Ispovest novinara koji je dobijao mejlove od Epstajnove robinje: "Ima mnogo više devojaka, neke je silovao tako grubo"

U najnovijem izveštaju koji izlazi iz senke najvećeg svetskog lanca seksualne eksploatacije maloletnika u aferi "Epstajn", poznati novinar Morin Kalahan deli svoje iskustvo nakon što je video svoje ime u dokumentima koji su u ponedeljak otvoreni javnosti.

U ovom ekskluzivnom izveštaju, novinar otkriva svoje prvo osećanje neverice i zatim prihvatanje da će postati deo ove kompleksne priče.

Prenosimo Vam njegovu priču:

" Nalaženje svog imena u poplavi dokumenata koji se odnose na najveći lanac seksualne eksploatacije maloletnika na svetu, pokojnog milijardera-pedofila, njegovu osuđenu žensku saučesnicu, sramno odbačenog princa Engleske, i protivrečnih izjava navodne žrtve, neuporedivo je iskustvo.

Kada sam saznao da sam uključen u Epstajnove dokumente koji su otvoreni u ponedeljak, moj prvi odgovor bio je neverica.

S druge strane, naravno da će se ovo dogoditi. To je bilo samo pitanje vremena. U poslednjih nekoliko dana mnogo toga je napisano o dokumentima koji se odnose na Saru Ransom, jedna od žrtava zlostavljanja — koja me je prvi put kontaktirala 2016. godine s bombastičnim tvrdnjama da poseduje video-zapise na kojima se vidi kako Bil Klinton, princ Endru i Ričard Branson kako imaju seks sa jednom od "devojaka" Džefrija Epstajna. Ovi muškarci odlučno negiraju ove tvrdnje.

Istina je: mnogo toga što smo pročitali prethodnih dana nije potpuno tačno.

Profimedia

Ipak, nikada Saru ne bih nazvao lažovom.

Evo šta se zaista dogodilo i kako sam postao deo ove najneobičnije i beskrajne priče.

Još 2016. godine, bio sam jedan od prvih novinara koji su pisali o nastavku Epstajnove zloupotrebe maloletnih devojčica.

Tada sam bio u New York Postu, a tadašnji bokbaster pisac Džejms Paterson Patterson je upravo objavio knjigu "Filthy Rich: A Powerful Billionaire, the Sex Scandal That Undid Him, and All the Justice That Money Can Buy".

Epstajn je još uvek bio živ, što je ovu knjigu činilo još značajnijom.

Pravno gledano, morala je biti nepobediva. Čak ni autor poput Patersona ne želi tužbu za klevetu koju bi podneo milijarder.

Najvažniji i najotkrivajući bili su policijski izveštaji sadržani u knjizi — intervjui detektiva iz Palm Beacha s mladim devojkama i ženama koje tvrde da su bile seksualno zlostavljane i žrtve trgovine ljudima.

Činjenica da je Paterson dobio pristup tim i drugim dokumentima govori jedno: policajci koji su istraživali Epstajna bili su toliko zgroženi povlasticom koju je dobio 2008. godine zbog silovanja devojčica od 14 godina da su očigledno informisali Patersona.

Knjiga je bila nuklearna bomba, i o tome sam pisao kao takvoj. Ali kako su se nedelje odvijale, nisam vidio mnogo pokrivenosti drugde. Zašto?

Profimedia

Možda zato što je Epstajn tada družio sa Bil Klintonom – koji takođe negira sve optužbe – i bez obtura da li su mediji bili "levi" ili "desni" nisu želeli da bace sumnju na moćne ljude.

Tada me kontaktirala Sara Ransom nakon što je pročitala moj članak. Rekla mi je da je i ona bila žrtva Epsteina i njegove desne ruke Gislejn Maksvel.

Njene poruke meni su objavljene u ponedeljak kao deo zahteva poznatog advokata Alana Deršovic – koji je bio deo Epstejnove odbrane na prvom suđenju 2008. godine – da budu objavljene.

Deršovic je i sam bio suočen s optužbama da je imao seks s nekim od Epstajnovih devojaka — optužbe koje su kasnije povučene i koje je on potpuno negirao, pokušavajući me uključiti kao jednog od svojih branitelja.

Ransom, koliko se sećam, prvi put mi se obratila putem e-pošte gotovo odmah nakon što je članak objavljen u nedelju, 9. oktobra 2016. godine.

To je poruka koju više nemam, i ne sećam se tačnog datuma kada mi je poslala. Ali očigledno je da je žalila zbog svog tona, jer je u četvrtak, 13. oktobra, Ransom mi ponovo poslala mejl:

"Izvinjavam se zbog mog žustrog prvog mejla, ali kada sam naišla na tvoj članak u NYC Post... sve mi se vratilo. Nikada ne bih sanjala da kontaktiram bilo koga u vezi s ovim, ali nešto me nateralo da ti se obratim. To što su uradili bilo je pogrešno i provela sam poslednjih 10 godina pokušavajući da zaboravim šta se dogodilo na toj ostrvu. Ima još devojaka, Morin. Više nego što možeš da zamisliš. One su uplašene, kao i ja, ali Džefri i Klinton moraju platiti za ono što su nam učinili, kao i ostali muškarci koji su bili uključeni u njihovu prljavu unutrašnju grupu. Moramo nekako naterati ostale devojke da istupe?'

Njena emotivnost me nije odbila; zapravo, činilo se opravdanim.

Profimedia

Skandal sa Harvijem Vajnstinom bio je udaljen godinu dana od izbijanja. Žrtve seksualnog nasilja, vrste stvari o kojima je Ransome tvrdila, još uvek su bile previše lako odbacivane kao poremećene maštarije ili oportuniski tragači za novcem.

Evo dela onoga o čemu sam izveštavao na početku, putem Patersonove knjige, u Postu: Četrnaestogodišnja devojčica po imenu "Meri" rekla je policiji u Palm Biču da ju je Epstajn seksualno zlostavljao u svojoj sobi za masažu.

Šesnaestogodišnja devojka koju Paterson naziva "Eli" rekla je istom policijskom odeljenju da ju je Epstajn silovao tako nasilno da joj je iščupao kosu i da su 'bile noći kad sam jedva mogla da hodam, od njegove grubosti'.

Eli je tada rekla policiji da nije mogla istupiti jer je bila sigurna da će joj Epstajn nauditi, često ga je čula kako preko telefona preti da će slomiti noge ljudima sa kojima je ona bliska ili ih ubiti.

Kroz taj objektiv, ono što je Sara Ransom tvrdila uopšte nije zvučalo ludo.

Odgovorio sam joj na mejl rekavši da, želim znati više. Nakon toga, razgovarao sam s njom samo telefonom. Nisam joj verovao da neće uzeti bilo kakve pisane komunikacije od mene i nekako, u budućnosti, pokušati ih upotrebiti protiv mene ako ne budem mogao nezavisno potvrditi njenu verziju događaja.

Međutim, u njenom iskazu, koji je deo još jednog izliva dokumenata ove nedelje, Ransom tvrdi da smo razgovarali samo jednom.

Sećam se toga drugačije. Siguran sam da smo razgovarali više puta, jer je zaista, zaista želela da pišem o tome što je rekla da se dogodilo njoj i drugim devojkama.

Rekao sam joj da objavljivanje njenih tvrdnji zahteva dokaz. Da li ima fotografije, telefonske ili letačke evidencije, prijatelje ili članove porodice kojima je istovremeno o tome saopštila?

Tada mi je Ransom rekla da ima kutiju, negde skrivenu, možda ispod kreveta, koja sadrži te video-zapise tih važnih muškaraca koji imaju prisilan seks s trgovanim maloletnicama.

Pokaži mi to, rekao sam.

Profimedia

Evo šta mi je napisala o tome: "Nažalost, ne mogu vam poslati snimak... ali mogu potvrditi da imam snimak u svom posedu. Snimak sam sačuvao na nekoliko USB uređaja i sigurno ih poslao na različite lokacije širom Evrope, sa samo jednom osobom bliskom meni koja zna gde su njihove lokacije, u slučaju da mi se nešto desi pre nego što snimak bude objavljen".

Rekao sam joj da ću leteti bilo gde gde želi da lično pogledam snimke.

I tada je Ransom počela da me izbegava. Izmicala je. Imala je sve te izgovore zašto ne može da se sastane i pokaže mi tu navodno optužujuću evidenciju, i tada sam odustao od priče – nešto što ona nikada nije priznala.

Verovao sam da nema snimaka. Nisam joj to rekao, ali sam bio prilično siguran.

Sada: Da li to znači da mislim da je Sara Ransom potpuna i apsolutna lažovka?

Ne, ne mislim. Sa novinarskog aspekta, njen priča se raspala bez snažnog dokaza. I to je bio toliko ozbiljan sukob koji nisam mogao objaviti bilo šta što je rekla, čak i ako mi se ponovo obratila, jer kao novinar više nikada ne bih mogao verovati u nju.

Ali kao ljudsko biće?

Bio sam prilično siguran da je Ransom bila u Epstajnovom krugu — i bila je, postoji dokaz — i da je bila žrtva. Delovala je duboko slomljeno, kao što bi svaka mlada devojka ili žena u toj situaciji bila. Činilo se da očajnički želi da mediji obrate pažnju, da je slušaju, i možda je osećala da će samo takvim grandioznim tvrdnjama privući tu pažnju.

Ukratko: Razumeo sam.

Profimedia

Presecite do 2019. godine: Profil Alana Deršovica iz New Yorkera spomenuo je komunikaciju Sara Ransom sa mnom, mada me časopis nije imenovao.

Ključna rečenica: "Ransom mi je rekla (novinaru New Yorkera) da je izmislila snimke kako bi skrenula pažnju na ponašanje Epstajna i da bi ga navela da veruje da ima dokaze koji bi izašli ako bi joj naudio."

Znao sam da je istraga New Yorkera u toku, jer sam mesecima pre objavljivanja dobio iznenadan poziv od nekoga ko se predstavio kao proveravač činjenica časopisa. Bio sam deo priče o Alanu Deršovicu, rekao je proveravač činjenica, i želeli su znati šta znam o Ransom.

Nisam im ništa rekao. Prvo, ako novinar ima pitanja o vama, posebno za članak koji uključuje globalni seksualni prsten, trebali bi vas nazvati sami.

Za drugo? Pa, 2017. godine dobio sam još jedan hladan poziv – kod kuće, na mobilni – ni manje ni više nego od samog Alana Deršovica.

Ovo je bilo napadno. Jedno je kad neko nepoznat pozove redakciju i zatraži da vas stavi u vezu. Drugo je kad taj neko dobije privatne informacije novinara i pokuša, kako sam osećao da Deršovic radi, iskoristiti iznenađenje kako bi izvukao informacije.

Nisam imao pojma kako je došao do mog privatnog broja. Ili kako je znao da je Ransom nedavno bila u kontaktu sa mnom.

To me je šokiralo.

Kao što svaki pristojan novinar jeste i treba biti, zaštitnik sam svojih izvora. S obzirom na enormnost onoga što je tvrdila, morao bih biti još oprezniji s Ransom.

Ali Deršovic je bio uporan sa mnom kao što je i protiv bilo kojeg protivnika na sudu. Nastavljao je pitati šta mi je Ransome rekla, govoreći mi da je potpuno nevin i zahtevajući zašto ne bih izašao i branio ga?

Rekao sam Deršovicu da to nije moj posao.

Takođe: Nisam mogao dokazati ono što Ransom tvrdi, ali nisam mogao ni sve to opovrgnuti.

Treće: Nisam čak ni poznavao Alana Deršovica! Još ga ne poznajem. Neću biti svedok za nekoga koga ne poznajem. Trebao je imati više sofisticiranosti da nešto tako traži.

Možda je osećao tu očajnost, taj osećaj stiska. To je saosećajno čitanje.

Rekao sam Deršovicu da neću pisati priču i da mu to mora biti dovoljno. I ako nije bilo – iskreno, nije me bilo briga.

Mislio sam da je to kraj, da Deršovic sigurno ima ozbiljnije probleme i važnije ljude koje mora gnjaviti, ali nije prestajao. Nastavljao je da pokušava da me povuče me u ovu zbrku, i kad me ta proveravačica činjenica iz New Yorkera pozvala dve godine kasnije, znao sam da će nastaviti dok se ne iscrpi.

Nisam bio iznenađen ni time što sam, nakon odustajanja od ove priče, primio besmislene poruke od Ransom.

To ima smisla. U njenom umu, predstavljao sam medije uopšte, i njen odbijanje da nastavimo bilo joj je dokaz da se nikada neće ništa dogoditi Epstajnu i moćnim muškarcima koje je nabavljao za mlade devojke.

Evo dela mejla koji mi je poslala nekoliko dana nakon što me prvi put kontaktirala, datiranog petka, 21. oktobra 2016. godine:

"Nadam se da ideš noću da spavaš i pitaš se gde ćeš završiti nakon što završiš ovaj život. Ne veruješ mi? To mogu dokazati. Ne znaš ko sam i neću nestati dok ne postignem svoje ciljeve u vezi s kažnjavanjem loših momaka."

Njene poruke nisu me plašile; Bilo mi je žao. Verovala sam joj u vezi 'loših momaka'. U tome je bila u pravu.

Zato je skandal s Džefrijem Epastajnom priča koja nikada neće umreti: Svi ovi bogati, moćni, povezani muškarci koji su leteli Lolita Expressom i posetili Epstajnov 'pedofilsku ostrvo', njihova imena u evidencijama letova i telefonskim zapisima, fotografije i istraga policije u Palm Beachu, Epstajnova osuda zbog traženja seksa s maloletnicom i Maksvel koja truli u zatvoru — a nijedan od tih muškaraca nije ni pozvan na ispitivanje.

Vest, prošle nedelje, da londonska policija odbija istražiti princa Andrewa s obzirom na sve te nove informacije. Fotografije Bila Klintona na odmoru u Meksiku, smejući se dok su ovi novi dokumenti izlazili.

Da ste vi Sara Ransom, takođe biste bili ljuti.

U svom poslednjem mejlu meni, poslatom tog nedeljnog 23. oktobra, napisala je: "Želim da povučem sve što sam vam rekla i povući se iz ovoga".

Znala je da nikada neću ići dalje s njenom pričom. Znala je da verujem da kutija s seksualnim trakama ne postoji. Ali mislim da je želela osećati moć, i ako pisanje mejla tvrdi da je odluka bila njena, neka bude.

"Nije trebalo da te kontaktiram, protraćila sam tvoje vreme", napisala je. "Razočarana sam što smo imali malo kontakta ili što niste ništa učinili da mi pomognete... ali shvatam vaš stav... Možda, da sam na vašem mestu, i ja bih isto postupila?"

 

Ta priznanja su mi govorila da je shvatala i možda čak sumnjala da neobjavljivanje njenih tvrdnji zapravo, dugoročno, može biti dobro za nju.

Ove nedelje sam nešto naučio iz njenog novoizloženog iskaza. Nikada nisam tačno znao šta u mom članku iz 2016. godine navelo Ransom da me kontaktira i mislim da to nisam pitao.

'Poslednja rečenica', rekla je na suđenju Gislejn Maksvel, 'jedna od poslednjih rečenica koje pamtim bila je, da li ćemo ikada saznati pravi obim žrtava Epsatjna. I napisala sam joj nakon toga jer, pa, to i dalje traje, zar ne?'

To je tačna izjava. To i dalje traje, i monstrumi i dalje hodaju među nama."

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi