Divlja deca: Ujedali kao psi, sporazumevali se cvrkutom, a jedno je skakalo i plakalo kao gazela (VIDEO)

Animirani Diznijev film "Tarzan" jedan je od najpoznatijih crtaća, a malo ko bi poverovao da se tako nešto može videti i doživeti van filmskog platna. Međutim, kroz istoriju je zabeleženo nekoliko fascinantnih slučajeva dece koja su deo života provela u divljini.

U mnogim slučajevima postavljaju se pitanja na koja ni profesionalci ne mogu da odgovore. Kao, na primer, kako su živeli sa životinjama? Kako su preživeli? I što je najvažnije, kako bi bilo koji roditelj mogao da napusti ili čak izgubi svoje dete u prirodi? Pred vama je deset neverovatnih slučajeva "divlje dece".

Prodali je kao robinju, a ona postala jedna od najuticajnih žena

Mari-Anželik Memi le Blan navodno je rođena u Viskonsinu 1712. godine. Kada je imala oko sedam godina, ofarbana je u crno i prodata kao robinja. Potom je sa Kanađankom krenula na put u Francusku kada je brod potonuo, ali su Le Blanova i još jedna devojka uspele da se domognu obale francuske šume gde su započele nov život. Hranile su se korenjem i sirovim mesom malih životinja. Na kraju su se dve devojčice razišle, a jednog dana seljani su primetili Le Blanovu kako krade jabuke i pustili su psa na nju.

Ona ga je jednim udarcem ubila i, poput Tarzana, ljujajući se sa grane na granu, nestala u šumi. Jedan plemić je naredio da je uhvate, i kada su konačno uspeli u tome, ona je ispuštala uznemirujuće životinjske zvukove.

U to vreme profesionalci su procenjivali njenu starost između deset i osamnaest godina. Za razliku od mnoge divlje dece, Le Blanova je naučila da tečno govori francuski, da bi godinama kasnije postala jedna od najuticajnih žena. Upoznala se sa kraljevskim porodicama i privukla obožavaoce širom sveta zahvaljujući svojoj egzotičnoj ličnoj istoriji. Mari Le Blan umrla je kao bogata žena 1771. godine.

Dečak na povocu

Petar, zajedno sa Le Blanovom, jedan je od najranije zabeleženih slučajeva dece iz divljine. On je pronađen 1725. godine u šumi u Nemačkoj. Hodao je na sve četiri noge, kao pas ili vuk, i hranio se biljem. Kada je uhvaćen, predat je lokalnom grofu na čuvanje. Dečak nije mogao da govori, ali je ispuštao zvukove koje je lokalno stanovninštvo opisalo kao orangutansko. 

Na njega je društvo gledalo sa fasciniranošću, uprkos divljaštvu koje je posedovao. Kasnije, Petar je poslat za Englesku, gde je stavljen pod zaštitu kralja Džordža I. Dvorjani su jedno vreme bili fascinirani ovom najnepripitomljenijom dušom, međutim, kada im je dosadio, poslat je da živi sa porodicom na farmi na kojoj je Petar rado provodio dane. Voleo je jesen i često je zalazio u šumu da potraži žirove za jelo. 

Ponekad bi u svojim šetnjama zalutao, pa se farmer dosetio jedne ideje. Napravio mu je metalnu ogrlicu koja mu je bila pričvršćena oko vrata. Na spoljnjoj strani bili su ugravirani njegovo ime, adresa i poruka: "Ako ga nađete, vratite ga i bićete novčano nagrađeni". Petar je umro u februaru 1785. godine, a i dan-danas na njegovom grobu stoji cveće. 

 

Orangutani ga prihvatili kao jednog od njih

Sledeća priča odvijala se u 21. veku na ostrvu Borneo, omeđenom na severozapadu Južnim kineskim morem i Sulu morem na severoistoku. U džunglama Bornea meštani su primetili dečaka koji živi u divljini. Posle dve godine neuspešnih pokušaja, vlasti su uspele da uhvate dečaka 2014. Lekari su procenili da je star između četiri i sedam godina. 

On je živeo sa orangutanima, a da bi ljudi uspeli da uzmu dete, morali su da savladaju četiri životinje strelicama za smirenje. U početku je dečak bio nervozan, ali su lekari na kraju zadobili njegovo poverenje. Pregledali su ga i ustanovili da je dete iznenađujuće dobrog zdravlja, uprkos tome čime se hranio i gde je živeo. 

U trenutku hvatanja, dečak nije pokazivao znake ljudske socijalizacije. Uz pomoć socijalnih službi, ovo divlje dete započelo je rigorozan zadatak da nauči kako da živi i ponaša se kao „normalno“ biće. 

Divlja žena

Devojčica i dečak, stari četiri godine, nestali su u džungli na granici sa Mjanmarom 1974. godine. Jaka kiša onemogućila je stanovništvu da isprati njihove tragove. Pet dana kasnije, dečak je pronađen, ali  od devojčice nije bilo ni traga ni glasa. Porodica se pomirila sa najgorim ishodom i nastavila je život dalje. 

Međutim, decenijama su ljudi pričali da viđaju nižu ženu koja živi u džungli. Ispostavilo se da je reč o nestaloj devojčici, a pronašli su je tek 2012. godine, golu na groblju, koje se ispostavilo da je sve te godine bio njen dom, u Mjanmaru. 

Tada je imala 42 godine, i nakon skoro pet decenija provedenih u divljini sjedinila se sa svojom porodicom. 

Cvrkutao je kao ptica

Rus Prava isprva nije delovao kao divlje dete jer je živeo sa svojom mamom u stanu. Međutim, kada je imao sedam godina ispostavilo se da ga je ona držala u sobi punoj kaveza u kojima su se nalazile desetine ptica koje je posedovala.

Ona nikada nije razgovarala s njim, pa kada je nađen, cvrkutao je kao ptica. Nakon što je spasen, svojim rukama je oponašao krila ovih životinja. 

U kavezu sa psima

Jedan od najbolje dokumentovanih slučajeva divljeg deteta je osmogodišnja ukrajinska devojčica otkrivena 1991. u selu Nova Blagoviščenka. Oksana Malaja je rođena 1983. godine, ali su je roditelji alkoholičari zanemarivali. Kao rezultat toga, Okana je živela i odrasla među psima. Kada je otkrivena, boravila je u odgajivačnici. 

Procenjuje se da je tamo bila od svoje druge godine. Jedne noći kada su Oksanu roditelji ostavili napolju, potražila je toplinu i uvukla se u obližnju odgajivačnicu te se sklupčala sa psima. 

 

Kada su vlasti upozorene na njen slučaj i došle po Oksanu, njeno sveukupno ponašanje bilo je pseće. Hodala je na rukama i nogama, pokazivala je zube i lajala ako bi neko prišao previše blizu. Znala je samo dve reči, „da“ i „ne“, ali su joj nedostajale osnovne ljudske veštine, poput kupanja. Umesto toga, negovala je sebe kao što to rade psi.

Oksana je smeštena u hraniteljsku kuću za decu ometenu u razvoju. Bile su potrebne godine i posebne terapije i školovanja da bi se ona privikla na normalan način života. 

S vremenom je Oksana naučila da govori. Danas zarađuje za život tko što muze krave. Lekari veruju da Oksana nikada neće u potpunosti prevazići svoje intelektualno oštećenje. 

Tokom intervjua 2013. u jednoj ukrajinskoj televizijskoj emisiji izjavila je da ne voli da je nazivaju „devojkom psom“. Ona samo želi da bude tretirana kao normalna osoba. Oksanine nade i snovi podrazumevaju da češće viđa svoju braću i da jednog dana pronađe svoju majku. 

Dečak pile

Dečak Sujit Kumar pronađen je 1978. godine na ostrvu Fidži u kokošinjcu. Ispostavilo se da su ga roditelji kažnjavali tako što su ga ostavljali u kokošinjcu, a nakon što je njegova majka izvršila samoubistvo, deda je preuzeo brigu o dečaku, ali ga je ostavio da živi među kokoškama. 

Kada je imao osam godina, Sudžit je otkriven nasred puta dok je mlatarao rukama i kuckao kao kokoška. Nakon što je spasen, otkriveno je da su mu prsti okrenuti ka unutra. Tokom hranjenja, kljucao bi hranu kao pile i komunicirao je škljocajući jezikom. 

Odrasle sa vukovima, ujedale ako im neko priđe

Dve devojčice spasene su iz čopora vukova. Ispostavilo se da su njih dve živele kao i ove životinje. Nakon spasavanja odbijale su da se obuku, bile su potpuno izgrebane i ujedale su svakog ko bi pokušao da im se približi. Preferirale su sirovo meso, koje su jele s poda. Više su volele noć nego dnevnu svetlost i činilo se da imaju pojačan njuh i sluh. Osim straha, nisu pokazivale ljudske emocije. Takođe nisu umele da govore, a čule su se jedino uveče, kada su zavijale svom vučijem čoporu. 

 

Navodno su Amalu i Kamalu napustile njihove porodice, a prisvojila ih je vučica. Tokom godina, verodostojnost ove priče postala je upitna. Amala je umrla u septembru 1921, a Kamala u novembru 1929. godine. 

Čileanski pas lutalica

Dečaka iz južnog Čilea roditelji su izbacili iz kuće. Iako je smešten u dom za nezbrinutu decu, dve godine kasnije je pobegao i počeo da živi sa čoporom od petnaest lutalica. Dok su s jedne strane tragali za hranom na ulicama Čilea, s druge su živeli u pećini na periferiji grada. 

Kada su vlasti  2001. godine otkrile da je dečak živ, krenule su u potragu za njim, međutim, on ih je vešto izbegavao. Tako se, kada su ga policajci pronašli, odlučio na skok u Tihi okean. Međutim, jedan od policajaca je skočio za njim i spasao ga.

Dečak je odveden u novi dom, gde je pokazivao znakove depresije. Razgovarao je samo kada je on to želeo, iako je razumeo većinu reči. 

Neuhvatljiva gazela

Ova priča vezuje se za sedmogodišnjeg dečaka koji je četrdesetih živeo u Sahari sa krdom gazela. Antropolog koji je putovao u tu oblast uspeo je da se približi dečaku i uspostavi kontakt s njim. Dečak se ponašao kao gazela. Trzao je mišiće, uši, nos i skalp. Njušio je vazduh u potrazi za opasnošću i, čak i kada je spavao, bio je u stanju pripravnosti na svaki šum.

Prvi put su pokušala da ga uhvate dvojica muškaraca u džipu, ali dečak je uspeo da im pobegne. 

Kretao se nadljudskom brzinom, između 50 i 55 kilometara na sat, a procenjuje se da su njegovi skokovi dosezali i do 13 metara. 

Dečak je uspešno uhvaćen kada je imao petnaest godina, a u zatočeništvu je jeo i plakao kao gazela. Na kraju je pobegao na slobodu i niko ga više nikada nije video. 

 

Bonus video:

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi