Reka Kauka je prva neživa žrtva ratnog zločina: Kako je zbog višedecenijskog sukoba njenom vodom počela da teče krv

Specijalna jurisdikcija mira Kolumbije (JEP) priznala je u ponedeljak reku Kauka kao žrtvu oružanog sukoba, nakon što je pravosudno telo koje je osnovano da se bavi posledicama višedecenijskih unutrašnjih borbi okarakterisalo nanetu sistematsku štetu kao ratni zločin.

U presudi se navodi kako su paravojne grupe koje su delovale u saradnji sa lokalnim vlastima koristile njenu vodu kao masovnu grobnicu od 2000. do 2004. godine.

Prema navodima suda, hiljade leševa je bačeno u reku, što je uticalo na vodu i vrste koje je naseljavaju, kao i na remećenje tradicionalnog načina života okolnih zajednica.

Osim toga, u reci su završile i hemikalije koje se koriste u ilegalnom rudarstvu i laboratorijama za drogu.

JEP je naveo i da su lideri lokalne frakcije paravojne grupe AUC priznali da su bili u dosluhu sa lokalnim vlastima kako bi se rešili svojih žrtava, a mere su preduzete nakon što su saveti afrokolumbijske zajednice sa severa regiona Kauka ukazali na ozbiljnu štetu nanetu reci.

Ovo je prvi put da je neka zemlja uticaj na prirodu zvanično označila kao ratni zločin, a u nastavku sumiramo kako je tekao oružani sukob koji je doveo do toga.

Unutrašnji oružani sukob u Kolumbiji izbio je šezdesetih godina prošlog veka i doveo je do toga da se vladine snage, grupe krajnje levice i krajnje desnice, kao i narko-karteli, bore za kontrolu nad raznim teritorijama.

Profimedia

Konflikt je zamro u poslednje dve decenije, a vlada jeza cilj proglasila nacionalno pomirenje, iako je nekoliko manjih pobunjeničkih i kriminalnih grupa i dalje aktivno u toj južnoameričkoj zemlji.

Kako je sve počelo

Kolumbijski oružani sukob je dugo važio za najduži aktivni građanski rat na svetu. Zvanično je počeo 1964. stvaranjem dva gerilska pokreta, FARC-a i ELN-a. Međutim, nasilje u Kolumbiji počelo je mnogo ranije.

Posle brojnih građanskih ratova između kolumbijskih elita u drugoj polovini 19. veka, 1948. godine je ubistvo Horhea Gajtana, predsedničkog kandidata Liberalne partije koja je bila protiv establišmenta, pokrenulo deceniju nasilja koje je postalo poznato kao „La Violensija". Tokom ovog perioda ubijeno je više od 200.000 Kolumbijaca, uglavnom seljaka.

Iako je počela kao narodni ustanak, „La Violensiju" su orkestrirale liberalne i konzervativne zemljoposedničke elite da bi ojačale sopstvene političke i ekonomske interese, i 1958. godine dve stranke su postigle dogovor da okončaju borbe, u kojima je u samo 10 godina umrlo više od 200.000 ljudi.

U društvu koje kontroliše mala elita koja drži ogromne količine bogatstva i zemlje na račun gradskog stanovništva i siromašnih farmera zakupaca poznatih kao „kampesinosi“, moralo je doći do sukoba.

Profimedia

Sporazum postignut 1958. obezbedio je isključenje svih drugih političkih partija osim liberalne i konzervativne iz političkog sistema.

Gerilski rat

U kontekstu stalnog nasilja tokom pedesetih godina kampesinosi su počeli da se organizuju u niz područja za samozaštitu na jugu zemlje. Zemljoposednička elita je, međutim, nastojala da nastavi svoju ekspanziju i vršila je pritisak na vladu da preduzme akciju protiv ovih zona koje se derogativno nazivaju „nezavisne republike“.

Tokom ovog perioda bogati zemljoposednici su počeli da koriste privatne milicije prvobitno stvorene da zaštite svoju imovinu tokom „La Violensije".

Milicije su korišćene da nezakonito zauzmu zemlju i isteraju siromašne kampesinose iz njihovih domova. Koristeći ove milicije, bogati zemljoposednici ne samo da su pokrenuli jednu od najgorih svetskih kriza raseljavanja, već su stvorili i prethodnike za desničarske paravojne grupe.

Tako je 1964. godine pokrenuta „operacija Marketalija“ protiv glavne istoimene autonomne zone. Kada su trupe konačno uspele da uđu u selo posle intenzivne borbe, borci su odavno otišli. Oni su redizajnirali svoju strategiju i počeli da se bore kao gerilska vojska. Godine 1966. ova gerilska vojska će zvanično postati Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC).

Profimedia

Iste godine kada je kolumbijska vojska započela napad na Marketaliju, grupa studenata koji su bili inspirisani kubanskom revolucijom i revolucionarnom filozofijom Če Gevare vratila se sa Kube i formirala Armiju nacionalnog oslobođenja (ELN). Godine 1965. pokrenula je svoj prvi napad u Simakoti gde je distribuirala letak, Simakota manifest, koji je pozvao „konzervativne i liberalne mase da se udruže kako bi porazili oligarhiju obe strane“.

Paravojne organizacije

Dok je strukture paravojnog tipa prvi put koristila Konzervativna partija pedesetih tokom „La Violensije", poreklo modernih paravojnih formacija pojavilo se osamdesetih. Ove grupe su svedočile okupljanju velikih zemljoposednika i poslovnih lidera, narko-kartela i kolumbijske vojske sa ciljem unapređenja ekonomskih interesa i borbe protiv pretnje koju predstavljaju različite gerilske grupe. Od samog početka paravojne strukture su uživale duboko ukorenjenu podršku kolumbijske države i usmeravale su veliki deo svog nasilja protiv političkih aktivista.

Godine 1997. različite, ali preklapajuće paravojne grupe ujedinile su se u jednu nacionalnu strukturu pod nazivom Snage za samoodbranu Kolumbije (AUC). Ovaj period je bio najintenzivniji u smislu kršenja ljudskih prava, pošto su se paravojne formacije širile zemljom.

Alvaro Uribe je 2002. postao predsednik nakon kampanje koja je obećavala čvrst pristup protiv gerilaca i uz blagoslov paravojnih formacija. On je pomoću svoje Demokratske bezbednosnosne politike doprineo intenziviranoj militarizaciji zemlje i porastu kršenja ljudskih prava. Proces demobilizacije 2005. doveo je do reorganizacije paravojnih struktura u nove drugačije grupe.

Profimedia

Uzroci

Kolumbijski oružani sukob bio je direktan rezultat duboko ukorenjenog društvenog i političkog sukoba. Uprkos ogromnom prirodnom bogatstvu, veliki broj Kolumbijaca živi u siromaštvu. Ovo siromaštvo je posebno koncentrisano u ruralnim područjima. Dok 30 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva u urbanoj Kolumbiji, ovaj broj premašuje 65 odsto u ruralnim regionima. Kolumbija je zbog toga jedna od zemalja sa najvećom neravnopravnošću.

Kroz istoriju Kolumbije mogućnosti da se ova društvena nejednakost reši kroz politički sistem bile su opstruirane sistematskim političkim nasiljem. Na meti su opozicione stranke, progresivni politički pokreti i aktivisti zajednice kako bi se zaštitio politički i ekonomski status kvo.

Gerilske organizacije su se pojavile kao odgovor na ovu situaciju i oružani sukob je stoga bio direktan rezultat društvenog i političkog sukoba koji nije rešen.

Ko su učesnici sukoba

Na prvom mestu tu je kolumbijska država, koju predstavljaju kolumbijska vojska i policija. Ona je primila blizu 10 milijardi dolara pretežno vojne pomoći od SAD od 2000. godine. Ukupan broj vojnika je 450.000.

AP Photo/Fernando Vergara, File

Paravojne organizacije, stvorene osamdesetih od zemljoposednika i poslovnih lidera, narko-kartela i kolumbijske vojske, druga su strana u sukobu. U velikoj meri deluju uz podršku kolumbijske države. Procenjuje se da paravojne grupe imaju oko 8.000 pripadnika.

FARC, Revolucionarne oružane snage Kolumbije, osnovan je 1964. nakon što je seljačke zajednice napala kolumbijska vojska, i uz učešće Komunističke partije Kolumbije, traži političku i društvenu transformaciju Kolumbije. On je demobilisan i transformisan u legalnu političku stranku 2017.

ELN, Nacionalnu oslobodilačku vojsku, formirali su 1964. godine studeni inspirisani Kubanskom revolucijom. Bila je pod jakim uticajem ideologije gevarizma i teologije oslobođenja sa potragom za socijalnom pravdom i političkom jednakošću koja je fundamentalna za njegovo postojanje. Ušla je u tekuće mirovne pregovore 2017.

Bonus video

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi