Dvanaest godina posle rata vodio borbu protiv komunista: Ovo je poslednji kraljev vojnik u otadžbini

Drugi svetski rat završen je 1945. godine, a u Jugoslaviji su, zahvaljujući podršci SSSR i zapadnih saveznika, kao pobednici izašli komunisti na čelu sa Josipom Brozom Titom. Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO), iako od početka antifašistička, našla se na strani poraženih. Deo četnika je uspeo da se domogne zapadnih zemalja i tako spase svoj život, neki su prešli u partizane, a neki su pretrpeli stravičnu torturu ili su ih ubili komunisti. 

Ipak, male grupe pripadnika JvuO su odlučile da nastave gerilsku borbu protiv novih vlasti. Mnoge od njih nisu dugo izdržale, te su njihovi članovi pohapšeni ili pobijeni posle nekoliko meseci. Jedna od njih je, međutim, nastavila borbu godinama posle Drugog svetskog rata. Delovala je na prostoru severa Crne Gore, a njen komadant bio je Vladimir Vlado Šipčić.

Selo Mala Crna Gora/Wikipedia

Vladimir je rođen 12. maja 1924. godine na Durmitoru u selu Mala Crna Gora. Njegov otac Mitar Šipčić je bio učesnik svih ratova 1912-1918. za oslobođenje srpskog naroda od osmanlijskih, austrougarskih i bugarskih zavojevača, kao i učesnik u stvaranju prve južnoslovenske države na Balkanu.

Kada se Kraljevina Jugoslavija, 6. aprila 1941. godine,  našla u ratu, Vlado Šipčić nije oklevao već se isti dan prijavio dobrovoljno u kasarnu, u Pljevljima. Bio je pripadnik brdske pešadije i raspoređen je u okolini Foče.

Posle kapitulacije Jugoslavije, Vladimir je prvo stupio u partizane i učestvovao u Trinaestojulskom ustanku, koji je podignut sredinom jula 1941, kada su kvislinške snage u Crnoj Gori proglasile nezavisnost pod italijanskim patronatom. Tada se podigao ustanak, koji je doprineo tome da se skoro čitava Crna Gora oslobodi od okupatora, ali samo nakratko, jer je već u avgustu 1941. okupatorima stiglo veliko pojačanje. 

Međutim, Vlado se ubrzo razočarao u partizanski pokret i odlučio da ga napusti. Baš u to vreme Srbi iz Hercegovine, ne mogavši više da trpe ustaški teror koji je poprimao neslućene razmere, podižu ustanak. Šipčić zato krajem avgusta, zajedno sa većom grupom Durmitoraca, prelazi u istočnu Hercegovinu i pristupa četnicima.

Srpko Medenica/Wikipedia

Partizani su krajem 1941. godine uspeli da stvore dobro organizovane oružane snage i tada je u Crnoj Gori počela prva faza komunističke revolucije, a odmah potom i druga faza u leto 1942. Na teritorijama koje su bile pod njihovom kontrolom komunisti su se surovo obračunavali sa političkim neistomišljenicima, između ostalih i sa Vladovim rođacima. Baš u tom periodu partizani su počinili stravične zločine, od kojih je najpoznatije “pasje groblje”. Naime, na Badnji dan 1942. godine komunisti su u kolašinskom lugu, na desnoj obali Tare, ubili 240 ljudi i nad njihovim unakaženim telima razapeli lešinu psa i napisali: “Ovo je pasje groblje”. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu, pa su četnici sa Italijanima proterali partizane iz Crne Gore.

Međutim, po kapitulaciji Italije, partizani uspevaju da se vrate u Crnu Goru i tada se rasplamsava građanski rat između komunista i snaga odanih kralju. 

Jednog jutra, komunisti su upali u Šipčićevu kuću. Na spavanju su uhvatili Vladovog oca Mitra i njegovog brata Draga i odveli ih sa sobom na Žabljak. U zatvoru su Šipčići, uz druge partizanima nelojalne Srbe, bili mučeni od strane komunista i na kraju određeni za strijeljanje kao „velikosrpski hegemonisti“. Mitar je streljan, a Drago je poginuo u pokušaju bekstva. Posle toga se Vladimir zarekao da se neće nikada predati partizanima, i to obećanje je ispunio. 

Božo Bjelica/Wikipedia

Posle hapšenja Dragoljuba Draže Mihailovića u martu 1946. godine, Vlado je nastavio da se bori zajedno sa još sedmoricom boraca: Božom Bjelicom, Srpkom Medenicom, Ivanom Šljukićem, Momčilom Dakićem, Mirkom Kovačevićem, Milanom Matovićem i Blaškom Jegdićem. 

U legendu je ušao događaj kada je Udba, zahvaljujući jednom Šipčićevom rođaku, otkrila pećinu u kojoj se grupa skrivala. Organizovana je velika potera, četničko skrovište je opkoljeno sa svih strana, a u razmeni vatre je stradalo nekoliko komunista i četnika. Ipak, Vlado je uspeo da se izvuče iz obruča skočivši u Drinu sa velike visine, a taj događaj je fotografijom ovekovečio jedan pripadnik Udbe koji je nosio foto-aparat. Zaprešapćeni udbaši su verovali da je sigurno poginuo, ali to nije bilo tačno. 

Vladimir Šipčić skače u reku/Wikipedia

Šipčićeva grupa je posle toga nastavila da vrši sabotaže i napada predstavnike novih vlasti. U tim sukobima je nastradalo više članova Komunističke partije. Ipak, kako je vreme prolazilo, četnici su trpeli velike gubitke. Na kraju su živi, pored Šipčića, ostali samo Bjelica i Medenica, ali i oni ginu 1951. godine. 

Vladimir je ostao sam, ali ga to nije sputalo da nastavi borbu. Zahvaljujući snalažljivosti, poznavanju terena, ali i podršci lokalnog stanovništva, Šipčić je uspešno izbegavao potere još šest godina.

Postoji nekoliko verzija o kraju poslednjeg kraljevog vojnika u otadžbini. Prema jednoj, Vladimir je likvidiran u planini, a po drugima je ubijen na železničkoj stanici 29. jula 1957. dok je sa svojom verenicom Anom pokušavao da, navodno, pobegne iz Jugoslavije u Francusku. 

Zvanična smrt nikad nije potvrđena, niti je pronađeno njegovo telo, pa se u njegovom kraju veruje da je možda uspeo da pobegne u inostranstvo i da je tamo nastavio život.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi