Predstava “Avgust” oduševila publiku na Beogradskom festivalu igre: Od srećnog osmeha do urlika očaja i patnje

Predstava “Avgust” italijanske kompanije Alesandra Šjaronija iz Ankone sinoć je premijerno izvedena na Velikoj sceni Ateljea 212 u okviru 18. Beogradskog festivala igre i zadivila publiku koja je u jednom dahu pratila taj specifičan i atraktivan projekat.

Devetoro učesnika, igrača, performera, iznenada se pojavljuju iz publike, izlaze na scenu u tišini, okreću leđa gledaocima u sali i tonu u svoje misli. Onda, kad su jedan po jedan krenuli da ustaju i da šetaju ukrug po celoj pozornici, bilo je jasno da će se delo razvijati u neplaniranim i nepredvidivim pravcima.

Koreograf i reditelj Alesandro Šjaroni, po vokaciji i obrazovanju je glumac, ranije dosta iskusan u pozorištu, prisutan u mnogim komadima savremene scene i klasičnog repertoara. Ipak, pronašao se u umetničkoj modernoj igri, u neverbalnom pozorištu ili teatru pokreta, jer je oduvek bio opčinjen performansom, a po sopstvenom priznanju, veliki je ljubitelj lika i dela Marine Abramović, svega što je vezano za nju i što ona predstavlja.

Grupa od sedam muškaraca i dve devojke sve vreme se smeje na hiljade različitih načina koji prerastaju u nove slojeve i ozbiljne dimenzije, ali se odvijaju tako da se ne može nikako predvideti, ni pretpostaviti u kom pravcu će ta “radnja” sa smehom otići.

Smeh prvo biva opušten, iskren iz pozitivnih pobuda, da bi se kasnije transformisao u različite forme i slojeve: postaje histeričan, usiljen, napadan, progovara o bolu, ne uvek o sreći.

Oni, nakon preciznog kretanja ukrug, jedan za drugim kao po matematičkim pravilima, iznenada napuštaju tu predanost i onda izlaze iz tog kruga i kreću se prema sopstvenim pravilima, šetaju dijagonalno, unazad, van osnovnih postavljenih tokova. Ako žele, oni će početi i da se jure neprestano, ali niko nikoga tu ne uhvati, ne dostigne, već besciljno lutaju i trče, da bi izbegli monotoniju nepreglednog smeha bez granica.

Naravno, dešava se i to da je osmeh lagano zamirao na licu, zatim se pretvarao u grimasu, usta su prestala da se kikoću ili cerekaju, i onda im se u očima može prepoznati strah, užas i patnja.

Igrači kao u transu uskaču u nove “uloge”, više nije to smeh, već glasan krik, urlikanje, od očaja, sekiracije, nekog osećaja krivice, ili duboke patnje, kao i moguće depresije. Smeh pada u histeriju, onda se naizmenično vraća u iskreni optimizam, da bi opet bio u nekom surogatu koji nema definisanu suštinu, ali prikazuje različita stanja likova komada.

Predstava pri kraju prezentuje bol i tugu jednog od njih čiji se smeh transformiše u plač, do te mere da se ne može jasno odrediti ta granica, jer se mešaju plakanje i smejanje u vihoru života.

Pročitajte još

Dimitris Papajoanu predstavlja spektakl „Mastilo“ na Beogradskom festivalu igre

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi