Iza svega stoji dobro razrađen plan: Kakvu korist ima Zapad od priča o ruskoj invaziji?

Sreda, 16. februar, dan za koji su američki mediji pisali da je dan invazije na Ukrajinu nakon što je te tvrdnje izneo predsednik SAD Džozef Bajden, počela je tako što je rusko ministarstvo odbrane saopštilo da su neke ruske jedinice „već počele da se ukrcavaju na železnički i drumski transport i da će početi da se kreću ka svojim vojnim garnizonima“.

U nameri da smiri tenzije, ruski predsednik Vladimir Putin saopštio je da je odlučeno da ruska vojska „delimično povuče” neke trupe od više od 100.000 okupljenih na ukrajinskoj granici. Istovremeno, ruski parlament je udvostručio pritisak na njega da prizna dva otcepljena regiona istočne Ukrajine, što bi moglo da ugrozi bilo kakvo šire popuštanje tenzija. Ukrajina je takođe saopštila u utorak da je došlo do sajber napada koji je uticao na banku i veb-stranice ministarstva odbrane i oružanih snaga.

Govoreći nekoliko sati kasnije, Stoltenberg je zaključio da postoje razlozi za oprezan optimizam u pogledu najnovije diplomatske poruke Moskve. Ali brzo je naglasio da takvi potezi ne moraju nužno značiti da se Rusija primirila. To bi moglo da se zaključi tek ako bi teško naoružanje, poput tenkova i artiljerije, takođe bilo vraćeno u baze.

Putin je insistirao na tome da ne planira rat sa Ukrajinom, ali nije pokazao znakove da odustaje od svojih zahteva da zapadne zemlje pregovaraju o bezbednosnim garancijama u vezi sa širenjem NATO-a na istok i raspoređivanjem snaga Alijanse u centralnoj i istočnoj Evropi.

- Želimo li rat? Naravno da ne. Upravo zato što smo izneli predlog o pregovaračkom procesu čiji rezultat mora biti obezbeđivanje jednake bezbednosti za sve - uključujući i našu zemlju. Nažalost, a mi smo to već rekli, još uvek nismo dobili sadržajan, konstruktivan odgovor na naše predloge - rekao je Putin na zajedničkoj konferenciji za novinare sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, koji je boravio u Moskvi kako bi razgovarao o vojnim tenzijama.

Alexei Nikolsky, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP

Nijedan od događaja od utorka nije dao nikakav definitivan znak da se tenzije smanjuju. Umesto toga, izgledalo je da se diplomatski fokus jednostavno pomerio na problematični region Donbasa u istočnoj Ukrajini, gde separatisti koje podržava Rusija žele da formiraju autonomne „narodne republike“.

Poslanici u Dumi, donjem domu ruskog parlamenta, velikom većinom su glasali za upućivanje apela direktno Putinu da prizna okupirane regione Donjeck i Lugansk kao samostalne republike. Kremlj je saopštio da nije doneta zvanična odluka o tom zahtevu.

Putin je, međutim, pojačao pozive za akciju na ovim teritorijama, opisujući kršenje ljudskih prava nad tamošnjim stanovništvom koje govori ruski kao „genocid“. Kijev je dugo odbijao ove optužbe Moskve, tvrdeći da Kremlj traži izgovor da pokrene dalje vojne intervencije u istočnoj Ukrajini.

Skriveni plan Vašingtona

Najglasniji u napadima na Rusiju i u optužbama na račun Moskve upravo je Vašington, dok je Kijev u nekoliko navrata čak isticao da nema razloga za zabrinutost i da Ukrajinci ne treba da se plaše da bi Rusija mogla da napadne, jer, prema rečima predsednika Vladimira Zelenskog, nema čvrstih dokaza za to.

Zato se postavlja pitanje kakvu korist Zapad, konkretno Amerika, ima od priča o invaziji, što je za portal 24sedam analizirao izvršni direktor Centra za odgovorne medije Marko Matić.

- Igra oko Ukrajine predstavlja školski primer odmeravanja snaga velikih sila i tu situacija uopšte nije crno-bela. I Zapad i Rusija imaju svoje interese i tu Ukrajina predstavlja puki poligon za gambit velikih sila. Iako gomilanje snaga na granici sa susednom zemljom od strane Rusije svakako ne može da se tumači kao prijateljski i miroljubiv gest, činjenica je da Moskva ima opravdane razloge za zabrinutost zbog širenja NATO-a i opasnog približavanja ruskim granicama - kaže Matić i dodaje:

Printscreen Youtube/Jutarnji Program TV Happy

- S druge strane, ruske vojne vežbe Zapad je iskoristio za lansiranje priče o invaziji Ukrajine od strane Rusije, što je urađeno ne toliko da bi se srušila međunarodna reputacija Moskve koliko da bi se uticalo na povećanje vojnih budžeta NATO zemalja, što je u interesu vojno-industrijskog kompleksa. Istorijski gledano, preuveličavanje opasnosti i izmišljanje pretnji jedan je od najčešće korišćenih instrumenata u borbi za povećanje vojnih budžeta.

Nemačka je pokušala da bude što neutralnija u ophođenju prema Rusiji zbog „Severnog toka 2“, a neki analitičari smatraju da je upravo ona u centru problema i da SAD celu priču i kreiraju iz straha da će pokretanjem gasovoda Moskva imati preveliki uticaj na centralnu državu EU i da bi jednim pogrešnim potezom primorala Berlin da prekine saradnju.

- Situacija oko Ukrajine jasno je pokazala da se interesi SAD i Nemačke, kao predvodnice EU, nepomirljivo razilaze po sve većem broju pitanja na Starom kontinentu. Uočavanje tog jaza i želja da se on dalje produbi i jeste jedan od razloga zbog kog je Rusija nagomilala trupe na granici sa Ukrajinom. Iz ove situacije postalo je jasno da Amerikanci imaju ograničene mogućnosti da odbrane članice NATO-a na istoku Evrope, a pokazalo se i da je za mir u Evropi pre svega potrebna saradnja EU i Rusije. To zahteva pristup koji su kroz istoriju praktikovale evropske diplomatije, za razliku od američkog pristupa koji je daleko robusniji i neretko se zasniva na nastupanju sa pozicija sile, što u slučaju Rusije, a sve više i EU, ne vodi održivim rešenjima - objašnjava naš sagovornik.

Priča o invaziji Ukrajine počela je nakon što je Rusija zatražila pisane bezbednosne garancije da se NATO neće širiti na istok i da Ukrajina neće postati članica Alijanse, pa se medijski napisi o ratu tumače i kao još jedan od načina da se ignorišu zahtevi Moskve.

Tanjug/AP Photo/Patrick Semansky

- Ruski zahtevi na Zapadu nikada nisu ni shvatani ozbiljno, niti je ikada pokazana bilo kakva spremnost da se uvaže legitimni strahovi Moskve. Da je Zapadu zaista stalo do stvaranja održive bezbednosne arhitekture u Evropi koja bi garantovala trajni mir i odsustvo trke u naoružavanju, svima bi bilo u interesu da između Rusije i NATO postoji tampon-zona neutralnih država. Pokušaj da se NATO pomeri do tačke koja je svega 400 kilometara udaljena od Moskve za Rusiju je apsolutno neprihvatljiv i to predstavlja crvenu liniju - kaže Matić, i dodaje:

- Sve ostalo što se događalo posle predaje ruskih zahteva predstavljalo je podizanje uloga u ovoj velikoj igri, i tu podjednako mislim i na rusko gomilanje trupa na ukrajinskoj granici i to što su tu okolnost na Zapadu iskoristili da Moskvu optuže za pripremu invazije do koje nije došlo.

Zapad je nastavio da insistira na tome da će do invazije doći čak i onda kad je Ukrajina saopštavala da ne vidi pretnju i da nema razloga za paniku, pa je postalo očigledno da je Kijev u toj velikoj igri samo pion koji SAD iskorišćavaju radi svojih ciljeva.

- Ukrajina je postala školski primer države koja je doživela sudbinu monete za potkusurivanje u globalnom odmeravanju snaga između Istoka i Zapada. To posebno mora da bude poučno za građane i donosioce odluka u Srbiji, da nikada ne dozvolimo da budemo moneta za potkusurivanje u igri tuđih interesa, ma čiji oni bili. Nezavisnost u odlučivanju i samostalni put zaštite sopstvenih legitimnih interesa jedini su put koji garantuje opstanak malih država u 21. veku. To najbolje pokazuje primer Ukrajine, koja čak i ne spada u red malih država, ali koja je u velikoj meri dezintegrisana i destabilizovana delovanjem spolja, kako od strane Rusije, tako i od strane njenih navodnih saveznika sa Zapada - zaključuje Matić.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi