Razdor jednog naroda i otuđenost duga vek i po: Dan koji je odredio turbulentnu sudbinu Hongkonga

Na današnji dan, 9. juna 1898. godine, potpisan je sporazum kojim je Kina ustupila Hongkong Velikoj Britaniji na 99 godina. Iako u njemu i danas Kinezi čine veliku većinu (više od 93 odsto stanovnika), mnogi građani smatraju da Hongkong nije deo Kine.

S površinom od 1104 kvadratna kilometra i sedam miliona stanovnika, Hongkong je jedno od najgušće naseljenih područja na svetu.

Kinezi su na taj prostor došli u doba dinastije Ćin u 3. veku pre nove ere, kada je Ćin Ši Huang, prvi kineski car, osvojio ove teritorije i pripojio ih kineskom carstvu.

Britanska kolonija i “iznajmljena” teritorija

Dvadeset vekova kasnije Hongkong je postao kolonija britanske imperije nakon Prvog opijumskog rata (1839-1842). Granice ove kolonije, izvorno ograničene ostrvom Hongkong, proširene su 1898. na poluostrvo Kovlun i Nove teritorije, koje je tokom Drugog svetskog rata okupirao Japan, ali je Britanija ponovo uspostavila svoju vlast 1945. i održala je do 1997, kada je Hongkong vraćen Kini.

Konvencija o proširenju teritorije Hongkonga

Usled poraza Kine u Prvom kinesko-japanskom ratu (1894–1895), Britanci su iskoristili prepirku drugih evropskih sila i nametnuli ugovor oslabljenoj kineskoj vladi.

Između 6. marta i 8. aprila 1898. nemačka vlada prisilila je dinastiju Ćing na 99-godišnji zakup u zalivu oko Hongkonga kako bi ojačala globalno prisustvo nemačke mornarice sa ciljem da napravi protivtežu britanskoj mreži globalnih mornaričkih baza. Ovo je pokrenulo niz sličnih ugovora o zakupu drugih evropskih sila. U martu 1898. potpisana je Konvencija o zakupu poluostrva Ljaodong između Ruske imeprije i dinastije Ćing, kojim je Rusija dobila luke Artur i Daljan na 25 godina radi izgradnje železnice. Nekoliko dana kasnije Britanija, nervozna zbog ruskog prisustva u Kini, pristisnula je dinastiju Ćing da zakupi Vejhaj, koji je osvojio Japan u Prvom kinesko-japanskom ratu. Tokom pregovora Britanci su izjavili da će i dalje zahtevati zakup kineske teritorije ako se bilo koja strana sila bude pozicionirala na jugu Kine.

Početkom aprila 1898. Francuzi, koji su takođe želeli kinesku teritoriju, prisilili su dinastiju Ćing na 99-godišnji zakup Guančžouvana sa ciljem da se podrže francuske snage na jugu Kine i u Indokini. Kako bi održala balans moći, Britanija je naredila da se izvrši pritisak na Kinu i da se dozvoli proširenje teritorije Hongkonga za 320 kilometara. To je rezultiralo Konvencijom o proširenju teritorije Hongkonga, koja je potpisana 9. juna 1898. u Pekingu.

Potpisani ugovor davao je Britaniji punu juristikciju nad teritorijom, što je bilo neophodno kako bi se omogućila pravilna vojna odbrana kolonije. Konvencijom su teritorije severno od onoga što se sada naziva Graničnom ulicom i južno od reke Šan Čun, kao i okolna ostrva, kasnije poznata kao Nove teritorije, poverena Ujedinjenom Kraljevstvu na 99 godina bez ikakve nadoknade, ovo područje je postalo krunska kolonija Hong Kong, a kao datum isteka sporazuma naveden je 30. jun 1997.

Za vreme britanske vlasti Hongkong je potpao pod snažan uticaj Ujedinjenog Kraljevstva, pa se i danas opisuje kao mesto na kom “Istok susreće zapad”.

Sukob između Kine i Britanije buknuo je 1839, kada je dinastija Ćing odbila da uvozi opijum, zbog čega je došlo do Prvog opijumskog rata. Britanske snage okupirale su Hongkong krajem januara 1841, pa im je ostrvo predato pod konvencijom Čuenpi kao deo dogovora o primirju, ali ovaj sporazum nikad nije bio zvanično odobren zbog nesuglasica između visokih zvaničnika obe vlade. Tek krajem avgusta 1842, ugovorom o Nankingu, ostrvo je trajno predato Ujedinjenom Kraljevstvu, a Britanci su već sledeće godine, osnivanjem grada Viktorija, utemeljili krunsku koloniju.

Drugi opijumski rat vođen je od 1856. do 1860, pa su nakon kineskog poraza, prema Pekinškoj konvenciji, i poluostrvo Kovlun i Stounkraterovo osrtvo predati Britaniji 1898. godine u okviru Konvencije o proširenju teritorije Hongkonga. Britanija je uspela da dobije najam od 99 godina na ostrva Lantau i susedne severne zemlje, koje su dobile naziv Nove teritorije. Takva teritorija Hongkonga ostala je nepromenjena do danas.

Tokom prve polovine 20. veka Hongkong se brzo razvijao, Britanci su uveli obrazovni sistem utemeljen na sopstvenom modelu, a lokalno stanovništvo nije imalo mnogo kontakta sa evropskom zajednicom bogataša koja je živela na brdu Viktorija pik.

Hongong je prosperirao sve do Drugog svetskog rata, kada je Japan krajem 1941. osvojio koloniju i kada mu je Britanija prepustila vlast. Civili su najviše propatili tokom japanske okupacije, a zbog nedostatka hrane i zbog toga što je veliki broj njih vraćen u Kinu broj stanovnika spao je sa 1,6 miliona na 600.000 do 1945, kada je Britanija povratila vlast nad ovom teritorijom.

Ponovni povratak Kini

Četrnaest godina pre kraja sporazuma, 1983, vlade Velike Britanije i Kine razmatrale su pitanje suvereniteta Hongkonga. Godine 1984. potpisana je zajednička kinesko-britanska deklaracija – sporazum o prelasku suvereniteta Narodnoj Republici Kini 1997. Sporazumom je ustanovljena uprava Hongkonga kao specijalne administrativne oblasti, koja će zadržati svoje zakone i visok stepen autonomije najmanje 50 godina nakon prelaska vlasti. Temeljni zakon Hongkonga, koji će nakon prelaska suvereniteta služiti kao ustavni dokument, prihvaćen je 1990.

Prenos suvereniteta s Ujedinjenog Kraljevstva na Narodnu Republiku Kinu sproveden je 1. jula 1997, čime je zvanično okončan kraj britanske kolonijalne vladavine duge 156 godina. Hongkong je postao prva kineska specijalna administrativna oblast.

U skladu sa zajedničkom kinesko-britanskom deklaracijom i temeljnim načelom „jedne zemlje, dva sistema“, Hongkong kao specijalna administrativna oblast raspolaže „visokim stepenom autonomije u svim područjima osim na polju odbrane i spoljnih poslova.“ U deklaraciji se utvrđuje da oblast zadržava svoj kapitalistički državni sistem i jamče se prava slobode građana najmanje 50 godina nakon primopredaje 1997.

Autonomija teritorije i individualnih prava i sloboda zagarantovani su ustavom, temeljnim zakonom Hongkonga, koji određuje sistem upravljanja Specijalnom administrativnom oblašću Hongkonga, ali je podložan tumačenjima Stalnog komiteta Svekineskog narodnog kongresa.

Sistem vlasti

Hongkong ima unitarni sistem vlasti – lokalna vlast ne postoji od ukidanja dva opštinska veća 2000. Stoga ne postoji zvanična definicija za gradove i naselja u Hongkongu. On je administrativno podeljen u 18 geografskih okruga, a svaki predstavlja okružno veće koje savetuje vladu o lokalnim pitanjima, kao što su javne ustanove, programi zajednice, kulturne aktivnosti i unapređenje životne sredine.

Postoje ukupno 534 mesta u okružnom veću, od kojih se za 405 bira na izborima, dok ostale imenuje šef izvršnog veća i 27 bivših predsedavajućih seoskih opština.

Ministarstvo unutrašnjih poslova kroz okružne kancelarije saopštava javnosti vladinu politiku i planove.

Posledice jednoipovekovne britanske vladavine

Hongongu je, po povratku Kini, ustavom dodeljen relativno visok stepen autonomije – on ima sopstveni pravni sistem, valutu, običaje, trgovačka pregovaračka prava i imigracione zakone. Osim toga, zadržao je i pravilo da se vozi levom stranom ulice. Jedino su odbrana i diplomatski odnosi pod upravom centralne vlade u Pekingu.

Stanovnici Hongkonga danas nisu srećni što su pod kineskom vlašću i sve češće izražavaju nezadovoljstvo zbog toga. Kadgod Kina pokuša da promeni nešto u Hongkongu ili donese neki zakon koji se tiče ove specijalne oblasti, građani u velikom broju izađu na ulice i protestuju.

Iako je vrećina građana Hongkonga posetila Kinu bar jednom, samo 22 odsto bi, prema rezultatima skorašnjeg istraživanja, otišlo tamo da živi, dok bi 26 odsto ljudi pristalo da radi u Kini. Osim toga, građani smatraju da duh Hongkonga i Kine nije previše blizak i bolje razumeju građane evropskih zemalja.

Mnogi stanovnici Hongkonga danas imaju engleska imena i britanska prezimena. Najčešće ime za devojčicu je Ketrin, a za nijasnu manje popularna su Emili, Mišel, Amber, Natali, Šarlot, Hejli, Dženifer, Nikol. Kod dečaka je najpopularnije ime Čan, a posle njega slede Džejson, Kenet, Rajan, Džeki.

Vendi Vong iz hongonškog gradića Kvai Čang objasnila je zašto Hongkonžani odbacuju svoj identitet i zašto to ide čak do tačke u kojoj oni odbijaju da priznaju da su Kinezi.

– Verujem da je glavni razlog za odbacivanje kineskog identiteta to što su Hongkong Britanci kontrolisali više od 150 godina. To je svakako uticalo na to da se umanji patriotizam Hongkonga prema glavnoj zemlji. Tokom kolonijalnih vremena ljudi nisu imali nikakve odnose i kontakt sa zemljom koja ima glavne ingerencije. Kontrolisali su ih Britanci. Starije generacije, koje su iskusile teškoće rata, nisu bile dovoljno efektivne u tome da usade kineski ponos mladima – navela je ona.

Svakih šest meseci od kineskog preuzimanja kontrole nad Hongkongom, Univerzitet u Hongkongu sprovodi anketu o osećanju građana i njihovom identitetu. Mladi uglavnom vide sebe kao “potpuno odvojene” i deklarišu se kao “Hongkonžani”.

U poslednjoj anketi koja je sprovedena 52,9 odsto ispitanika reklo je da sebe smatra “Hongkonžaninom”, što je najveći broj od kada se ispitivanje sprovodi. Samo 10,8 odsto sebe vidi kao Kineze, što je najniža brojka u poslednje 22 godine.

Engleski jezik jedan je od dva zvanična jezika, a drugi je kineski. Mnoga mesta u Hongkongu i dalje se zovu po važnim britanskim ličnostima, kao što su luka “Viktorija” i put “Princa Edvarda”.

Restorani i barovi iz kolonijalnog doba takođe cvetaju, a lako je uočiti i određene britanske tradicionalne aktivnosti kao što je popodnevno ispijanje čaja. U Hongkongu ljudi voze levom stranom ulice, baš kao i Britanci, dok Kinezi voze desnom.

Hong Kong takođe ima i sopstvenu valutu, koja nije kineski juan. Zove se hongkonški dolar i određen je američkim dolarom.

Gradski “kapitalistički” sistem takođe je sadržan u Osnovnom zakonu. To je pomoglo gradu od preko 7 miliona stanovnika da postane ekonomska sila, a bruto domaći proizvod Hongkonga udvostručio se od 1997. godine.

Pročitajte još

Peking se protivi saopštenju SAD i Japana: “Tajvan, Hongkong i Sinđijang su unutrašnja pitanja Kine”

Jednoglasno: Narodni kongres Kine promenio izborni zakon Hongkonga

U poslednjih nekoliko meseci Sjedinjene Američke Države ponovo su počele da vrše pritisak na Kinu zbog raznih pitanja u vezi sa Hongkongom. Tako je u martu nastao problem kada je Nacionalni narodni kongres (NPC), vrhovno kinesko zakonodavno telo, usvojio odluku o promeni izbornog sistema Hongkonga, “poboljšanje pravnog i političkog sistema posebne administrativne regije”. Tada su ministri spoljnih poslova iz grupe država G7, uključujući SAD, izrazili ozbiljnu zabrinutost zbog, kako tvrde, kineske odluke da suštinski uruši demokratske elemente izbornog sistema u Hongkongu

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi