Ne zatvarajmo oči pred nasiljem! Filip Čolović: Ovde život malo vredi

Meša Selimović je jednom napisao: „Trebalo bi da ih mrzim, al’ ne mogu. Nemam ja dva srca, jedno za ljubav, jedno za mržnju. Ovo što imam sad, zna samo za tugu.“ Ovim citatom počinje film „Potreba za mržnjom“ Filipa Čolovića, reditelja čijeg je brata Fedora Frimermana 2013. godine obezbeđenje jednog beogradskog splava tuklo do smrti.

Čolović je želeo da kroz intimnu priču o gubitku, u stvari prikaže koliko ovakvi slučajevi nisu usamljeni i koliko zapravo nisu incidenti, već da su u našem društvu nasilje i mržnja duboko ukorenjeni.

Kada ste odlučili da snimite film o ličnom gubitku i na koji način ste pronašli snagu i oprost kako biste se izmakli i tome pristupili profesionalno?

Ta odluka nije bila plod racionalnog promišljanja. Želeo sam da se izborim s tim što se u meni događalo i da uradim nešto. Prvo sam napisao knjigu „Zima bez brata“, koja mi je služila kao neki vid terapije. Tek posle toga sam shvatio da prvih šest meseci ne pamtim, shvatio sam da, iako sam mislio da sam to vrlo racionalno prihvatio, ja u stvari sve vreme bauljam kroz to. Nisam znao šta da uradim, nisam želeo da ih vidim, ali, nažalost, to ne možete da izbegnete jer na ročištima morate da sedite pored njih. To su užasne, nehumane stvari, i takva osećanja sam i imao. Međutim, u tom smislu smatram da sam racionalan čovek i da znam da mržnja rađa mržnju.

U početku nisam znao da će to biti knjiga, samo sam neprestano pisao tokom noći i na papir prenosio sva osećanja koja su me morila. Sada mi je drago što je to ipak ispala knjiga jer su me mnogi koji su izgubili nekog svog zvali i govorili da im je bila katarzična.

Nakon toga javila se potreba da napravim širu priču koja neće biti toliko lična. Nekada sam mislio da mi nikakve veze nemamo s tim ljudima, da je moj brat nastradao spletom okolnosti. Ali sam vremenom uvideo da to ubistvo nije nikakav incident. Javili su mi se ljudi koji su na isti način izgubili svoje drage osobe i shvatio sam da se to dešava veoma često.

Da li je potreba za mržnjom danas jača od potrebe za ljubavlju?

Kada se dogodi ovo što se meni dogodio, tuga je prejaka, ali smatram da treba forsirati ljubav, a ne mržnju, i zato naziv mog filma ide u dva pravca. Prvi je potreba za mržnjom u tim ljudima i želja da se povredi neko bez ikakvog razloga. A ponekad nađu bilo koji razlog, poput onog da je druge vere, nacije, pola… Druga strana medalje je ta potreba za mržnjom koja se rađa u nama samima kada izgubimo nekog. Ti ljudi u nama bude neku vrstu mržnje, ali mi je moramo kanalisati i s tim se izboriti. Film je moj način borbe. Ne želim da budem kao ti ljudi. Ja znam ko su oni i gnušam ih se. To su ljudi kojima je mesto u zatvoru i ja ne želim da budem tamo s njima. Zato je ovaj način borbe jedini ispravan, ali moram da priznam da u ovoj borbi moraju da pomognu sistem i društvo u kome živimo, kako se te stvari ne bi ponovile. Suđenje za ubistvo mog brata traje već sedam godina.

O tome se mora govoriti, jer kada sam počeo svim ovim da se bavim i saznao da slučaj mog brata nije usamljen, želeo sam da napravim film koji će u tom smislu prodrmati ljude. Bio sam i ja takav – da zatvorenih očiju prolazim kroz strašne stvari.

Koliko je apatija u društvu dovela do pitanja koje postavljate u filmu, a to je zašto život u Srbiji tako malo vredi?

„Potreba za mržnjom“ počinje od moje lične priče, ali u stvari pokazuje društvo u kojem živimo i činjenicu da je nasilje zapravo ukorenjeno i da je to plod poslednjih decenija. Ne mogu da prihvatim da ne pripadamo civilizovanom društvu i da smo doveli do toga da život malo vredi.

Odjek nakon ubistva mog brata i drugih ljudi koji se pojavljuju u mom filmu bio je katastrofalan, i što se tiče sudstva, ali i samog društva. Nažalost, ljudi pamte u tom trenutku, a nakon početnog šoka i kasnije to se potiskuje i zaboravlja. To sam uvideo na primeru tribina i skupova koje smo organizovali. Grupa se sve više krunila jer smo mi želeli da ukažemo na problem, bez nekog drugog većeg cilja. To je to pogrešno verovanje ljudi da oni nisu u tome, da se to desilo nekome drugom. Oni veruju da ako se njima to nije desilo, da nije njihovo, a zapravo, ispostavlja se da smo mi do guše u tome. Naša deca će sutra rasti u tom i takvom društvu. Svi smo involvirani i trebalo bi da jasno ustanemo protiv tih ljudi. Mi svi znamo ko su oni, to više nije čak ni javna tajna, to uopšte nije tajna.

U filmu tretirate nasilje kroz više decenija. Gde vidite srž toga?

Izašavši iz užasnog, bratoubilačkog rata, gde nismo do kraja odredili ko su bili heroji a ko zločinci, mi nismo pokažnjavali suluda ponašanja jer – uvek nam je drugi kriv. Imamo tendenciju ka tome da sebe uvek vidimo kao žrtvu. Ne sporim da je to istina u veliko delu, ali nije uvek. Ljudi opravdavaju svoje postupke, i to je jedna od tema u filmu. „Nije tako hteo, ni mislio.“ Svi moramo da odgovaramo za njih. Međutim, lično sam spoznao da ni u ovakvim ekstremnim slučajevima, kakav je slučaj mog brata, ljudi nemaju saosećanja, grižu savesti… To mi je bilo porazno jer sam uvek verovao u ljudsko biće. U tim ljudima je to izgubljeno i ne može se probuditi.

Zašto je važno da nasilje i ovakvi slučajevi ne budu tabu i kako progovoriti o tome?

Iz tog razloga mislim da je preventivna funkcija ovog filma jako važna, jer moramo o tome govoriti. Moramo govoriti o nasilju i našu decu naučiti šta stoji iza svega toga i koje su posledice. Deca danas lakše pribegavaju toj sili i nekom nenormalnom ponašanju koje je postalo uobičajeno. Nasilje uopšte više nije nešto šokatno.

Goran Marković u filmu kaže: „Nasilje je postalo legalno“. Na kome je ta odgovornost?

Na pravosudnim organima koji bi trebalo da osude takve slučajeve. Međutim, mi dozvoljavamo da preventivna funkcija koju bi trebalo da imaju kaznene ustanove izgubi svrhu. Zatvor, osim što služi da skloni nasilnike sa ulice, ima tu preventivnu funkciju da deluje na ostale da to ne urade. Međutim, tu gubimo bitku. Ta suđenja traju užasno dugo, zloupotrebljava se svaka moguća odredba u zakonu. Ne postoji jasna politika o najstrožim kaznama. Postoji nešto ukorenjeno u nama što sistem ne prepoznaje i ne menja. Bilo bi veoma dobro da ta negativna selekcija stane, moramo da biramo ljude koji su pre svega moralni i koji bi ustajali protiv tih stvari. Kada bi deset sudija ustalo zajedno protiv onoga što ne valja, sud bi bio prodrman. Ljudi menjanju sistem, ali kod nas, izgleda, nema te volje. Zato mislim da svako treba da krene od sebe i da u svom polju dela najbolje što ume.

Govoreći o filmu, pomenuli ste čuvenu pesmu „Domovina“ Ljubivoja Ršumovića, koja je bila u bukvarima i uz čije stihove smo odrastali. Koliko je danas lakše dati život za domovinu nego je odbraniti lepotom?

Neverovatna je činjenica koliko ima ljudi koji bi dali život za ovu zemlju… Verujem im. Međutim, ako im kažete da su za jednu zemlju možda važniji čast i normalno ophođenje, lepo vaspitanje… Da na duge staze to postaje možda i važnije – ne nailazim na razumevanje. Važimo za junačku zemlju, gde je izgubiti život pozitivna stvar kada govorimo o sukobu, a kada nije reč o sukobu, onda to i nije tako važno. To se vidi u filmu kroz slučaj na Zakintosu. Znam kako su ljudi blago reagovali, niko se nije osvrnuo na to da je čovek ubijen, tražili su opravdanje za počinioca. Kada je izašao snimak videlo se koliko je to brutalno.

U filmu se ne bavite samo pričom svog brata već govorite i o mnogim drugim sličnim slučajevima, među kojima su i ubistvo Dragana Maksimovića na Zelenom vencu, samobistvo dečaka Alekse Jankovića… Ali ste odlučili da čujete i priču zatvorenika koji je osuđen upravo zbog nasilnog ponašanja sličnog onom koje je dovelo do smrti vašeg brata. Zašto?

Želeo sam da pokažem da neki od njih ipak završe tamo gde im je mesto i da saznam širu sliku. Nasilnik kaže jednu važnu rečenicu: „U prirodi čoveka je da nađe opravdanje za svoje postupke.“ Zato mora da postoji odgovarajuća kazna. U zemlji poremećenih vrednosti sve gubi smisao. Slučaj zastari. Za ubistvo Dragana Maksimovića niko nije odgovarao. Društvo nam je razrušeno jer ne reagujemo na takve stvari. Pošto volimo da se često upoređujemo, vidite šta se desilo sa Amerikom. Kada se tamo desi da se ubije Afroamerikanac, digne se cela zemlja. U svakoj civilizovanoj zemlji je nedopustivo da vi izađete da se provedete i neko vas tek tako ubije, i to bude bez nekog odjeka. Zato ponavljam da je jako važno govoriti o nasilju, a ovo je moj način.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi