Na današnji dan Libija se pretvorila u pakao: Ovako su izgledali poslednji trenuci Muamera Gadafija
Arapsko proleće je pokrenulo talas nezadovoljstva, ali je situacija u Libiji bila krajnje drugačija
Na današnji dan, pre tačno 10 godina, ubijen je libijski vođa Muamer Gadafi.
Kao što se u to vreme sumnjalo, a kasnije potvrdilo zahvaljujući mejlovima tadašnje američke državne sekretarke Hilari Klinton, NATO je reagovao da bi sprečio Gadafija da osnuje Afričku centralnu banku sa sopstvenom valutom.
To bi svakako uticalo na moć dolara i dozvolilo Africi da se otrgne kolonijalnih stega.
Kratka poseta Klintonove Libiji u oktobru 2011. godine je u medijima okarakterisana kao pobeda.
Pročitajte još:
- Došli smo, videli smo, umro je! - rekla je Klintonova uz široki osmeh što su uhvatile kamere televizije CBS.
Libija je bila jedna od prosperitetnijih zemalja Afrike zahvaljujući nafti, a posle Gadafijevog pada država je podeljena između rivalskih vlada i naoružanih grupa. Gadafi je vladao 42. godine, a za to vreme je zemlja napredovala društveno, politički i ekonomski. Iako je bio kontroverzni vladar, predstavljao je važnu antiimperijalističku figuru koja se borila protiv politike SAD na Bliskom istoku.
Libija pre i posle Gadafija
Posle Drugog svetskog rata, Libija je bila potčinjena Francuskoj i Velikoj Britaniji, a obe zemlje su je administrativno povezale sa svojim kolonijama u Alžiru i Tunisu.
Britanija je pozdravila pojavu monarhije, pod kontrolom Saudijske Arabije i sa podrškom UN. Dinastija Senusi je vladala zemljom otkad je stekla nezavisnost 1951. godine pod vođstvom kralja Idrisa I koji je narod držao u mraku promovišući britanske vojne i ekonomske interese.
Kada su naftne rezerve otkrivene 1959. godine, narod nije profitirao od toga.
Tokom monarhije, Libija je nazadovala u obrazovanju, zdravstvenoj nezi i drugim bitnim društvenim pitanjima.
Nepismenost je bila na rekordnom nivou, samo 250.000 od 4 miliona stanovnika je moglo da čita i piše. Ipak, 1969. godine je pukovnik Gadafi zbacio tu vlast i učvrstio svoju.
Kada je stupio na vlast, nafta je bila glavni resurs u rukama lidera novoproglašene Libijske Arapske Republike. Tada je usledio preokret - nova vlada se fokusirala da prihodima od nafte pojačava mere redistribucije među građanima, što je stvorilo nov ekonomski model i uslove za društveni razvoj.
Profimedia
Pokrenuti su brojni društveni programi u različitim sferama - obrazovanju, javnim radovima, zdravstvu i slično.
Životni standard Libijaca se poboljšao, od jedne od najsiromašnijih zemalja u Africi pretvorili su se u regionalnog lidera.
Prema izveštaju UN iz 2010. godine, Libija je bila visokorazvijena zemlja Bliskog istoka i Severne Afrike, nivo pismenosti je bio 88,4 odsto, prosečni životni vek 74,5 godina, postojala je jednakost među polovima itd.
Gadafi je imao veliki zadatak da kontroliše veliki broj plemena na jednoj teritoriji, a to mu je i uspevalo. Procenjuje se da u Libiji postoji oko 140 različitih plemena, svako sa svojom tradicijom i korenima.
Kako je bio protiv Zapada, negovao je bliske veze sa arapskim zemljama, pogotovo susedima poput Egipta, Maroka, Tunisa, Čada, ali i Sirije. Održavao je čvrste veze i sa Francuskom i Rusijom, kao i Venecuelom i Kubom.
Profimedia
U vreme Gadafijeve smrti Libija je imala najveći BDP po glavi stanovnika i prosečni životni vek. Primera radi, manje ljudi je u Libiji živelo ispod granice siromaštva nego u Holandiji.
Ipak, Arapsko proleće je donelo velike promene. Sve je počelo u decembru 2010. godine u Tunisu kada se zapalio jedan ulični prodavac. Talas nezadovoljstva je u Libiju stigao mesec dana kasnije, ali sa bitnim razlikama. Masovne demonstracije koje su zadesile Egipat i Tunis nisu se prelile i u Libiju, već su islamističke grupe odmah postale dominantne u Bengaziju, gde je bilo srce "antigadafijevskog" pokreta.
Pojedini politički analitičari smatraju da u Libiji nikad nije bilo masovnog nacionalnog pokreta kao u drugim zemljama niti je bilo ogromne podrške da se zbaci Gadafijeva vlada.
Međutim, bilo kakav ustanak u Bengaziju je bio dovoljan za Savet bezbednosti i NATO da intervenišu. Započeto je bombardovanje koje je imalo samo jedan cilj - ubiti Gadafija.
- Mrsko mi je da priznam, ali bilo nam je bolje tokom njegove vladavine - rekla je 6 godina nakon Gadafijeve likvidacije farmaceut Fajza al Nas za AFP. Nažalost, taj stav dele mnogi njeni sunarodnici koji su se možda nadali boljitku, ali ih je dočekao novi pakao.
Libija je razorena zemlja u kojoj su bombaški napadi, oružani sukobi i pijace robova postali svakodnevica.
Gadafi, Safija Farkaš i Saif al Islam, Profimedia
Krvavi napad NATO
Kada su izbili protesti protiv vlasti, vladine snage su pucale na demonstrante. Gadafi se tada obavezao da će najuriti sve koji su mu se usprotivili. Posle intervencije NATO i osam meseci brutalnih sukoba, Gadafi se sa uskim krugom saradnika našao izolovan u obalskom gradu Sirtu, svom rodnom mestu.
Krio se po napuštenim kućama, izbegavajući granatiranja pobunjenika. Tog 20. oktobra 2011. godine, Mutasim Gadafi, liderov sin koji je predvodio odbranu Sirta, naložio je da se napusti distrikt 2 tog grada u konvoju u kome je bilo pedesetak teško naoružanih oklopnih vozila.
Konvoj, u kome su bili Gadafijevi ljudi od poverenja, ali i neki civili, pogodile su dronom snage NATO-a, a jedno vozilo je uništeno. Ostatak kolone je krenuo ka zapadu, ali su tada naišli na militante iz Misrate, a tek tada su ih zasule bombe aviona NATO.
Iako je nekoliko preživelih nastavilo da se bori sa militantima iz Misrate, Gadafi je sa nekoliko ljudi odjurio u obližnju vilu, odakle je potom pokušao da pobegne kroz polja i kanalizaciju ispod jednog prometnog puta.
Kada su ugledali pobunjenike, jedan Gadafijev telohranitelj je bacio ručnu granatu koja se, međutim, odbila o betonski zid i eksplodirala pred njima, ubivši tako ministra odbrane Abu Bakr Junisa.
Profimedia
Tada su ih uhvatili pobunjenici koji nisu štedeli Gadafija. Iživljavali su se nad njim, a jedan od njih ga je silovao bajonetom, a drugi su ga tukli i šutirali. Dok je stavljen u ambulantna kola i prebačen u Misratu, telo mu je već bilo izmučeno, pa ostaje nejasno da li je preminuo od nasilja, rana od šrapnela ili zato što je kasnije upucan.
Ubijen je i Gadafijev sin Mutasim, mada nije jasno da li je stradao u borbi ili u pritvoru.
Kada su se borbe završile, utvrđeno je da je ubijeno više od 100 članova konvoja. Iako je najviše bilo onih koji su stradali tokom bombardovanja i borbi, bilo je i tela sa jasnim ranama od metaka koji su ukazivali na egzekucije.
Pobunjenici su zarobili oko 150 ljudi, a oko 70 njih je prebačeno u Misratu. Sledećeg dana su desetine njih pronađene mrtve u hotelu "Mahari".
Očekivano, nova vlast nije istraživala ove zločine.
Junis Abu Bakr Junis, jedan od sinova pomenutog ministra odbrane, opisao je šta se događalo 20. oktobra 2011.
- Posle napada NATO, ljudi su tražili zaklon u dve obližnje zgrade. Videli smo da je Mutasim povređen, bio je na čelu konvoja kada je pogođen. Unutar vile smo pronašli Muamera koji je nosio šlem i pancir, imao je pištolj u džepu i nosio je automatsko oružje. Došao je šef obezbeđenja Mansur Dao i odveo mog oca i Muamera u drugu kuću, ostali smo samo nekoliko minuta. Mansur se vratio i rekao da su svi automobili uništeni, vila je tada granatirana, pa smo pobegli - rekao je za Hjuman rajts voč.
Mutasim je želeo da pokuša da načini put prohodnim sa grupom od 8 do 12 boraca i otišao je uz reči: "Pokušaću da vam nađem izlaz".
Mansur Dao je predložio da trče ka drenažnim cevima koje se nalaze ispod puta, oko 100 metara dalje.
Gadafi je krenuo, u pratnji Mansura, Abu Bakr Junisa i njegova dva sina, i još ko 6-7 telohranitelja.
Kada su ispuzali iz cevi, pobunjenici su ih spazili skoro istog trenutka.
-Telohranitelji su bacali granate na put, ali se treća odbila o zid i pala među Gadafija i Junisa. Telohranitelj je pokušao da je podigne i baci natrag, ali je tako ostao bez dela ruke. Šrapnel je pogodio mog oca i on je pao na zemlju. Gadafi je takođe bio ranjen, video sam ga da krvari. Moj otac mi se nije odazivao, a Mansur je ležao na zemlji. Telohranitelj je bio mrtav - prisetio se Junis mlađi.
Mučni poslednji trenuci
Pobunjenici su uhvatili Gadafija koji je već bio ozbiljno povređen. Njegovo prisustvo u konvoju je ipak iznenadilo militante koji su, kao i većina ljudi u Sirtu, bili neobavešteni da je on uopšte u tom gradu.
Čim su ga se dokopali, počeli su da se iživljavaju nad njim. Glava mu je bila krvava, a bajonetom su ga proboli u anus. Okružili su ga i tukli, vičući "Alahu akbar" i "Misrata".
Posle mučenja, militanti su Gadafija ukrcali u ambulantna kola i odvezli ga u Misratu u velikom konvoju. Pretpostavlja se da je već tada mogao biti mrtav. Put do Misrate je trajao oko dva sata, a slike njegovog izmrcvarenog tela su već počele da kruže internetom.
U Misrati je njegov leš bio izložen javnosti.
Tela Muamera Gadafija, Mutasima Gadafija i Abu Bakr Junisa su sahranjena u tajnosti, na neobeleženoj lokaciji.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari