliko bi nam trebalo da izgradimo nuklearne kapacitete koji bi zamenili postojeće termoelektrane. To bi bilo dugoročno zarobljavanje nacionalnih finansijskih resursa, koji bolje da se usmere na velike hidroelektrane poput "Đerdapa 3“ i na solarne i vetro parkove – naglašava Kalmar.

I da hoćemo, možemo li?

U javnosti, žučna rasprava se odvija gotovo jedino na planu "treba li ili ne“, a u drugi plan je potisnuto drugo jednako bitno pitanje za odluku – "da li možemo". Po ovom pitanju gledišta naša dva sagovornika su mnogo bliža.

- Nuklearnu elektranu možemo da izgradimo za deset godina, to bi ionako radili stranci koji imaju tehnologiju. Ali ni za toliko vremena ne možemo da obnovimo naučni kadar i dobijemo inženjere koji bi u toj elektrani radili. Sa moratorijumom potpuno smo ugasili te smerove na mašinskim i elektrotehničkim fakultetima, i za to su nam sada potrebne decenije obnove – kaže Zdravković.

Zvezdan Kalmar je još manje "optimističan“ prema ovom delu problema.

- Ne bismo to mogli da povratimo ni za 30 godina. Za to vreme bi stranci ne samo gradili, već i radili u našim elektranama. A plata jednog nadzornika u nuklearnoj elektrani u svetu je 80.000 evra mesečno. Za te pare može da se uradi mini solarna elektrana – napominje Kalmar.

Interesenata da "grade i rade“ nuklearke u Srbiji svakako ima. Tehnologiju i znanje poseduje tek nekoliko zemalja na planeti – od SAD i Francuske, preko Rusije, Južne Koreje, Kine do Japana. Ne zaboravimo da je prilikom posete predsednika Rusije Vladimira Putina Srbiji u januaru 2019. potpisan 21 međudržavni sporazum i memorandum.

Jedan od njih je bio i u vezi s korišćenjem nuklearne energije, a šef delegacije ruske korporacije "Rosatom" Aleksej Lihačev rekao je tada da je srpska strana veoma ozbiljna u vezi sa resetovanjem nuklearne industrije.

Nuklearke (ni)su ekološke

Zvezdan Kalmar nuklearnu energiju ne vidi kao "zelenu i obnovljivu“, ni formalno - zbog toga što je to resurs koji se troši, a sve je skuplji što ga manje ima, a ni praktično - zbog velikih ekoloških problema koje stvara.

Pixabay/y Robert Armstrong

- U Rusiji je u širokom pojasu oko odlagališta potrošenog nuklearnog goriva i delova elektrana, koji su takođe radioaktivni, prava ekološka katastrofa. Zamislite kako bi bilo kod nas, sa ovakvim regulatornim sistemom u zaštiti životne sredine koji imamo... Pa mi ne možemo da se izborimo ni sa običnim komunalnim otpadom i fabričkim vodama, a razmišljamo o nečemu što ostaje radioaktivno hiljadama godina. Da ne pričamo o potencijalnim ne samo ekološkim katastrofama, kakva je bio Černobilj ili Fukušima – ističe Kalmar.

Za Miloša Zdravković skladištenje radioaktivnog otpada, što je mnogima pitanje broj jedan u temi o nuklearkama, uopšte nije problem.

- Naša TE "Nikola Tesla“ u Obrenovcu napravi otpada i pepela da se napune dva stadiona godišnje, a jedna NE "Krško“ jedan kombi. Pritom, to odavno nije tema u energetici, jer proizvođači goriva od kojih kupujete uranijum moraju da se pobrinu za njegovo skladištenje, kada se on iskoristi. A to je ozbiljan biznis na kome se zarađuje više nego na trgovini oružjem ili drogom, pa vam sigurno veliki neće dozvoliti da to skladištite kod kuće. Upravo je to rusko skladište na granici sa Kazahstanom, najveće na svetu, posao od 20 do 30 milijardi dolara godišnje – napominje Zdravković.

On kaže da je strah od nuklearki kod građana razumljiv, ali apriori odbijanje nije racionalno ponašanje.

- To je kao kad poredite vazdušni i drumski saobraćaj. Avioni padaju retko, ali to je uvek dramatična priča, a na putevima svakodnevno ginu ljudi, stotine hiljada godišnje, pa se niko mnogo ne uzbuđuje. Pritom govoriti danas o Černobilju, pa čak i Fukušimi, bespredmetno je. Tehnologija je, i tehnički i bezbednosno, generacijama daleko od tadašnje, a zapitajte se zašto Japanci ni posle akcidenta u Fukušimi nisu zatvorili svoje nuklearke. A uz to svetom plove savremeni nuklearni brodovi, podmornice, nosači aviona, sad će i ruski ledolomac na Severnom polu... – zaključuje Zdravković.

"Tuča“ i u Evropi

Ovih dana, baš pre nego što se „zavrtela“ priča o nuklearkama u Srbiji, iz Evrope je stigla vest koja ilustruje „nuklearnu“ podelu i u EU. Naime, Slovenija se pridružila grupi zemalja vođenih Francuskom, koje od Evropske komisije traže da se nuklearna energija tretira kao „zelena“, odnosno niskokarbonska.

Deset zemalja EU smatra da je ta energija „ključan, a cenovno prihvatljiv, stabilan i nezavisan izvor energije“. To „prepoznavanje“ Brisela značilo bi da u nuklearke može da se ulaže novac zajedničkih fondova i onaj namenjen zelenim tehnologijama.

Slovenija iz svoje NE „Krško“ (koju vlasnički deli sa Hrvatskom) dobija 45 odsto energije, a planira da dogradi i drugi blok od 1,1 GW, sa godišnjom proizvodnjom od 9.000 GWh i životnim vekom od 60 godina.

Pixabay/falco

Protiv „francuske grupe“ je pet članica EU, predvođenih Nemačkom. One zahtevaju od Evropske komisije da nuklearna energija ostane van EU taksonomije „zelenih finansija“.

Potpisnice smatraju da su Komisijine ocene bezbednosti instalacija nuklearne energije „manjkave“. Nemačka je ugasila osam nuklearnih reaktora, a plan je bio da 2022. zatvori i preostalih devet nuklearnih elektrana. Videćemo da li će aktuelni energetski kolaps u Evropi uticati na tu odluku.

Nuklearne elektrane su drugi najveći izvor električne energije u Evropskoj uniji, odmah posle elektrana na fosilna goriva, sa čak 26 odsto od ukupno proizvedene energije. U EU trenutno se nalazi 106 aktivnih nuklearnih reaktora koji ukupno proizvode 765.337 GWh, a više od 50 odsto ukupne nuklearne energije proizvodi se u Francuskoj – čak 399.011 GWh.

Zbog toga je predsednik Emanuel Makron i u strategiji do 2030. godine, koja je predstavljena ove nedelje, pominjao milijarde evra podrške za električna vozila, nuklearnu industriju i zeleni vodonik (proizveden nuklearnom energijom), ali je malo pominjao obnovljivu energiju.

Protivkandidatkinja na sledeći izborima 2022. Mari le Pen je još odrešitija – ukinuće sve subvencije za obnovljivu energiju i srušiti vetroturbine u Francuskoj, a "pružiti snažnu podršku nuklearnoj industriji Francuske“.

I dok se neke elektrane gase, druge se grade. I to baš oko Srbije, koja se "boji atoma“. Čak deset reaktora je na udaljenosti do 400 kilometara, jer nuklearke imaju Rumunija, Bugarska, Hrvatska i Mađarska. Sve grade ili pripremaju gradnju novih blokova.

Tako, na nepunih 70 kilometara, Mađarska gradi novi reaktor u Pakšu, a Slovenija i Hrvatska najavljuju svoje nove reaktore. Mi se barem, kako stvari sad stoje, uzdamo u vetar i sunce. I u to da kod komšija neće nešto ozbiljno "da pukne", a onda će biti svejedno da li je nuklearna elektrana kod nas ili 400 kilometara dalje.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi