Monarsi koji su voleli isti pol: O njihovom skandaloznom životu brujali su svi, a neki su ozbiljno ispaštali zbog svojih sklonosti

Postoji veliki broj istorijskih ličnosti koje su bile naklonjene istom polu, ali taj detalj o njima retko se može naći u knjigama iz istorije. Čak i neke članove kraljevskih porodica, kraljeve i kraljice, privlačio je sopstveni pol, zbog čega su neke od njih podanici slavili, dok su na druge bili ogorčeni. 

Tek u oktobru prošle godine holandska monarhija postala je prva koja je saopštila da članovi kraljevske porodice mogu da se udaju za partnera istog pola bez straha da će im biti uskraćeno pravo na presto.

Car Ai (27-1. godine pre nove ere)

Postavši car dinastije Han sa 20 godina, Aija su u početku podanici dobro prihvatili, ali su ga na kraju povezivali sa korupcijom i nesposobnošću. Takođe je poznato da je bio u romantičnoj vezi sa jednim od svojih ministara, Dongom Sjanom, iako su obojica bila oženjena.

U „Hanšu“ ili „Knjizi o Hanu“ odnos Donga i Aija naziva se „strast isečenog rukava“. Prema priči koja je zabeležena, par je zajedno zaspao na prostirci, a kad se car probudio, odsekao je svoj rukav kako ne bi probudio svog ljubavnika. (Izraz „isečeni rukav“ vekovima je ostao kineski eufemizam za homoseksualnost.)

Prema istoričaru Brentu Hinšu, mnogi carevi iz dinastije Han navodno su imali „muške ljubimce“, koji se pominju i u „Knjizi o Hanu“, u „Šidžiju“ ili „Zapisima velikog istoričara“.

Car Hadrijan (76-138)

Profimedia

Još jedan vođa koji je obasipao svog ljubavnika pažnjom, car Hadrijan, bio je u politički dogovorenom braku sa unukom svog prethodnika, u zajednici bez ljubavi i bez dece. Nije bilo neobično da moćni Rimljani pored svojih žena imaju i muške partnere, ali Hadrijan je bio skoro ropski odan svom mladom ljubavniku Antinoju.

Kada se Antinoje misteriozno udavio u Nilu 130. godine nove ere, Hadrijan je bio toliko utučen da je od njega napravio božanstvo i svuda mu podigao spomenike.

- Hadrijan je očigledno bio ožalošćen. Kada je u Egiptu osnovan grad u blizini mesta na kom se Antinoje odavio, nazvan je Antinopolj - otkrio je Torsten Oper, koji je bio kustos izložbe o caru Hadrijanu u Britanskom muzeju.

Al Hakam II (915-976)

Kalif koji je vladao Kordobom u 10. veku Al Hakam bio je poznat po svojoj uglavnom mirnoj vladavini i ljubavi prema učenju: njegova biblioteka je sadržala više od 400.000 knjiga i pružio je utočište mnogim piscima i filozofima.

Kalifova seksualnost bila je uzrok nekih debata: prema mišljenju francuskog istoričara Evarista Levi-Provansala, fraza „hubb al-valad“, pronađena u priručniku istoričara Ahmeda Mohameda al Makarija „Nafh at-Tib“ iz 16. veka u referenci o Al Hakamu II, prevodi se kao „sklonost dečacima“, iako drugi naučnici tvrde da se odnosi na očinsku ljubav.

Naučnik Fransisko Prado-Vilar napisao je da je saznanje o Al Hakamovoj homoseksualnosti na sudu u Kordobi ohrabrilo ambicije frakcija okupljenih oko njegovog mnogo mlađeg brata, princa Al Mugire.

- U mladosti je izgledalo da su njegove ljubavi bile potpuno homoseksualne - napisao je naučnik LGBTQ studija Luis Krompton u delu „Muška ljubav i islamski zakon u arapskoj Španiji“.

- Ovo je postalo problem kada je nasledio presto, pošto je novi kalif imao obavezu da proizvede muškog naslednika - dodao je Kropmton.

Uprkos glasinama da ima muški harem, Al Hakam se oženio baskijskom konkubinom po imenu Sub, ali joj je navodno dao muški nadimak Džafar. Za Sub se kaže da je nosila kratku kosu i muške pantalone kako bi privukla pažnju svog muža.

Kralj Edvard II (1284-1927)

Wikimedia

Engleski kralj Edvard II bio je sa Pirsom Gejvstonom u burnoj vezi koja je izazvala gnev mnogih plemića na dvoru i primorala kralja da svog ljubavnika udalji od sebe u više navrata.

U „Hronici građanskih ratova Edvarda II“, istoričar Džordž Haskins opisuje tadašnjeg princa koga je Gejvston oduševio od njihovog prvog susreta 1297.

- Kada ga je carev sin ugledao, odmah je osetio toliku ljubav prema njemu da je sklopio sa njim savez bratstva i izabrao i čvrsto odlučio da se veže za njega, pre svih smrtnika, neraskidivom vezom ljubavi - pisao je tada jedan hroničar.

Na seksualnu prirodu njihove veze aludira se u drami Kristofera Marloua iz 1592. godine „Edvard II“, a direktnije se govori u istoimenom filmu režisera Dereka Džarmena iz 1991. godine.

Ali čak su i savremenici tvrdili da su dva muškarca bila neobično bliska, a neki su Gejvstona prozvali i „drugim kraljem“.

Prema navodima organizacije "English Heritage", koja brine o istorijskim britanskim spomenicima, nemoguće je znati tačnu prirodu njihove veze, ali postoje jaki dokazi koji sugerišu da je ona bila ljubavna.

Na kraju, njihova veza udaljila je Edvarda od njegove žene Izabele od Francuske i njenih saveznika na dvoru. Nakon što se vratio iz egzila treći put 1311. godine, Gejvstona je progonila i obezglavila grupa plemića, uključujući Edvardovog rođaka Tomasa, grofa od Lankastera.

Godine 1326. Izabela i njen mogući ljubavnik Rodžer Mortimer preuzeli su vlast i naredili su da se Edvard zatvoriti. Umro je u zamku Berkli u Glosterširu godinu kasnije.

Glasine da je Edvard II jezivo pogubljen tako što mu je užareni žarač ubačen u zadnjicu brzo su se proširile, a verovatno su ih pokrenuli njegovi politički neprijatelji.

Kraljica Zinga Mbadi (1583-1663)

Kraljica kraljevina Ndongo i Matamba (koje su se nalazile na teritoriji današnje Angole) borila se protiv portugalskih kolonijalista što diplomatskim načinom, što oružjem. 

Primila je u kraljevinu odbegle robove i afričke vojnike obučene u Evropi i usvojila vojnu strategiju u kojoj su mladići odvođeni iz svojih porodica i odgajani u milicijskim kampovima.

U knjizi iz 1670. godine, njen holandski telohranitelj kapetan Fuler pisao je da je 60-godišnja Zinga nosila mušku odeću tokom ritualnog žrtvovanja, „dok su na njoj visile kože zveri… sa mačem uz telo, sekirom za pojasom i lukom i strelom u ruci”.

Fuler je opisao i grupu mladića koje je Zinga držala obučene u žensku odeću.

- Njena titula bila je ngola, što znači kralj. Zinga je vladala obučena u mušku odeću, kao kralj, a imala je harem mladića obučenih kao žene koji su predstavljali kraljeve žene - rekao je nigerijsko-američki fotograf Mikael Ovuna za NPR 2017.

Kralj Džejms I (1566-1625)

Wikimedia/John de Critz

Sina Marije, kraljice Škotske, britanskog monarha, poznatog i kao škotski kralj Džejms VI i engleski kralj Džejms I, istoričar Majkl B. Jang opisao je kao najistaknutiju homoseksualnu figuru u ranim godinama savremenog perioda.

Iako oženjen Anom od Danske, Džejms je imao veze sa nekoliko muških dvorjana - pre svega sa Džordžom Vilijerom, koga je učinio grofom, a kasnije i vojvodom od Bakingema. Ranih dvehiljaditih radovi na palati Apetorp otkrili su tajni prolaz koji povezuje Džejmsove i Vilijerove spavaće sobe.

- Na šok mnogih dvorjana, oni su bili demonstrativno privrženi jedan drugom u javnosti, uprkos Džejmsovim raznim proklamacijama protiv homoseksualizma - napisao je Danijel Smit u „Ljubavnim pismima kraljeva i kraljica“.

Popularni epigram u to vreme upoređivao je monarha sa njegovom prethodnicom, Elizabetom I: „Elizabeta je bila kralj, a Džejms je sada kraljica".

Savremeni pesnik Teofil de Vio rekao je to otvorenije: „Dobro je poznato da kralj Engleske j**e vojvodu od Bakingema."

Odbacujući tvrdnje o seksualnom odnosu, Džejms je izjavio: „Možda ste sigurni da ja volim grofa od Bakingema više od bilo koga drugog. Želeo bih... da se to ne smatra nedostatkom jer je Isus Hrist učinio isto, i stoga ne mogu biti kriv. Hristos je imao Jovana, a ja imam Džordža."

Kraljica Kristina od Švedske (1626-1689)

Kristinina sklonost da nosi mušku odeću i uživa u književnosti, lovu, alhemiji i drugim aktivnostima u kojima dominiraju muškarci podstakla je glasine da je ona seksualno devijantna ili interseksualna.

- U njoj nema ničeg ženstvenog osim njenog pola. Njen glas, njen način govora, njen hod, njen stil prilično su muški - napisao je jezuitski sveštenik 1653.

Državni sekretar Olivera Kromvela Džon Turlo prokomentarisao je Kristinino „amazonsko ponašanje“ i rekao da je priroda pogrešila kod nje, dok su zlonamerni francuski pamfleti tvrdili da je ona jedna od najskarednijih lezbijki za koje se ikada čulo.

Ipak, nije jasno koliko su takve reči bile pokušaj društvenog ubistva.

- Monarh je u najboljem slučaju opisan kao nekonvencionalan, a u najgorem kao impulsivan, preterano emocionalan. Kristinina seksualnost i pol su se stalno rekonstruisali, preispitivali i ponovo tumačili - napisala je istoričarka Ejmi Sonders u časopisu "The Roial Studies Journal".

Kraljičina najbliža saputnica od detinjstva bila je grofica Eba Spar, koju je predstavila kao „svoju drugaricu u krevetu“.

„Kako bih bila srećna kada bih samo mogla da te vidim, lepa. Ali ja sam osuđena sudbinom da te uvek volim i cenim, a da te ne vidim. Ne mogu biti potpuno srećna kada sam odvojena od tebe", napisala je Kristina Ebi 1656.

- Teško je zamisliti kako je Kristina razumela svoja osećanja prema Ebi i prema drugim ženama, poput grofice De Suze, za koju se kaže da je volela. Svakako je bilo tračeva o Kristininim odnosima sa ženama u njeno vreme, a ona je nazivana aristokratskom lezbijkom - napisala je Sara Voters, autorka romana „Tipping the Velvet“, u „Feminist revjuu" 1994.

Kristina, koja je radije abdicirala nego da se uda, napisala je u svojim memoarima da je osećala nesavladivo gađenje prema braku i prema svemu oneme što su žene pričale i radile.

Kraljica Ana od Velike Britanije (1665-1714)

Wikimedia/Michael Dahl

Ana, koja je tokom svog života patila od slabog zdravlja, upoznala je Saru Čerčil kada su bile devojčice. Ubrzo su postale bliske saradnice, započevši vezu koja je trajala sve do odrasle dobi.

„Kad bih mogla da znam kako da sebe sprečim da vam pišem svaki dan, to bih uradila. Ali zaista ne mogu... Kada sam razdvojena od vas, ne mogu da budem mirna a da ne pitam kako ste", napisala je Ana svojoj prijateljici.

Kada je Ana postala kraljica 1707. godine, postavila je Saru i njenog muža za vojvodu i vojvotkinju od Marlboroa i imenovala Saru za čuvara tajne torbice. Kraljica je bila udata za princa Džordža od Danske, ali su svakako kružile glasine da dve žene imaju tajnu romansu.

Na kraju se Sara previše navikla na njen pristup i uticaj i Anu je počela više da privlači Sarina rođaka Abigejl Mašam.

Godine 1708. politički pamfleti koje je verovatno raširila ljubomorna Sara ukazivali su na „mračna dela noću“ između Abigejl i kraljice. Nakon konačne svađe u Kensingtonskoj palati 1710. godine Sara i Ana više nisu razgovarale.

Fridrih Veliki (1712-1786)

Čak i tokom njegovog života pričalo se da je ovaj pruski kralj homoseksualac, iako se taj izraz pojavio skoro 90 godina nakon njegove smrti.

Dve godine posle kraljeve smrti njegov lekar Johan Georg Riter fon Cimerman objavio je knjigu u kojoj je očajnički pokušavao da odagna tračeve da je Fridrih imao „grčki ukus u ljubavi“.

U „Frederiku Velikom: Kralju Pruske“, T. Č. V. Blaning piše da je Cimerman tvrdio da je kralj imao manji deformitet na svom penisu koji ga je učinio impotentnim. I umesto da otkrije tu tajnu, Fridrih se pretvarao da je gej, „kako bi i dalje izgledao sposoban za seksualne odnose, iako sa muškarcima”.

Ali Fridrihove sklonosti bile su očigledne u mladosti: kao 16-godišnji prestolonaslednik uhvaćen je u aferi sa 17-godišnjim pažom.

„Nismo bili svesni sklonosti mog brata. Iako sam primetila da je on bio bolje upoznat sa ovom stranom nego što je to bilo prikladno za njegovu poziciju, nisam znala koliko je to prijateljstvo intimno”, napisala je njegova starija sestra Vilhelmina.

Njihov otac, kralj Fridrih Vilhelm, mrzeo je ono što je video kao ženstvenost svog sina i bio je sve više despotski nastrojen prema njemu. Fridrih je pokušao da pobegne sa još jednim ljubavnikom o kome se pričalo, Hansom Hermanom fon Katom, ali je par uhvaćen.

Von Kat je pogubljen odsecanjem glave pred Fridrihom, vičući: „Umirem za tebe sa radošću u srcu!“

Fridrih je postao kralj Pruske 1740. i važio je za pametnog vojskovođu, političara i pokrovitelja umetnosti posvećene prosvetiteljstvu. Ali malo toga je učinio da sakrije svoju seksualnost: Sansusi, njegova palata u Potsdamu, bila je ispunjena homoerotskom umetnošću, a širom Evrope „potsdamisti“ su postali žargonski naziv za homoseksualce.

Kralj je navodno progonio venecijanskog filozofa Frančeska Algarotija, pa čak i čuvenog francuskog filozofa Voltera, koji je živeo sa njim u Sansusiju, iako nije sigurno da li je bilo koja od tih veza bila seksualna.

Nakon Volterove smrti 1778. godine rukopis njegovih memoara koji detaljno opisuje Fridrihove homoseksualne sklonosti ukraden je i objavljen u Holandiji.

Zbog njegove vojničke oštroumnosti, Fridriha su nacisti veličali kao velikog nemačkog vođu, iako je njegova seksualnost smatrana nejasnom.

Princeza Izabela Parmska (1741-1763)

Wikimedia/Jean-Marc Nattier

Iako je bila u braku sa nadvojvodom Jozefom II Habzburškim, pričalo se da je Izabela zapravo zaljubljena u sestru svog supruga, nadvojvotkinju Mariju Kristinu, poznatu odmila kao Mimi.

Sve vreme na dvoru u Beču provodila je sa nadvojvotkinjom, a ne sa mužem, i njih dve su razmenili stotine pisama. Kristinina pisma uništena su nakon njene smrti, ali Izabelina njen žar čine očiglednim. „Rečeno mi je da dan počinje od Boga. Ja, međutim, počinjem dan razmišljajući o predmetu moje ljubavi, jer mislim na nju neprestano", napisala je ona jednom.

Veza je takođe bila veliki izvor sukoba za Izabelu, jer je to značilo da je izdala svoju dužnost kao žena princa. Još važnije, Izabela je shvatila da je to velika ljubav njenog života, ali je znala da je za Mimi to više bila mladalačka zabava.

Princeza je umrla pri porođaju 1763, u 21. godini.

Nadvojvoda Ludvig Viktor od Austrije (1842-1919)

Iako je bio mlađi brat austrijskog cara Franca Jozefa I, to Ludviga Viktora nije spaslo od propasti kada je u bečkom kupatilu Centralbad neprikladno pristupio drugom muškarcu.

„Izgleda da je došlo do svađe, a nadvojvodu je oborio jedan od kupača, atletski građen mladić iz srednje klase. Prema rečima svedoka, mladićevi postupci bili su opravdani“, objavio je „The Chicago Tribune“ 1906.

Ludvig je proteran iz Beča do kraja carevog života.

„Takođe je bio primoran da se odrekne zaštite, a većina njegovog osoblja premeštena je na druge funkcije“, navodi „Tribune", dodajući da je nadvojvoda „praktično izopšten“ iz društva.

„Bečlije su veoma tolerantne prema skandalima u carskim i aristokratskim krugovima“, piše list, „ali su se postupci Ludviga Viktora pokazali kao preterani čak i za njih.“

Nadvojvoda je proveo ostatak života povučen u palati Kleshajm kod Salcburga, gde je umro u 76. godini 1919, tri godine nakon bratove smrti i godinu dana nakon što se Austrougarska imperija raspala po završetku Prvog svetskog rata.

Mvanga II od Bugande (1868-1903)

Wikimedia/Deutsche Kolonialgesellschaft

 

Diskusija o načinu na koji se homoseksualnost tretira u Ugandi obično se zasniva na zakonu predsednika Joverija Musevenija „Ubij gejove“, ali ovaj kabaka ili kralj Bugande iz 19. veka navodno je imao seksualne odnose sa muškarcima istovremeno kad i sa svojih 16 žena.

Mvanga II je 1886. naredio brutalno mučenje i smrt desetine dvorjana i paževa, a mnogi od njih živi su spaljeni. Dok su neki izvori tvrdili da je incident proistekao iz pokušaja žrtava da spasu britanskog misionara, "The New York Times" je izvestio da je masakr izazvalo odbijanje jednog hrišćanskog momka koji je radio kao kraljev paž da počini odvratan zločin.

Prema Endruu Kivanuki, koji je bio svedok masakra, taj zločin je uključivao „dela Sodome“. Savremeni istoričari sugerišu da je Mvanga njihovo odbijanje da imaju seks shvatio kao čin neposlušnosti njegovom apsolutnom autoritetu.

Šta god da je bio uzrok, masovni pokolj osudila je međunarodna zajednica, što je dodatno destabilizovalo Mvanginu vladavinu i dovelo do njegovog konačnog izgnanstva i britanske aneksije Ugande 1890.

 

Žrtve su proglašene mučenicima 1920. godine, a zatim kanonizovane 1964. U Namugongu postoji svetilište posvećeno njima, a Dan mučenika se i dalje slavi u Ugandi svakog juna.

Vremenom su postali nacionalni heroji i „osnivački narativ hrišćanstva u Africi“, rekao je politikolog Raul Rao za „Atlantik“.

Više od jednog veka kasnije desničarski verski i politički lideri poput Musevenija i dalje koriste mučenike da opravdaju napade na LGBTQ zajednicu u Ugandi.

Kralj Umberto II (1904-1983)

Posle Musolinijevog pada, Umbertov otac, kralj Viktor Emauel II, smatran je simpatizerom fašizma. Pod pritiskom savezničkih snaga abdicirao je u korist svog sina rasipnika 1943.

Umberto je bio oženjen belgijskom kraljicom Marijom Žoze i par je imao četvoro dece. Ali Orva, Musolinijeva tajna policija, čuvala je dosije o Umbertovim muškim ljubavnicima, među kojima su navodno bili i slavni reditelj Lukino Viskonti, bokser Primo Karnera i francuski glumac Žan Mare.

Jedan njegov bivši prijatelj rekao je da mu se princ, kada je bio mladi poručnik u Torinu, neprestano udvarao, dajući mu srebrni upaljač za cigarete sa natpisom „Dimmi di si!“ („Reci mi da!“).

Kritičari su osudili Umberta kao slaboumnog, plitkog i lošeg vođu.

Iste godine kada je postavljen za regenta, fašistička štampa je napala Umberta u pokušaju da ga diskredituje, i uspela je u tome - posle samo 34 dana javnost je glasala za ukidanje monarhije.

Odvojivši se od svoje žene 1946. godine, Umberto je do kraja života bio u izgnanstvu. Umro je u Ženevi u 78. godini.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi