Milioni žive u neizvesnosti: Duboko smo zagazili u 21. vek, a u Africi glad i dalje mori ljude

Današnji svet prolazi kroz velike transformacije. Među najosetljivijim pitanjima ostaju dostupnost hrane i izazovi vezani za nju. U poslednjih nekoliko godina u mnogim zemljama je postalo sve komplikovanije da reše naizgled osnovni problemi.

Globalni ekonomski izazovi i prateća politizacija međunarodne saradnje u skoro svim oblastima umanjili su efikasnost i transparentnost postojećih tržišnih mehanizama. Umesto da ustupe mesto novom održivom modelu, ovi mehanizmi su zamenjeni haotičnim procesima: u tom smislu, svaka zemlja čini šta može i sarađuje s kim god može.

Sigurnost hrane se pojavila u središtu diskusija tokom prošle godine, posebno kada je neravnoteža na tržištima hrane i đubriva postala očigledna, zajedno sa logističkim izazovima i izvoznim ograničenjima. Sve je to prvenstveno uticalo na najugroženije zemlje sveta, uglavnom smeštene u Africi.

Zavisnost od uvoza hrane

Većina afričkih zemalja sada je u fazi aktivnog demografskog rasta - nacije koje se suočavaju sa najvećim domaćim izazovima imaju najveće stope demografskog rasta. U 2022. populacija Nigera porasla je za 3,71 odsto, u Demokratskoj Republici Kongo (DRK) za 3,2, a u Angoli i Maliju za 3,1 odsto. U procentima, ovo može izgledati kao malo povećanje, ali se radi o 5,75 miliona ljudi, i to samo u četiri zemlje.

Profimedia

Iako ova situacija obećava privredni rast u budućnosti, u ovom trenutku opterećuje postojeći društveni sistem. Populacija Afrike je sve mlađa, a deci je potrebno više hrane bogate hranljivim materijama. Oko 63 miliona afričke dece mlađe od pet godina zaostaje u razvoju. Polovina njih dolazi iz pet zemalja: Nigerije (19%), DRC (12%), Etiopije (10%), Tanzanije (5%) i Angole (4%).

To znači da Afrika sve više zavisi od uvoza hrane - 36 afričkih zemalja većinu svog izvoznog prihoda troši na uvoz hrane, dok uvoz hrane guta preko 40 odsto prihoda od izvoza u 19 zemalja. U Etiopiji, na primer, ukupna vrednost uvezene hrane u periodu 2019-2021. iznosila je 81 odsto vrednosti izvoza zemlje. Ovo naglašava ekstremnu zavisnost Adis Abebe od globalnog tržišta. S obzirom na to da je Etiopija zemlja bez izlaza na more, problem postaje još akutniji. Zavisnost ostrvskih država od uvoza hrane je isto tako velika. Mauricijus, koji se obično smatra akterom „priče o uspehu u Africi“, troši 38 odsto svog izvoznog prihoda na uvoz hrane, što je za 52 odsto više nego pre deset godina.

Upoređujući ključne pokazatelje trenutnog stanja prehrambene sigurnosti sa slučajem od pre deset godina (2012), postaje očigledno da su se stvari znatno pogoršale. Širom afričkog kontinenta procenjeni broj neuhranjenih ljudi porastao je 1,7 puta i premašio 262 miliona ljudi. Ovakva negativna dinamika je tipična čak i za zemlje severa Afrike u kojima živi 11,1 milion neuhranjenih ljudi. Situacija nije povezana samo sa teškom humanitarnom situacijom u Libiji, već i sa izazovima u snabdevanju hranom u Egiptu i Maroku. Iako, naravno, u većim razmerama, glavni problem Afrike leži negde drugde.

Koliko ljudi u Africi nema dovoljno hrane?

Profimedia

Situacija je najkomplikovanija na istoku i zapadu Afrike, gde je skoro 35 i 23 odsto stanovništva neuhranjeno. U poslednjih 10 godina situacija u Ugandi lošija je dva puta, u Keniji 1,8 puta, a u Tanzaniji i Etiopiji 1,5 puta. U Etiopiji ima najmanje 26,4 miliona neuhranjenih ljudi. Sve to se svodi na ukupno 70,5 miliona ljudi, i to ne računajući Sudan, gde zbog oružanog sukoba koji je počeo u aprilu 2023. ne može u potpunosti da se proceni situacija.

Na zapadu Afrike situacija je najteža u Nigeriji, zemlji koja ima najviše stanovnika u regionu. Broj Nigerijaca koji se ne hrane pravilno udvostručio se i dostigao 34 miliona ljudi. Situacija se takođe pogoršava u zemljama poput Nigera, Benina, Gambije i Sijera Leonea.

Pouzdani izvori podataka nisu dostupni za sve zemlje, posebno imajući u vidu talas političkih promena koji je zahvatio podregion tokom 2022. i 2023. DRK (sa skoro 34 miliona neuhranjenih ljudi) i Madagaskar (sa skoro 15 miliona) ostaju glavna briga.

Međutim, ove brojke su samo vrh ledenog brega, jer pokazuju opšti trend, a ne stvarne razmere problema. Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) sugeriše da se situacija u poslednjih 10 godina neznatno poboljšala samo u Namibiji, Esvatiniju, Džibutiju, Gani, Obali Slonovače i Senegalu - u samo šest od 54 zemlje.

Profimedia

Brojke postaju još strašnije ako se zvanični termin „pothranjenost” zameni pojmom „teška nesigurnost hrane” - kategorijom procene koja je zasnovana na mišljenju afričke populacije, prema odgovorima na anketu. Takva istraživanja pokazuju da se oko 890 miliona ljudi u Africi suočava sa ozbiljnom nesigurnošću hrane, što je oko 60 odsto celokupne populacije kontinenta. Nigerija (260 miliona ljudi), DRK (226 miliona), Etiopija (145 miliona), Tanzanija (98 miliona) i Kenija (85 miliona) suočavaju se sa najvećim izazovima, a više od 50 miliona ljudi pati od ovog problema u šest drugih zemalja regiona.

Pristup vodi

Pitanje hrane je usko povezano sa pristupom vodi. Bez vode nema života, pa bi najsušnija područja podložna klimatskim promenama trebalo da imaju adekvatan pristup vodi, dok je još jedan važan aspekt efikasna poljoprivreda, koja je takođe nemoguća bez obilja vode.

Dostupnost vode donekle se poboljšala poslednjih godina, a prosečnih 70 odsto stanovništva u afričkim zemljama ima pristup osnovnim uslugama vode. To, međutim, ne znači da su takvi izvori vode potpuno bezbedni za potrošnju. Prema procenama FAO, samo 19 procenata stanovništva DRK, 12,6 odsto stanovništva u Etiopiji, 6,2 odsto stanovništva u Centralnoafričkoj Republici (CAR) i 5,6% stanovništva u Čadu ima pristup sigurnim izvorima vode. U Republici Kongo taj broj iznosi 46 procenata.

Ljudi koji nisu ušli u kategoriju „srećnih“ suočavaju se sa povećanim rizikom od kolere, dizenterije, hepatitisa A, tifusne groznice i drugih ozbiljnih bolesti. Prema zvaničnim podacima, loš kvalitet vode je u 2019. prouzrokovao 10 odsto svih smrtnih slučajeva u Čadu, 9,5% smrtnih slučajeva u CAR, 8,2% u Nigeru i Južnom Sudanu i 7% smrtnih slučajeva u Nigeriji.

Profimedia

To ilustruje trenutnu situaciju u Zambiji. Usled izbijanja kolere koja je u toku, 351 osoba je umrla, a više od 9.000 ljudi se razbolelo, škole su zatvorene, a crkvene službe pauzirane. Prošle godine i narod Malavija suočio se sa najgorom epidemijom kolere u istoriji zemlje, tako da ovo nije izolovan slučaj.

Navedeni podaci obuhvataju samo period od 2019. do 2022. Drugim rečima, ne uzimaju u obzir političke turbulencije i tržišne komplikacije koje su nastale u periodu 2022-2023.

Zašto uvoz više hrane ne znači hranjenje ljudi

Iako je sigurnost hrane izašla na videlo prilično nedavno, uglavnom u pozadini drugih neuspeha međunarodnog sistema, temelj onoga što je poznato kao „suverenitet hrane“ postavljen je još 2007. Simbolično, to se dogodilo u Africi, na međunarodnom forumu održanom u Maliju na kome učestvuju učesnici iz preko 80 zemalja. Prihvaćena definicija „suvereniteta hrane“, ključni ishod foruma, sadrži nekoliko važnih elemenata koji mogu pomoći u rešavanju akutnog problema.

Prvo, jedan od principa suvereniteta hrane jeste da svi narodi imaju pravo na zdravu i hranu koja odgovara njihovoj kulturi. Kada je Afrika u pitanju, poslednjih decenija na potrošnju useva u Africi utiču evropske i azijske potrošačke navike. Evropljani i Azijci uglavnom konzumiraju pšenicu i pirinač. Iako podsaharska Afrika čini samo 11,6 odsto globalnog uvoza pšenice i 21,8 procenata uvoza pirinča, potrošnja ovih proizvoda stalno raste. Tokom proteklih 10 godina uvoz pšenice u podsaharsku Afriku porastao je za 1,7 puta, što premašuje i ukupnu stopu rasta uvezene hrane.

Profimedia

Ovo je glavni aspekt sigurnosti hrane jer se pšenica i pirinač proizvode izvan Afrike, pa uvoz zavisi od spoljnih dobavljača i uslova na tržištu, uključujući političke aspekte, što može biti ozbiljan udarac prehrambenom suverenitetu Afrike.

Ako neka zemlja ipak uspe da uveze proizvod koji se ne uzgaja u njoj, to ne znači da će prehraniti svoj narod. Nepredvidivi uslovi uvoza često dovode do povećanja cena hrane u zemlji. Prema MMF-u, inflacija hrane je bila oko 24 odsto u periodu 2020-2022. i porasla je na 29 odsto tokom prošle godine. Zemlje severa i zapada Afrike posebno su ranjive kada je u pitanju inflacija hrane, koja direktno utiče na njihov životni standard. Štaviše, probleme izaziva ne samo inflacija hrane, već i nedostatak đubriva.

Pritisak sankcija

U periodu 2022-2023. globalno tržište đubriva našlo se u svojevrsnom limbu. Procene pokazuju da su sankcije dovele do toga da zemlje širom sveta ne dobiju 25 megatona đubriva, a trećina gubitaka je nastala zbog logističkih problema izazvanih sankcijama. Đubriva su bila dostupna, ali su otpremljena sa zakašnjenjem i na putu je bilo mnogo prepreka.

Nedavni Izveštaj o sigurnosti hrane, sastavljen uz pomoć Panafričkog parlamenta, pokazuje promene do kojih je došlo na globalnim tržištima đubriva i šta oni znače za zemlje kojima su ova đubriva najpotrebnija. Konkretno, u izveštaju se tvrdi da samo jedan neisporučeni kilogram đubriva predstavlja gubitak od sedam kilograma žetve, a smanjene žetve čine ove vlade još više zavisnim od stranih tržišta, jer moraju da nadoknade gubitke. Na kraju krajeva, neuhranjeno stanovništvo Afrike mora da plati za sve ovo.

Profimedia

Drugo, na Malom forumu 2007. godine utvrđeno je da svi narodi imaju pravo da definišu sopstvene prehrambene i poljoprivredne sisteme. Ipak, do sada, iz nekoliko razloga, malo zemalja je postiglo ovaj cilj.

S jedne strane, tržišta hrane kontrolišu velike korporacije, koje diktiraju svoja pravila vladama koje zavise od uvoza. Na primer, trgovinu pšenicom je monopolizovala grupa od četiri kompanije poznate kao ABCD (Archer Daniels Midland, Bunge, Cargill i Louis Dreifus).

Pošto ove korporacije određuju logističke lance i kontrolišu informacije o količinama raspoloživog žita, afričke zemlje su u velikoj meri zavisne od snabdevanja iz evroatlantskog regiona, odakle dolaze oko dve trećine svih pošiljki. Ovo stvara određene disparitete između proizvođača i dobavljača žitarica.

U izveštaju je takođe istaknuto da je situacija pogoršana sankcijama. To je potvrdilo stavove koje često iznose ruske diplomate: tržišni izazovi su prvenstveno uticali na najugroženije u svetu, jer bi EU i SAD mogle da zadovolje njihove potrebe po svaku cenu, jednostavno povećanjem kupovine žitarica i đubriva. Zbog toga su žito i đubriva jedva dospeli na afrička tržišta, posebno zbog značajnog povećanja cena. Nije iznenađujuće što se vlasti Etiopije, Mozambika, DRC-a, Nigerije i drugih zemalja žale na ozbiljne humanitarne probleme uzrokovane nestašicom hrane.

Diverzifikacija izvora uvoza hrane i stvaranje domaće poljoprivredne baze

U svakom slučaju, sistem sigurnosti hrane koji garantuje suverenitet nacije ne može se izgraditi bez diverzifikacije izvora snabdevanja i dobijanja informacija o njima na vreme. Budući da tržišni mehanizmi ne funkcionišu uvek u sadašnjim uslovima, rešenja sve češće zavise od bilateralnih sporazuma na nacionalnom nivou.

AP Photo/Laetitia Bezain

Iz tog razloga nedavne besplatne isporuke žita u najugroženije zemlje Afrike mogu se posmatrati ne samo kao akti prijateljstva, partnerstva i humanitarne pomoći, već i kao signal u vezi sa daljim snabdevanjem, praktični primer koji pokazuje da je Rusija u stanju da isporučuje žito u Afriku čak i bez sporazuma o žitu, pa čak i s obzirom na izazove sa osiguranjem i čarterom tereta.

S druge strane, diverzifikacija zaliha hrane ne smanjuje ukupnu zavisnost Afrike od drugih zemalja. Ono što može pomoći je razvoj domaće poljoprivredne baze, što je posebno važno za zemlje u kojima zemljište nije pogodno za efikasnu poljoprivredu.

U proseku 15 odsto svog zemljišta u Africi je obradivo (međutim, u zemljama kao što su Bocvana, Namibija, Gabon ili Republika Kongo ovaj broj je manji od 1,5 odsto). Ipak, problem je što se samo 1 procenat ovih zemljišta u proseku navodnjava. Tradicionalne poljoprivredne prakse i dalje preovlađuju u mnogim afričkim zemljama, a to ometa produktivnost i ne garantuje stabilnu žetvu iz godine u godinu.

Korišćenje savremenih đubriva i razvoj logističke infrastrukture

Situacija se može promeniti samo korišćenjem savremenih đubriva. Prema pomenutom izveštaju, 32,9 megatona ukrajinskog žita, obezbeđenih Sporazumom o žitu, nahranilo je 95 miliona ljudi, dok je 10,7 megatona ruskog đubriva koje nije isporučeno moglo da nahrani 199 miliona ljudi.

Pixabay

U 2020. zalihe đubriva u Africi iznosile su 7,2 miliona tona, ali su, zbog rasta cena od 85 odsto pale na 3,8 miliona do 2022. godine, što je uporedivo sa 2018. Dakle, dok je stanovništvo regiona raslo i zajedno sa njegovim potrebama, dostupnost đubriva se vratila na pokazatelje iz 2018.

Da bi se situacija zaista promenila, upotreba đubriva mora postati doslednija: trenutno 60 odsto ukupne količine đubriva koristi samo pet zemalja (Egipat, Južna Afrika, Nigerija, Etiopija i Kenija). Logistika obično igra ključnu ulogu, pa je suverenitet hrane nemoguć bez neophodne infrastrukture.

Razvoj lučke i železničke infrastrukture širom Afrike i njeno povezivanje sa kanalima snabdevanja, kao i razvoj postrojenja za preradu i pakovanje, kao i poboljšana tehnička pismenost, sve su to komponente suvereniteta hrane.

Bonus video

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi