„U Partizanu sam završio fakultet, sve posle toga je bio samo posao“

Mladi Strahinja Milošević nije sanjao da jednog dana zaigra u NBA ligi. Njegova najveća želja bila je da oseti čari španskog prvenstva. To je uspeo da ostvari. Prve profesionalne korake napravio je u dresu Vojvodine, odakle se otisnuo u klub za koji je oduvek navijao – beogradski Partizan. Osvajao je trofeje sa crno-belima, igrao na fajnal-foru Evrolige, postavio temelje za sve što ga je čekalo u budućnosti. Iz Humske je otišao na Mali Kalemegdan, pa je tako svoje ime upisao na poseban spisak igrača koji su oblačili opremu oba večita rivala. Igrao je i za Budućnost, Karpoš Sokoli, Sevilju, a najznačajniji trag ostavio je u Mađarskoj (Solnok, Debrecin, Falko). U toj zemlji je i odlučio da košarci kaže „zbogom“.

Međutim, od patika i lopte nije mogao tek tako da se rastane. Od nedavno postao je član ekipe Novog Sada koja igra basket „tri na tri“. Na prvom turniru Svetske turneje u Dohi pokazao je da se veoma dobro snalazi i u “skraćenoj rotaciji”, pa nije izostao ni timski uspeh – završili su turnir kao drugoplasirani. Za 24sedam Milošević (35) je pričao o novom izazovu, najvažnijim stanicama u karijeri, borbama koje je vodio na terenu i van njega.

– Prošle godine sam se povredio i već tad osetio da će mi biti teško kad završim sa košarkom. Vratio sam se na teren i onda je počelo sve sa koronom. Igrao sam možda još mesec dana do kraja te sezone, a posle letnje pauze sam potpisao za mađarski Falko. Dobro mi je bilo tamo, ali su te neke regulative zbog pandemije – karantini, putovanja, testovi, postajale sve rigoroznije. Još je taj grad bio dalje od Novog Sada, pa nisam mogao da dolazim često kući. Bio sam sam, svi smo nekako tamo bili usamljeni, kafići i restorani su bili zatvoreni, socijalni život je bio jednak nuli, sve se svodilo na stan i halu. Svakako sam bio pred kraj karijere, i sve što sam naveo doprinelo je odluci da završim i vratim se kući – pojasnio je u razgovoru za 24sedam Strahinja Milošević.

Nije prošlo mnogo vremena od odlaska u penziju do ponovnog aktiviranja u drugačijoj ulozi. Postao je saigrač Dušanu Domoviću Bulutu, Tamašu Ivoševu i Marku Milakoviću.

– Momci koji igraju basket za Novi Sad su mi drugari, svi su oni nekada trenirali košarku, bili smo zajedno na terenu kao klinci. I kasnije sam tokom letnje pauze nekad s njima igrao, družili smo se. Ova opcija mi se svidela iz više razloga. Kao prvo super je što mogu da živim u Novom Sadu. Imam tu neke poslove koje sam započeo, sve dobro funkcioniše, ali ipak je bolje da sam tu, da mogu da iskontrolišem i pomognem kad zatreba. A kao drugo mogu da ostanem u treningu, da se ne zapustim fizički, budem u takmičarskom ritmu, pripadam nekoj ekipi, znam šta radim, ko sam i šta sam. Kad se završi sa sportskom karijerom, izgubi se identitet, kreće se sa nečim potpuno novim i onda je haos u glavi.

Got more tricks than Tony Hawk 🤯😱😨🔥#ULE3x3 @MrBullutproof pic.twitter.com/bEWxnRj0oV

— FIBA3x3 (@FIBA3x3) March 31, 2021

Zbog jedne stavke ovaj sport je na prvu loptu “kupio” Miloševića.

– Nisam očekivao, ali sam odmah primetio jednu stvar. Ekipa je sastavljena od četiri igrača i onda su oni veoma bliski. Osetio sam se kao nekada u Vojvodini kada sam bio klinac. Nije bilo mobilnih telefona, društvenih mreža, nije bilo tišine u svlačionici. Dolazili smo 30 ili 45 minuta pre treninga, smejali se, vrištali bukvalno. Uvek je bilo jedan galamdžija koji zadirkuje ostale, ali onako s ukusom, u granicama normalnog i prijatnog. Sada to ponovo osećam. Timovi su mali, kompaktni i lepo se družimo i kad smo ovde, a i na turnirima. Retko kada čačkamo telefone.

 

Ekipa Novog Sada je prethodnog vikenda počela Svetsku turneju u Dohi. Uz to učestvovala je na još dva turnira.

– Na terenu se igra tvrdo i čvrsto. Ja sam pauzirao od Nove godine pa do nedavno. Samo sam malo vozio bicikl, ali loptu nisam pipnuo. Nisam fizički bio spreman potpuno u Dohi, a i saigrači su u procesu dizanja samopouzdanja, tako da je drugo mesto bio rezultat preko naših očekivanja. Zadovoljni smo kako smo odigrali i nagovestili smo možda neku dobru zajedničku budućnost. Interesantan je sport, ima veliku neizvesnost. Igra se prvo u grupi, gde imaš pravo da izgubiš jednu utakmicu, a kasnije kreću eliminacioni mečevi. Ovi momci žive od toga, hrane porodice, što je lepo i veoma bitno.

Očekuje se da ekipa, kako vreme bude prolazilo, izgleda sve bolje na terenu.

– Pokušaćemo malo da se uigramo u narednom periodu. Ivošev je u Mađarskoj, tamo i dalje igra košarku, pa će se kasnije priključiti. Uz Svetsku turneju, mi igramo uporedo i neku ligu u Rusiji. Bili smo dva puta u Sankt Peterburgu, igrali smo bez njega dva turnira. Šta nas posle čeka – ništa ne znam o tome – uz osmeh priznaje Strahinja. – Ne znam ni šta je čelendžer, ni šta je masters, nisam još ušao u materiju, ali bitno je da saigrači znaju. Oni mi pošalju poruku i obaveste me i za trening i za sve ostalo. Jedva čekam da počnemo napolju da treniramo, rad u hali me malo smara. Kad budemo na terenima na otvorenom to će biti pravi basket, uživancija kao u kraju.

Kada se vrati na priču o košarci, Milošević može da podvuče crtu i zaključi da je imao dobru karijeru.

– Svako od nas žali za nečim, želimo uvek nešto više i bolje. Mislimo da smo nešto drugačije mogli, pametnije… Ali, kada uzmemo u obzir naše ličnosti, odrastanja, probleme, traume i sve što smo prošli kroz život i sa čim smo se susreli – mogu da kažem da sam zadovoljan. Bilo je mnogo teških situacija, ali borio sam se, nisam nikad posustao, to mi je najveći uspeh. Nikome karijera nije laka, svako ima neke svoje bitke.

Najveću želju – da zaigra u ACB ligi ostvario je 2016. godine.

– Nažalost ta sezona je za ekipu Sevilje bila turbulentna – od sjajnih trenutaka, do očajnih. Nismo opstali u ligi, pa sam se ja vratio u Mađarsku. Najviše zbog novca, jer sam dobio dobru ponudu, a u tim godinama, kada se približava kraj, bitno je da imaš šta da ostaviš sa strane. Španija je definitivno bila “hajlajt” moje karijere, jer je to prelepa država za život. Ja sam malo više hedonista, nego što sam sportista. Lepa zemlja, opuštena, sa divnom energijom i emocijom kod ljudi. Sjajno je svaki dan videti kod njih razmišljanje tipa: “Ništa ne mora da se radi sada, nego ajde da sve što možemo ostavimo za sutra”. Uživa se na plaži, pije pivo… Takav im je duh, navikli su na taj način života i to je za mene bilo potpuno opuštajuće. Prijalo mi je mnogo i uvek se rado vraćam. Imam tamo i mnogo prijatelja.

Kad se sve sabere i oduzme, jasno je da su svi putevi Strahinju tokom karijere vodili ka Mađarskoj. U Solnoku je igrao od 2013. do 2016. Otišao je onda u Sevilju, pa se vratio u isti mađarski tim (sezone 2017-2018, 2018-2019). Tokom 2020. je igrao za Debrecin i Falko. Sa Solnokom je osvojio četiri puta prvenstvo i tri puta Kup.

– Kada sam prvi put otišao u Mađarsku, nisam mislio da ću se zadržavati tu. Delovalo mi je da je ta liga ispod mojih mogućnosti. Ali, u nekom trenutku u životu čovek shvati da ne treba da ga interesuje da li će neke stvari drugima da odgovaraju, ako je njemu lično dobro. Već prvu utakmicu sam odigrao super i nekako su me odmah zavoleli – od Uprave, preko trenera, saigrača do navijača. Vremenom sam ponašanjem zaradio mnogo kredita kod njih i osećao sam se prijatno. Odlični su bili timski rezultati, ja sam dobro igrao, bio uspešan, a imao sam i korektan novac, što je bio plus s obzirom na mnoge krize. Bilo je mojih drugara koji su bolji košarkaši od mene, a nisu uspeli da se snađu, jer u sportu može da te košta samo jedan pogrešan potez. Nekad dva plus dva nisu jednako četiri.

Imao je 28 godina kada je stigao u Mađarsku, pa je mogao sasvim zrelo da posmatra stvari.

– Živeo sam u malom gradu, koji nije pristajao mojoj energiji, nije bilo zadovoljstva ni uživanja van terena. Ali, shvatio sam da mali procenat igrača živi u prelepom mestu i ima lični uspeh, timske rezultate i super zarađuje. To je baš teško da se poklopi, pa sam bio zadovoljan što su bar neki parametri ispunjeni. Tamo me i dalje vole i poštuju, često me zovu, pitaju kako sam, šta radim, prate sada i moje mečeve na basketu. Ostavio sam trag, ljudi su zadovoljni zbog svega što sam uradio. Mađarska nije košarkaška zemlja, ali zahvalan sam na prilici koju mi je pružila.

Kada prevrti film nekoliko godina unazad vraća se na sam početak njegovog košarkaškog putovanja. Profesionalac je postao u Vojvodini 2002. godine, a 2007. je prešao u Partizan.

– Igrao sam baš dobro u Novom Sadu, mislim da je to bilo sa 20 ili 21 godinom. Trener Ivica Mavrenski mi je dao slobodu, pustio me da se razigram i dobro je sve to izgledalo. Bio sam i na Univerzijadi, i posle toga su došle ponude Zvezde, Hemofarma i Partizana. Nije bilo nikakve priče gde ću i šta ću. Naravno želeo sam samo u Partizan. Bez obzira na snove o Španiji, poziv Partizana je bio što bi rekli najveći “vau” u mom životu. Najveći prelaz, najveći skok – dolazak iz Vojvodine u Beograd.

Godine u crno-belom dresu za Miloševića su bile nešto više od igre…

– Nisam dobio veliku šansu, nije to bila neka odskočna daska, ali od svega što sam tamo naučio kasnije sam živeo. Mogu da kažem da sam za tri godine u Partizanu “završio fakultet”, posle je sve samo bio posao, ništa novo što već nisam znao. Imao sam neprocenjivu edukaciju i kao sportista i kao čovek. Iako nisam postao tu igrač koji će nastaviti posle karijeru u Real Madridu, meni su te godine bile izuzetno korisne. Bilo je borbe, padanja, svega, ali to je normalno.

Sa crno-belima je po tri puta bio šampion naše zemlje i regionalne lige, kao i osvajač Kupa Radivoja Koraća. Učestvovao je i na čuvenom fajnal-foru Evrolige 2010. godine, a posle toga je sa devet osvojenih trofeja napustio klub.

– Sve je to lepo, osvajanje, pritisak, frka, neizvesnost, slavlja… Ali meni je ono glavno, što mi je ostalo kao utisak iz tog doba, bilo sjajno druženje. Bilo smo kompaktni, držali smo se zajedno i podržavali. Nismo se pitali što neko igra, a neko drugi ne. Tu je 12 igrača, teško je za saradnju, logično je da svaki od nas želi da uspe u košarci, želi da bude najbolji… Međutim, sve smo lično ostavili po strani, uspeli smo da izbalansiramo kako treba. Neki su vukli ekipu, davali koševe, mi ostali smo igrali odbranu, borili se, trudili. Taj balans u ekipi je bio odličan i zbog toga su i došli sjajni rezultati. Kasnije sam mogao da uporedim sa svakom sledećom ekipom u kojoj sam igrao, i nigde nije bilo tako. Fini momci počev od Amerikanaca, preko Jana Veselog do svih domaćih. Držali smo se zajedno, drugačije ne bismo uspeli.

Pročitajte još

“Pomislim na Partizan i odmah mi bude toplo oko srca”

Tepić za 24sedam: Sa Duletom mogu opušteno da pričam o svemu

“San mi je da zaigram i u Španiji, nisam još za bacanje”

Iz crno-belog dresa Strahinja je uskočio u crveno-beli. Tokom septembra 2010. godine je bio na probi u Limožu, ali nije ostao u francuskom timu. Vratio se i potpisao ubrzo za Crvenu zvezdu.

– Odmah sam u prvom intervjuu posle dolaska jasno rekao da sam “grobar” i da sam kao profesionalac morao da nađem neki klub u kome ću da igram. Tako da posle toga nije bilo nikakvih neprijatnosti, kad su komentari u pitanju. Ali, bilo je to neko spletkarenje sa menadžerima, malo lošija strana košarke, nažalost. Bio sam ubeđen da dolazim u Zvezdu, gde ću imati minute i razigrati se. Bilo mi je dobro da ostanem u Beogradu, pred očima javnosti, ali na kraju je ta sezona bila kriminalna. Nisam se osećao prijatno u toj ekipi, niti u saradnji sa trenerom. Momci su bili stvarno fenomenalni, morali smo da se slažemo da bismo preživeli na svakom treningu i utakmici. Bila je to jedna mučna godina za mene, posle koje sam hteo da prekinem sa košarkom. Prvi put sam tada bio na ivici… Posle nekoliko meseci sam ipak uspeo da ohladim glavu, radio sam na sebi i korak po korak, uspeo sam da se vratim. Bio sam u Vojvodini, pa u Budućnosti – video sam da mi se igra i dalje, pa mi se onda vratilo i samopouzdanje. Posle je sve bilo u redu, ti padovi su za svakoga neizbežni.

Upravo te padove često ne vide ljudi koji su iz neke druge priče. Život sportista mnogima sa strane deluje kao čisto uživanje…

– Zapravo, treba biti baš psihički jak. Ja sam imao razne alergije i padove imuniteta, na nervnoj bazi. Cela karijera je dril. Nije samo da li si uspeo u košarci ili nisi. I kad uspeš, možeš da imaš loš dan ili nekog neprijatnog saigrača ili nezgodnog trenera. Borba je – konstantna – zastao je Milošević, pa posle nekoliko sekundi upitao: – Ali svima nam je tako, zar ne?

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi