Milica Stojadinović Srpkinja: Pesnikinja koja je s gitarom u logorima budila hrabrost srpskih boraca

Milica Stojadinović Srpkinja bila je srpska književnica.

Rođena je u sremskom selu Bukovcu 6. jula 1828. godine i bila je jedna od najznačajnijih ličnosti u srpskom narodu. Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je “moja kći iz Fruške”, a Njegoš je o toj lepoj i mladoj devojci govorio: “Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!”

Knez Mihailo bio joj je odan prijatelj, a kada je dolazila u Beograd, beogradski književnici su je dočekivali onako kako nijedan srpski pisac dotle nije bio dočekan. Ljubomir P. Nenadović veličao ju je u svojim stihovima, slavio njene “lepe pesme” i “čuvstva prava”. Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik, dolazio joj je u posetu, a i van skromnih granica srpske književnosti čulo se ime ove neobične devojke – Johan Gabrijel Sajdl posvetio joj joj jednu prijateljsku pesmu, a sa Ludvigom Augustom fon Franklom bila je u prepisci. Po svim krajevima pričalo se o pesnikinji sa Fruške gore, ljudi su dolazili da je vide, piše Jovan Skerlić.

Kao darovito dete seoskog popa u Vrdniku, objavljivala je već u svojoj trinaestoj godini, 1847. u “Serbskom narodnom listu”. Ona je bila žarki rodoljub i pevala je o “slavenskoj lipi”, kao o “drveću slobode” u Francuskoj. Prozvali su je i “vrdničkom vilom”.

U odelu u tri narodne boje, ona je išla ispred narodnih povorki koje su iz Fruške gore stizale u Vukovar. Kada su se stvari okrenule rđavo po Srbe, piše Skerlić, kada su se sa visina Fruške gore mogla videti bačka sela u plamenu, i kada se svaki čas očekivao prelaz Mađara u Srem, osamnaestogodišnja devojka, koja je čitala Šilerovu “Jovanku Orleanku”, zavetovala se da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pesmom raspaljivati gnev i hrabrost srpskih boraca.

I od 1848. njeno ime se susreće u srpskim listovima i časopisima onoga doba, a njene pesme izilaze u tri maha - 1850, 1855. i 1869. godine, i ona se pozdravlja ne samo kao lepa nada, no kao ukras i ponos cele srpske poezije.

Jakim nacionalnim osećanjem ona je imala puno pravo da svome imenu doda i reč “Srbkinja”. Kad je govorila o staroj slavi srpskoj, veli Frankl, “glas bi joj zvučao nekako svečano-elegično”.

Svome prijatelju Franklu piše ona o srpskom narodu:

– Zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda!

Kao i svi koji su pevali u njeno doba, ona veliča spomene stare slave i sjaja, Dušana i njegove pohode i pobede; ona tuži nad grobovima gde su pokopane nade srpske, lije suze nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga Kneza i Miloša Obilića. Ona veliča uskrs naroda srpskog, Karađorđa, Hajduk-Veljka, Miloša Obrenovića.

Milica Stojadinović je volela Srbiju, “moju pravu otadžbinu”, veli u jednom pismu, to “malo čislo u slobodi”, taj “odlom od velikog carstva”, dragu zemlju gde “slobode drvo cveta”, dragocenu zalogu bolje budućnosti narodne.

Kada je 1862. počelo bombardovanje Beograda, ona je došla u Beograd, i iz varoši po kojoj su ležala mrtva tela i gde je vazduh mirisao na barut, ona piše svome prijatelju Đorđu Rajkoviću:

– Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim vojnike srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti, kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đorđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika! Kad sam u veče polazila, čisto bi’ plakala, što odlaziti moram…

Sva je njena poezija rodoljubiva, opšta, poučna i prigodna. Ona sasvim pripada starijem našem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina 19. veka. Ona ceni Njegoša i hvali Branka Radičevića, ali ga žali kao žena, njegovu mladost, one suze i venac Vukove kćeri na grobu u Marksovom groblju.

Danju zauzeta domaćim poslovima, čitanjem ili devojačkim sanjarijama, ona je uveče, u tišini, u svojoj sobi devojačkoj, beležila utiske koje je dan ostavio na njenu osetljivu dušu, unosila svoja pisma Ljubomiru P. Nenadoviću, Vuku Karadžiću, prevode iz Frankla ili Balzaka, narodne pesme i pripovetke, refleksije o sadašnjem vaspitanju mladih devojaka… Ljubomir Nenadović je bio njena jedina ljubav.

Ona je htela da srpska devojka u prvom redu bude Srpkinja, rodoljubiva, pobožna, skromna i radna, da voli svoj maternji jezik, svoju pradedovsku veru, prirodan život, blage naravi. Ponosila se time što u kući radi kao i obična seoska devojka koja knjigu nije u ruci imala.

“Malo prije”, veli ona, ”da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: 'Idi, umesi jednu pitu za ručak.' Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka.”

Bila je saradnica mnogih listova i prva žena ratni izveštač. Njenu reportažu pod naslovom “Srce i barikade iz Beograda”, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je “Madžarski dnevnik” iste godine.

Pred kraj života, napustivši Vrdnik, prelazi u Beograd, gde je i umrla na današnji dan 1878. godine, potpuno zaboravljena, u krajnjoj bedi. Kosti su joj 1905. godine sa Tašmajdanskog groblja u Beogradu prenete u Požarevac, gde joj je živeo brat, i položene su u zajedničku grobnicu.

 

U Vrdniku je postavljen spomenik, rad vajara Jovana Pešića, 1905. godine, pored manastira Sremske Ravanice. Kasnije, 2009. godine, spomenik je ponovo premešten i sada se nalazi u krugu manastira.

Savremena kritika Milicu smatra predvodnicom plejade srpskih pesnika. Njena lirika se smatra “osnovom srpskog sentimentalizma” i vezom srpskog pesništva sa Evropom toga doba.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi