Rahela Ferari: "Nezgodna gospođa" koja je celog života u sebi nosila tugu

Jedna od najvećih glumica svog vremena Rahela Ferari, rođena je kao Bela Rohel Frajnd 27. avgusta 1911. godine u Zemunu, a tokom života i bogate karijere nosila je breme rata i jednog događaja zbog kojeg je osedela za samo nekoliko minuta.

– Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram – mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima – pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj – opisivala je svoje detinjstvo.

U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu Rahela je počela je da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje već naredne.

U vreme kada se SNP zvalo Pozorište Dunavske banovine, u ulozi dr Klotilde Vimern u Fodorovoj “Maturi” gledao ju je desetogodišnjak Jovan Ćirilov, ne sanjajući da će mnogo godina kasnije, 1985. godine, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postati njen upravnik.

“Delujući često iz drugog plana, u manjim ulogama, Ferarijeva je svojom kreacijom “nezgodnih” gospođa izbijala u prvi red”, piše u knjizi “Narodno pozorište Dunavske banovine” dr Z. T. Jovanović.

Jednogodišnje usavršavanje u Budimpešti ubrzalo je njen umetnički rast koji je došao do punog izražaja u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. godine angažovana sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem. Za vreme Drugog svetskog rata nije igrala.

I dok se i danas pamte njene bravurozne uloge u filmovima, kako piše Istorijski zabavnik, malo ljudi zna za tugu koju je ova glumica nosila u sebi celog svog života.

Naime, odmah po okupaciji Beograda bilo je jasno da Bela Rohel Frajnd neće moći da nastavi da nastupa. Uskoro je postalo očigledno da će, ako želi da preživi, morati da se sakrije. Kao Jevrejka koja je odbila da nosi žutu traku oko ruke, to bekstvo moralo je da se dogodi što pre.

I tako je glumica počela da se skriva po podrumima i tavanima na periferiji Beograda kod poznanika, prijatelja prijatelja i bilo koga ko je bio voljan da je primi, nekad i u zamenu za novac. A onda se jedne noći umalo sve srušilo! Na vrata kuće u Žarkovu u kojoj je Bela živela predstavljajući se kao vojvođanska glumica Ruža, zakucao je Gestapo.

Iako je već mesecima bila u bekstvu, Bela se u tom trenutku paralizovala od straha. Ruke i noge kao da više nisu bile njene, stalaja je ukočena dok su skromnom kućom odjekivali povici i udarci sa ulaznih vrata. Trebalo joj je minut-dva da dođe sebi. Znajući da nema šanse da pobegne, Bela je prišla vratima i otvorila ih kako bi se suočila sa sudbinom. A onda je stigla neočekivana pomoć! Pre nego što su Gestapovci stigli bilo šta da kažu odnekud se stvorila komšinica Smiljka – jedina žena u kraju koja je znala Belin pravi identitet.

– Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu. Primili su te – povikala je bacivši se Beli u zagrljaj.

Shvativši diverziju Bela je zaigrala ulogu svog života! Počela je da grli agente, smeje se i galami, pozivajući ih da uđu u kuću kako bi ih poslužila rakijom.

– Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana – rekla je zbunjenim Gestapovcima.

U opštem metežu oni zaboravljaju da je legitimišu, a Bela odlazi kod Smiljke kako bi “ugovorila svoj angažman”. Kada se sledeći put pogledala u ogledalo pogled joj je uzvratila nepoznata žena… U samo minut-dva tokom tog strašnog susreta njena tamno smeđa gusta kosa postala je bela. Osedela je od straha i stresa.

Već sutradan Bela je napustila Žarkovo i otišla na jedan tavan na Cvetkovoj pijaci gde je vreme provodila sa još jednom velikom glumicom – Kapitalinom Erić. Tu su i dočekale oslobođenje 1944. godine.

Bela Rohel Frajnd bila je jedini član svoje porodice kojoj je to pošlo za rukom. Nakon rata vratila se glumi.

Od 1945. do 1947. godine je ponovo nastupala u Novom Sadu. Od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 1947. godine, bila je prvakinja tog pozorišta. U JDP je ostvarila mnogo majstorskih kreacija – od Paškove u “Ribarskim svađama”, Sarke u “Ožalošćenoj porodici”, do legendarne Aksinje u “Jegoru Buličovu”, Zeleničke u “Rodoljupcima” J. Sterije Popovića…

Povremeno je gostovala u poznatom pozorištu “Atelje 212” i igrala na filmu i televiziji. Bila je udata za glumca Aleksandra Stojkovića. Udajom je promenila i ime i prezime u Marija Stojković da bi nakon muževljeve smrti uzela umetničko ime Rahela Ferari. Nikada se više nije udavala.

Na obali Dunava u Grockoj svojim rukama je izgradila kuću, kosila travu, sadila voće, orala… Jednom je čak kupila 500 pilića.

– Svi su se čudili, a nama je bilo veselje što su tako mali – pričala je žena za koju je Gojko Šantić u zborniku “Apostoli glume” napisao da “maestralno miri i spaja realizam sa svojim bizarnim, grotesknim simbolizmom”, a van pozorišta je uživala u ulozi običnog čoveka koji se raduje malim stvarima.

Po mnogima jedna od najboljih jugoslovenskih karakterno-komičnih glumica posle Drugog svetskog rata, Rahela Ferari je za života okićena najvećim društvenim priznanjima – dobitnik je Oktobarske, Sterijine, Sedmojulske i nagrade “Dobričin prsten”. U seriji “Veliki srpski glumci”, Pošte Srbije su 2007. izdale marku s njenim likom, u Izraelu je uvrštena u svetski almanah “Ko je ko u svetu Jevreja”, a jedna ulica u Padinskoj skeli nosi njeno ime.

Iako je glumila još u “Skupljačima perja”, Rahela Ferari je filmsku slavu dosegla tek u poznom dobu nizom upečatljivih uloga (“Grlom u jagode”, “Nacionalna klasa”, “Tango argentino”). Tako su Čus Lampreav, koja glumi u Almodovarovom filmu “Vrati se”, kritičari nazvali “španska Rahela Ferari”, a pankeri iz Banjaluke svom su bendu dali njeno ime. O njenom životu, naročito tokom Drugog svetskog rata, napravljena je predstava “Rahelina kutija”.

Pročitajte još

Sećanje na Radu Savićević: „Mislim da ne bih ni mogla da igram neku lošu ili zlu žensku, osmeh bi me izdao“

Soja Jovanović: Prva dama režije

Umrla je u Beogradu na današnji dan 1994. godine i sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi