Spalio se ispred skupštine i izazvao revoluciju kakvu svet ne pamti: "Eksplozija" besa se tek očekuje

Tačno pre deset godina jedan mladi prodavac voća zapalio se ispred gradske skupštine u svom rodnom gradu Tunisu. Ime mu je bilo Muhamed Buazizi. On je postao simbol jednog vremena, simbol jedne borbe. Uradio je to u znak protesta protiv lokalnih policijskih zvaničnika koji su mu zaplenili kolica i voće. Deset godina kasnije postavlja se pitanje: Da li je njegova žrtva bila vredna?

Pročitajte još:

Rat koji je promenio savremenu istoriju: Da li se Amerika konačno povlači iz Iraka?

Njegov čin izazvao je proteste širom zemlje. Smrt 26-godišnjaka postala je glavni razlog za bes kojim je počela nova era u arapskom svetu. Demonstracije su se iz Tunisa prelile na Alžir, Maroko, Libiju, Egipat, Liban, Oman, Kuvajt, Bahrein, Jordan, Ujedinjene Arapske Emirate i Siriju.

Na ulice i trgove arapskih gradova izašao je do tada nezabeležen broj ljudi, koji su bili spremni da svoje društveno nezadovoljstvo otvoreno iskažu protestujući protiv višedecenijskih vlastodržaca. Domino efektom, urušeni su autoritarni režimi u nekoliko arapskih zemalja.

Jedna stvar povezivala je ove ljude, ono što do tada nisu imali – društvene mreže. Revolucije je karakterisala brza organizacija mladih, a naročito u Egiptu i Libiji.

Libija, u kojoj je Muamer Gadafi vladao decenijama, takođe je bila uzdrmana, kao i Sirija u kojoj režim Bašara el Asada godinama nakon pokušaja smene odoleva spoljnim i unutašnjim pritiscima.

Pre “Arapskog proleća” samo Sudan obarao diktatorske režime

Pre ovog perioda samo je Sudan bio arapska država koja je doživela uspešno obaranje diktatorskog režima 1964. i 1985. godine. Vlasti su često na demonstracije odgovarale nasiljem, kao i provladinim protestima i kontrademonstracijama.

Politički prevrati obeležili su kraj jedne ere u kojoj su arapskom politikom dominirali Ben Ali u Tunisu, Mubarak u Egiptu, Gadafi u Libiji i Saleh u Jemenu, ali i početak novog ciklusa nestabilnosti i razaranja u regionu Bliskog istoka i Severne Afrike.

Serija protesta i demonstracija na Bliskom istoku i severu Afrike poznata je kao “Arapsko proleće”, a ponekad i kao “Arapsko proleće i zima”, “Arapsko buđenje” ili “Arapski ustanci”, iako nisu svi učesnici Arapi.

Deset godina kasnije…

Nakon “Arapskog proleća” veliki broj ljudi napustio je svoju domovinu, a mnogi žale što su revolucije i pokrenute, jer misle da su pre njih živeli bolje.

Ekonomski rast se od 2010. prepolovio, a nezaposlenost među mladima koji čine 85 odsto stanoviništva je ogromna.

Deceniju od samospaljivanja, Muhamed Buazizi više nije u modi u Tunisu, piše Gardijan.

– Nešto je krenulo po zlu u toj revoluciji – istakla je za Rojters Atia Atmuni, penzionisana profesorka filozofije koja je pomogla u podizanju pobune kada je Buazizi umro.

Činjenica je da su se nade o demokratskim promenama raspršile i pretvorile u krvoproliće, naročito u Siriji, Jemenu i Libiji gde građanski ratovi i dalje traju.

Ni Evropa nije ostala imuna na Arapsko proleće. Migrantska kriza izazvana dubokim nezadovoljstvom i posle revolucija na Bliskom istoku, dovela je milione ljudi na evropske granice, pa su se problemi sa afričkog kontinenta preneli brzo i na Stari kontinent.

“Revolucija je izdana, ali će “eksplodirati” odmah posle pandemije”

Boško Jakšić, spoljnopolitički komentator, kaže za 24sedam da je ta revolucija izdana, ali i da je njeno “gušenje” privremeno.

– Moglo bi da se kaže da su povodi arapskog proleća ostali nepromenjeni, što znači da je revolucija izdana. I dalje je čitav region arapskog sveta pod vlašću mnogih novih despota ili je u haosima rata, pod naletom islamista. U mnogim zemljama je gore nego što je bilo, kao što su Sirija i Libija. Pravim razliku između Tunisa i Egipta, gde su zaista pobune bile spontane, za razliku od Sirije i Libije, gde su bile manipulisane spolja. Taj faktor je omogućio da danas Bliski istok ima mnogo više stranih faktora, za razliku od pre deset godina – objašnjava Jakšić i dodaje:

– I dalje vladaju autokrate, represija, nepotizam, korupcija, nerešena socijalna i ekonomska pitanja u gotovo svim zemljama. Ono što je negde ohrabrujuće za Arape je da bez obzira na sve otpor nije ugušen, nego je umiren, pre svega zbog pandemije. Epilog svega je bunt nezadovoljstva koji je pokrenut pre deset godina, a njegovo gušenje je privremeno. Mislim da će ponovo eksplodirati, i to masovno kada prođe pandemija – kaže naš sagovornik.

Na pitanje da li je žrtva mladog Muhameda Buazizija iz Tunisa bila uzaludna, Jakšić odgovara:

– Nije bila uzaludna, oterala je neke lidere, mobilisala uplašeni arapski svet, ali sa druge strane ostvarila je malo, u poređenju sa očekivanjima kakva su bila.

“Još jedan primer kako zahtev za demokratizacijom biva istrumentalizovan od velikih sila”

Međutim, Nemanja Starović, politički analitičar, kaže za 24sedam da se deset godina nakon protestnog  talasa može reći da su, sa izuzetkom Tunisa, želje i očekivanja mladih ljudi u velikoj meri izneverena.

–  U Egiptu, najmnogoljudnijoj i po mnogo čemu centralnoj državi Arapskog sveta, to proleće je ubrzo ustuknulo pred islamističkom zimom, da bi već 2013. godine došlo do svojevrsne restoracije režima pod dominantim uticajem oružanih snaga, pa tako u Kairu danas vlast funkcioniše po formuli “i nakon Mubaraka, (general) Sisi”. Dešavanja na području Bliskog istoka u proteklih deset godina služe kao potvrda teze da legitimni zahtevi za demokratizacijom u pojedinim državama često bivaju instrumentalizovani od strane velikih sila kako bi ostvarile svoje specifične interese, često na štetu upravo onih koji su nosioci protestnih pokreta – objašnjava Starović i za kraj dodaje:

– Ukupno posmatrano, Arapski svet danas nije nimalo stabilniji, bezbedniji niti prosperitetniji nego što je to bio uoči tragičnog čina samospaljivanja Muhameda Buazizija, koji je služio kao okidač za masovne proteste na širokom prostoru između Atlantskog okeana i Arabijskog mora – tvrdi naš sagovornik.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi