Miljan Prljeta: Čovek tišine

Miljana Prljetu publika je posebno zavolela u popularnoj seriji „Tate“, ali ona je samo deo velikog opusa ovog rođenog Mostarca kome je Beograd pružio umetničko i životno utočište, stvarajući od njega iskusnog glumca, kome su, pored prestoničkih, mnoge pozorišne scene u Srbiji pomogle da ostvari svoje snove. Nije od onih glumaca kojima su popularnost i medijsko eksponiranje imperativ u karijeri, naprotiv. Mnogo više ulaže u sebe i svoj svet, u porodicu i umetnost koja mu je odmalena pružala smisao. Njegova priča je iskrena i slikovita, oblikovana iskustvom, istinom, bitnim vrednostima, važnim odlukama i emocijama. Miljan je čovek mirne luke, a ne nemirnog mora, o čemu je govorio za 24sedam, otkrivajući mnogo o sebi, svom životu i profesiji.

Odrastali ste pored Neretve, u jednom od najlepših gradova bivše Jugoslavije, uz legendarni Stari most. Koje slike prošlosti ne blede?

Mostar je grad mog rođenja i za njega, kao i za celu Hercegovinu, vežu me najranije uspomene, detinjstvo i preci, kao i jedan poseban pristup vaspitanju, specifičan za to podneblje, a verujem i inače za manje sredine. Poštovali su se stariji, poštovali su se istorija, porodica, neke vrednosti koje su, čini mi se, nažalost, počele da nestaju. Sve to je u velikoj meri izgradilo i moj karakter, jer ono što poneseš iz detinjstva na neki način te obeleži za ceo život. Istrajnost, osećaj pravičnosti i poštovanja prema ljudima, u mom slučaju, posebno. Rastao sam u sredini gde su i taj kamen, i to sunce, i ta konstantna borba običnih ljudi  za život, porodicu i egzistenciju nešto što je u genima. S druge strane, kao dete sam doživeo najlepša prijateljstva i najveću moguću otvorenost svih naroda koji su tamo živeli. Ljudi su bili toliko puni ljubavi jedni prema drugima, dok nije došao rat i poremetio sve, što samo govori o besmislu svega toga, koje i danas, skoro trideset godina kasnije, razara ljude i prostore.

Koliko vam je umetnost pomogla da pronađete smisao u tom besmislu?

Umetnost je uvek potraga u sebi, potraga za samim sobom i za smislom, i to će trajati dok sam živ. Umetnik uvek traga i ima stalnu potrebu da se iskaže. Tokom dečačkih i tinejdžerskih dana, pokušavao sam da izađem iz tih nesrećnih godina i ratnog ludila, i tako sam, pošto sam vaspitavan uz knjige i igru, tražeći put došao do glume, u kojoj sam se pronašao i koja je dala pečat mom dosadašnjem životu.

Da li su vam beogradske scene pružile dovoljno veliki prostor za igru i ostvarivanje svega čemu težite kao glumac?

Mnogi ljudi kritikuju Beograd na različite načine, kako oni koji su u njemu rođeni, tako i oni koji su došli, a za mene je Beograd najlepši, najotvoreniji i najplemenitiji grad na svetu, koji mi je pružio sve, i zauvek će ostati poseban. Ili ćemo mu se prikloniti ili ćemo, na ovaj ili onaj način, ostati bez tog Beograda u nama i otići iz njega. Niko ti ništa u životu neće pružiti bez tvoje želje da uradiš nešto dovoljno veliko da budeš zadovoljan. Ako si zadovoljan sobom, onda si zadovoljan i Beogradom, ako nisi, onda ti ni pet Beograda ne mogu pomoći. Ceo Beograd je moja scena. Obišao sam mnoge gradove, radio u njima, proputovao skoro ceo svet sa pozorištem, ali sam se uvek vraćao Beogradu.

Pozorište „Slavija“ je važna stanica na vašem putu. Koja iskustva, uloge i susrete pod krovom tog teatra izdvajate kao značajne i vredne?

U „Slaviju“ sam ušao sasvim slučajno, i imao pet-šest sjajnih naslova koje sam igrao. Igrao sam i na drugim scenama, i svako pozorište, svaki rad, svaka predstava ostavi u tebi neki pečat. On s vremenom može da izbledi, možeš trenutno da zaboraviš neke uloge, ali kada ih se posle deset ili dvadeset godina prisetiš i iskopaš ih iz srca, vraćaju ti se lepe slike i emocije, i raduješ se onome što si ostvario. Taj pečat onda ponovo dobije svoju boju. Rad sa velikanima u pozorištu je nešto što se ne zaboravlja. Imao sam čast da sa Mišom Janketićem radim predstavu „Karamazovi/Sablasni eros“, u kojoj je on igrao mog oca. To su neprocenjiva iskustva. Mnogo su mi značili naši razgovori o filozofiji života, bio je veliki poznavalac Dostojevskog, ruske umetnosti i ruske duše, i sa tom predstavom smo gostovali i u Moskvi. Sve to mi je dalo veliki podstrek da se uvek trudim da budem što bolji u ovom poslu.

Tokom dosadašnje karijere osvojili ste značajna priznanja, među kojima su „Sterijina nagrada“, „Zoranov brk“ i „Beogradski pobednik“. Šta ste još osvojili, što nije toliko „vidljivo“, a predstavlja uspeh i podstrek?

Veliki trag u mojoj karijeri ostavio je rad u Narodnom pozorištu u Somboru, gde sam bio zaposlen punih deset godina. Tu sam se prekalio, radio sa sjajnim rediteljima i odličnim ansamblom, stekao divne prijatelje među kolegama. Sebe smatram mladim čovekom, ali imam veliko iskustvo u ovom poslu i najveća nagrada mi je kada dođu sada već odrasli ljudi koji su kao deca gledali moje predstave. Danas, kad me sretnu, zaustave me, porazgovaramo, ili mi pišu i kažu da se sećaju odlazaka u pozorište i predstava u kojima sam igrao. To su sada pametni, uspešni, vaspitani mladi ljudi koji su naučili da cene umetnost. Nagrada je i kada mi na ulici, posebno sada, posle serije „Tate“, priđu deca i roditelji sa molbom da se fotografišemo, ili kada uđem u prodavnicu pa se tamo lepo ispričam sa ljudima. To su sitnice koje zaista puno znače.

Da li, uprkos nataloženom iskustvu koje spominjete, još čekate na njegov najznačajniji sloj koji će doneti onu najvažniju, kako kažu, ulogu života?

Slagao bih ako bih rekao da ne čekam. S druge strane, umetnik, da bi dočekao nešto, ne sme da čeka. Glumac celog života mora da radi na sebi, ne da bi dočekao ulogu svog života, nego da bi se izgrađivao i jednog dana, kad počne da sabira utiske, mogao da kaže: „Zaista sam se dao umetnosti, na ovaj ili onaj način. Dao sam sve od sebe, a ona mi je pružila onoliko koliko je smatrala da treba.“ Ne treba žaliti ni za čim. Propuštene uloge ti uvek ostave gorčinu, ali čovek mora brzo da ustane i nastavi dalje. Verujem da je to pravi put ka toj najvažnijoj ulozi koja se čeka.

Pročitajte još

Nataša Marković: Ne smemo da potiskujemo svoje želje

Serija „Tate“ je bila jedna od najpopularnijih u godini koju ispraćamo. Šta predstavlja ključni faktor uspeha takvih televizijskih formata, kojih ima puno, ali se određeni, ipak, izdvoje?

Jedan od faktora uspeha je kvalitet samog formata i produkcije, kao i odlična ekipa. Svi smo plakali kada smo završili snimanje, što govori o tome koliko smo sjajno funkcionisali, koliko smo se vezali, a gledaoci su to videli i osetili. Kad dođemo do takvog nivoa sopstvenih emocija, onda ostavljamo i lični pečat u projektu koji radimo i on ne može da omane. Ovo je bila serija za sve generacije, porodična, topla i zabavna, što je takođe doprinelo velikom uspehu.

Toma je specifičan lik. Šta vam je najviše pomoglo da ga iznijansirate na pravi način, i koliko ste to, možda, činili preslikavajući određeni deo sebe?

U početku sam se plašio tog lika jer nisam bio siguran da li će, i na koji način, takav melodramski, „trpni“ lik korespondirati u porodičnoj, humorističkoj seriji. Onda sam se oslobodio i shvatio da upravo takav karakter pravi ravnotežu i da na nivou dramaturgije mora da postoji u ovakvom projektu. Nisam želeo da bude „mrtav“ i non-stop u pasivi, nego živ čovek sa svim vrlinama i manama. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak. Za ulogu Tome sam dobio nagradu „Beogradski pobednik“, ali su mi lepe reakcije publike najveća nagrada. Ljudi su prepoznali njegovu plemenitost i mnogi su mi pisali da im je omiljeni lik u seriji. „Tate“ su podstakle ljude da iskažu dobrotu koju, verujem, svi nosimo u sebi, i moramo kao pojedinci, kao porodica i društvo da je gajimo i širimo.

Kako se snalazite u ulozi tate u privatnom životu?

Trudim se da budem dobar. Moje dete je još malo, ali verujem da deca i pre rođenja mogu da osete roditelje. Prve godine su najznačajnije za kontakt, za ljubav i stvaranje veze. Videćemo šta će život doneti, ali mi je najvažnije što dobijam bezrezervnu ljubav od svog deteta, koju uzvraćam svim svojim srcem i bićem. Verujem da to znači da sam, kao tata, na dobrom putu.

Serija „Istine i laži“ u kojoj ste igrali je ne tako davno oborila sve rekorde gledanosti. Kako balansirate između te dve krajnosti u privatnom životu?

Imam dovoljno ličnog integriteta i dovoljno godina da decidirano odstranim sve lažne ljude iz svog života, što sam i učinio. To je jedno podvlačenje crte koje je u određenom momentu moralo da se dogodi. Posao, s druge strane, čovek ne treba da doživljava lično, jer će se mnogo razočarati. Razgraničio sam šta su istine a šta laži u mom životu, okruženju i profesiji, i to mi je donelo mir.

Da li vam je to podvlačenje crte donelo i realniju sliku sopstvenih mana?

Kad god sam uvideo svoje greške, kako prema sebi, tako i prema drugima, na ovaj ili onaj način sam ih priznao. Umem da se izvinim ljudima, otvoreno i iskreno, i želim da popravim stvari. Uvek sam za razgovor, kompromis i dogovor. S druge strane, neke greške, kao i svi ljudi, verovatno ne uviđam i onda ne mogu da ih osvestim, ali se trudim da pravedno idem kroz život.

Pročitajte još

Jelena Gavrilović: Moja neispričana priča

Pomenuli ste mir. Čini se da u određenim momentima postajete čovek tišine. Ko je Miljan u tim trenucima?

Miljan ima svoje nemire i svoje potrebe za mirom. Miljan je pre svega porodičan čovek, koji teži stabilnosti u svakom smislu. Čovek koji funkcioniše u mirnoj luci, a sve nemirne na koje naiđem volim da iskontrolišem. Nisam avanturista koji će da izađe na otvoreno more kad je oluja a da ne zna šta će da mu se desi. Potrebni su mi mir i neki momenti tišine, i hvala Bogu da ih imam. To nisu trenuci usamljenosti, naprotiv, to su trenuci samoće koja mi služi kao jedna vrsta akumulatora da idem dalje, da se preispitam, da se konsolidujem, da svoju snagu kao glumac pretočim u uloge, a pre svega da je imam kao otac, muž i sin. Živimo u vremenu kada je podrška ljudima preko potrebna. Ljudi su potpuno ispali iz koloseka, ne zato što su želeli, nego su izbačeni. Ovo vreme moramo da pretvorimo u vreme podrške. Zato trenutke svog mira koristim da obnovim sve svoje emotivne resurse kako bih dao podršku svojim roditeljima, detetu, svojoj supruzi, samom sebi i prijateljima, i da bih, na kraju krajeva, bio plodonosan i na sceni i ispred kamere. Potrebna mi je ta oaza, taj moj svet i moj balans.

Ta podrška će nam, sudeći po svemu, biti neophodna i u ovoj godini. Na koji način da je izgradimo, sačuvamo i delimo?

Ne želim da budem negativan i depresivan, već da verujem da će sve biti dobro. Pametniji ljudi od mene su rekli da se vera, ljubav, nada i snaga grade u čoveku, kao što ih i sam čovek gradi na osnovu svog iskustva, svojih potreba i želja. Poruka za sve ljude je da se vole, da veruju u sebe i svoje bližnje, da ne veruju svemu što nas okružuje i što nam se servira preko medija ili društvenih mreža. Čuvajmo se, budimo odgovorni, pokušajmo da sačuvamo ljubav i optimizam u ovoj godini, za koju se nadam da će biti mnogo bolja.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi