Nikola Ristanovski za 24sedam: Pakao koji je trajao 40 dana

Glumac Nikola Ristanovski je prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu i prvak Makedonskog narodnog teatra. Ovogodišnji je dobitnik nagrade "Aleksandar Lifka" za doprinos regionalnoj kinematografiji koju dodeljuje Palićki filmski festival.

Vest o nagradi ga je zatekla dok je pio kafu u Skoplju. Iako mnogo puta nagrađivan, nije iz prve poverovao da je dobio ovo priznanje. Tek kada je video mejl sa svojim imenom, shvatio je da je zaista istina.

Damir Vujković

Nagrada „Aleksandar Lifka“ će mu večaras biti uručena na Letnjoj pozornici bisokopa na Paliću, a pre toga izdvojio je vreme za 24sedam da odgovori na nekoliko naših pitanja.

Teško je šaltati se

Glumite podjednako dobro i na srpskom i na makedonskom. Koliko jezik i druga država mogu biti prepreka za glumca?

Imam neku svoju tezu da tamo gde ljudi razumeju svoje viceve i svoj humor i neke svoje zajedničke priče, tamo jezik nije problem. Treba samo razumeti zajedničku priču. Jezik je nešto što je stvar konvencije i sporazumevanja. Naravno da je to i pitanje neke tehničke potkovanosti u ovom mom poslu. Verujem da to ne sme biti prepreka.

Vladimir Šporčić/Tanjug

Da li je vama lično nekada drugi jezik bio prereka?

Još uvek ponekad. Nije lako šaltati se često, koliko god ja sebi uobražavao da poznajem neke jezike. Uvek je to polazak u prvi razred, kada počinješ rad na filmu, bilo koji jezik, čak i svoj učiš stalno ispočetka. Na nekim jezicima nisam prošao detinjstvo, a neki su dopirali do mene tokom detinjstva. Imam utisak da sam, ipak, na nekim jezicima živeo od rane mladosti. To su sve jezici ovih prostora. Meni je sve to blisko. Kao i češki jer sam rođen tamo, kao i par slovesnkih jezika. I tu osećam da mogu da se artikulišem. Međutim jedno je jezik koristiti u savkodnevnom govoru, a sasvim drugo koristi taj jezik na sceni. To je mnogo zahtevnije.

Glumac mora da ima lični stav

Ove godine Palićki filmski festival obeležava 30 godina, a Pulski 70 godina od osnivanja. Mnogo toga se promenilo u odnosu na vreme kada su nastali. Koliko su filmski festivali važni za autore i samu publiku danas, kada se mnogo lakše dolazi do filmova nego ranije?

Uvek sam verovao da su festivali jako važna stvar. Ne samo da skupljaju dela nekih umetnika ili zantalija, već okupljaju neke ličnosti, neke ljude, neke kolege u svojoj branši, koji između sebe komuniciraju i koji imaju priliku da razmene iskustva, kao i da imaju uvid u ono što rade ostali. Posebno su važni međunarodni festivali, da spajaju.

Vladimir Šporčić/Tanjug

Danas je ostalo malo toga što spaja. Autori su danas u najtežoj situaciji. Teško je sačuvati autorstvo i teško ga je upregnuti u „prodajnu šemu“. Zato su festivali i za publiku jako zanimljivi. Jer će ipak doći do filmova koje neće videti na drugom mestu i onda se profiliše publika koja može imati uvid i u ono što nije industrija.

U savremenom svetu koji je zadatak glumca? Da govori istinu na sceni, da traži odgovore za savremeni trenutak u prošlosti ili da publici nudi eskapizam ili sva tri odjednom?

Najveći zadatak glumaca je da glume. To sadrži puno stvari. Pomenuli ste istinu, ali i lični stav. Ne postoji dobra gluma bez ličnog stava. Iako je gluma često igra, svakako da tu ima ličnog stava i osećanja. Sve to zajedno. Verovatno je to tako oduvek bilo. Još od prvih obreda. Pričanje priča je vrlo ozbiljna stvar. Glumci su ozbiljan deo pričanja nekih važnih priča, svejedno da li se priča o sadašnjoti, vremenu Molijera ili grčkoj tragediji, Šekspira ili savremenom autorskom filmu.

Moje ambicije su se završile sa upisom na Akademiju

U vašoj višedecenijskoj karijeri publika je mogla da vas vidi u predstavi „Derviš i smrt“, ali i jednoj seriji poput „Ubice mog oca“. Da li su reditelji tokom vaše karijere uspevali da pogode vaš glumački senzibilitet i da li ste vi bili više u situaciji da birate, budete birani ili odbijate uloge?

Moje ambicije su završene kada sam upisao Akademiju, na prijemnom tačnije, kada sam posle četiri puta konačno upisao Akademiju. Uglavnom nisam učestvovao previše u kreiranju svoje glumačke sudbine, a kamoli da sam birao stvari.

Damir Vujković

Stvari su se dešavale. Ja sam nekako uspevao da se priviknem na njih i da reagujem na njih. Vrlo često reditelji, pozorišta i produkcije, vide nešto što ja ne vidim, pa mi je to zanimljiva pozicija, jer mogu iz toga da reagujem, da odgovorim na datu situaciju i kažem sebi: „Aha, ajmo sebe staviti u te okolnosti“. Nikad nisam imao u glavi čak ni šta ću raditi sledeće. Nemam utisak da sam odbijao uloge u životu, verovatno su ljudi unapred znali šta ne bih prihvatio.

Štreber sam kad se spremam za ulogu

Možete li nam reći nešto o vašoj narednoj ulozi filmu Vuka Ršumovića, „Među bogovima“?

Zanimljiva situacija koju isto nisam planirao u životu. Kad se javio Vuk, bio je već neki dedlajn. Pošto sam štreber i volim sve studiozno da pripremim, odmah sam pitao koliko imam dana. Odgovor je bio 40 dana. Čitava priča mi se dopala i odmah sam pristao. Tada su mi rekli da mi šalju tekst na farsi odnosno persijskom jeziku. I tada je počeo pakao, pošto je moja uloga prevodioca koji nužno mora da govori persijski. Ali zaista je bilo zadovoljstvo raditi i sa Vukom i sa glumcima iz Irana. Ovo je priča u koju verujem.

Vladimir Šporčić/Tanjug

I za kraj, koji film vas je oduševio u poslednje vreme?

Ja ne stižem previše da gledam ali poslednji film koji je u meni pobudio najviše reakcija i kojeg sada iz prve mogu da se setim je „Kapernaum“.  

Bonus video:

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi