Diskretni heroj srpske košarke posle 20 godina završava karijeru

Došlo je vreme da Nenad Mišanović (36) košarci kaže “zbogom”. Odigrao je poslednji meč u subotu i stavio tačku na karijeru dugu 20 godina. Od samog početka je bio prepoznatljiv u reketu zbog izrazite visine od 217 centimetara. Profesionalac je postao u nekada čuvenoj generaciji Hemofarma, igrao je i za Crvenu zvezdu, Budućnost, FMP, Igokeu, Radnički KG, OKK Beograd, kao i za brojne inostrane klubove.

Srpski gorostas više neće obuvati patike za trening, ali će zato ostati u svom omiljenom sportu u drugoj ulozi. Baš kao i tokom poslednje sezone obavljaće funkciju sportskog direktora u KK Slodes. Igračku priču u ovom klubu je završio na poseban način, jer je sa saigračima uspeo da izbori plasman u Košarkašku ligu Srbije.

– Bilo je veoma neobično, specijalan meč iz više razloga. Prvo zbog toga što je bio moj oproštajni susret posle 20 godina profesionalnog bavljenja košarkom, a onda i zbog toga što je to bila utakmica koja odlučuje o ulasku u KLS. Puno tenzije, adrenalina, naboja i emocija – pojasnio je u razgovoru za 24sedam Nenad Mišanović. – Napravili smo ogromno iznenađenje, mislim da smo pravi “bum” ove sezone u srpskoj košarci. Uspeh je još veći kad se pogleda ko je sve ostao iza nas, kakvi su to velikani. Radnički sa Krsta je iz ove lige ispao, Konstantin iz Niša se borio za opstanak, Proleter iz Zrenjanina je isto ostao iza…

Mišanović je opisao tim koji je uspeo da preskoči još jedan stepenik i tako ostvari i više od zacrtanog.

– Imamo veoma mladu ekipu, u kojoj je bilo čak osam debitanata, koji nisu nikada do sada igrali ovaj rang takmičenja. Tu su i četvorica juniora, koji i dalje igraju za mlađe kategorije. Samo smo se dva momka i ja se susretali sa ovim takmičenjem. Za većinu je ovo bilo novo, stresno. Uspeli smo da se izborimo sa pritiskom u poslednjem meču i da zabeležimo presudnu pobedu.

Zajednička priča Mišanovića i Slodesa počela je 2018. godine i to sasvim slučajno.

– Odlučio sam tada da više neću igrati u inostranstvu. Oženio sam se, vratio kući i više za mene nije bio život koji podrazumeva putovanja, odlaske… Otišao sam spontano na kafu sa drugarom Markom Borasom, koji je trener u Slodesu. On je sam vodio klub, a u tom trenutku su igrali Drugu srpsku ligu. Pitao me je šta planiram posle igračke karijere, jer sam već tada bio blizu odluke da završim. Nisam sebe više video kao igrača, pogotovo ne u Srbiji. Rekao sam mu da još ne znam šta ću, a on mi je ponudio da dođem u tu ekipu.

Nije tada Nenad ni sanjao da će sa ovim momcima samo tri godine kasnije slaviti plasman u KLS.

– Sve je tako spontano počelo. Dogovorili smo se da vidimo kako će izgledati, da odigram nekoliko utakmica, pa možda i da napravimo neki korak napred i pređemo u viši rang. Pridružio sam im se, trenirali smo lepo, igrali utakmice… Na kraju prve sezone nismo uspeli, ali godinu dana kasnije smo ušli u Drugu ligu Srbije. To je bio ogroman uspeh za klub, jer nikada u istoriji nije igrao u ovom rangu. Došli smo do toga kao totalni autsajderi. Nismo se nadali ni ove sezone da će se desiti ovo što se desilo. Kada smo ušli u plej-of, bili smo srećni jer smo obezbedili opstanak. A da nam je neko pričao da ćemo na kraju ući u KLS ne bismo verovali. Ekipa je mlada, željna dokazivanja, počela je sezonu bez ikakvog pritiska. Išli smo korak po korak, pripremali se za sledećeg protivnika i nismo zadavali dugoročne ciljeve. Jednostavno smo želeli da damo maksimum i da vidimo dokle možemo da stignemo. Na kraju se ispostavilo da je to dovoljno da se uđe u KLS.

Igrački kvaliteti nisu bili prvi na listi prioriteta kada je sklapan tim za ovu sezonu.

– Mi prvo gledamo kakav je ko čovek, iz kakve porodice dolazi, kako je vaspitan. Svi momci su imali pre svega ljudske kvalitete, na koje su se nadovezali igrački. Na terenu smo imali grupu divnih momaka i sve što se desilo su zaslužili. Ja sam pokušavao da im pomognem, da napreduju u karijeri i nadam se da sam uspeo.

Pošto je obavio zadatak na terenu i saigrače uputio na pravi put, Mišanović je odlučio da se povuče u kancelariju.

– I ove godine sam paralelno radio taj posao i igrao. Bila je to prava priprema za ono što me čeka sada. Novo takmičenje, nove obaveze, sve će to sada biti na višem i profesionalnijem nivou. Radujem se i jedva čekam. Posle 20 godina učestvovanja u košarci kao igrač, sada isti sport gledam sa te druge strane. Završio sam školu za trenera, ali se više vidim u ovom poslu. Nekako trenutno uopšte ne razmišljam o trenerskoj karijeri, mislim da je to ipak najstresnija uloga u košarci. Pronašao sam se kao sportski direktor, sve je to u Slodesu došlo samo od sebe.

I dok pored njega neki novi momci prave prve košarkaške korake, Nenad kaže da svoj profesionalni početak, iako je mnogo vremena prošlo, nikada neće zaboraviti.

– Ovih dana je sve nekako emotivno za mene. Kako sam znao da se približava moja poslednja utakmica, tako sam sve više razmišljao o kompletnoj karijeri. Sećam se kada sam došao u Hemofarm. Zapravo sad vidim da su prijateljstva koja sam sklopio zapravo najlepša strana sporta. Skoro sa svim drugarima sam i dalje u kontaktu. Neki su po Evropi, neki po Americi, ali i danas se čujemo i u super smo odnosima. Dragocena su prijateljstva sa kvalitetnim ljudima.

Narandžasti dres vršačkog kluba je obukao još kao klinac.

– Iznenadio me je tada poziv iz Vršca. Bavio sam se košarkom u jednoj školici u Beogradu. Bila je to od prvog momenta velika ljubav, ali sam trenirao rekreativno. Nisam sanjao da ću se baviti profesionalno niti da ću živeti od košarke. Gledao sam na sve kao na igru i to mi je baš prijao. Odlazak u Hemofarm mi je definitivno promenio život.

Spisak igrača koji su na istom mestu počeli košarkaško putovanje je podugačak…

– Hemofarm je tada počeo da dovodi igrače u mlađe selekcije. Tako da su renovirali jedan deo internata za decu koja su dolazila. Bilo nam je tu veoma zanimljivo, možete samo da zamislite momke od 15 ili 16 godina. Nikad nije bilo dosadno. Bio je tu Darko Miličić, Mile Ilić, pa onda moj sadašnji kum Nemanja, koji je brat Nikole Jokića… I još mnogo njih. Mogu sada da zaključim da je mnogo njih iz te generacije uspelo da napravi karijeru i da se otisnu širom sveta.

Pročitajte još

„U Partizanu sam završio fakultet, sve posle toga je bio samo posao“

Miličić za 24sedam: Dajte Jokiću ugovor na 500.000.000 dolara!

„Mnogo ponuda je na stolu, lepo je što ću moći da biram“

Posle Vršca na red je došla Crvena zvezda. Na Malom Kalemegdanu je Nenad proveo i najlepši deo bogate karijere.

– Bio sam tu tri godine i tog doba se najradije sećam. Utakmice su bile posebne, “Pionir” je bio pun. Mečevi sa Partizanom su bili specijalni, svaki derbi je jedinstveno iskustvo. Taj osećaj je neponovljiv i teško se može opisati. Samo onaj ko je doživeo može da razume o čemu se tu radi. To je utisak koji ostaje za sva vremena. Govorio sam stalno da za derbi ne moraš ni da se zagrevaš, dovoljan je adrenalin i atmosfera u hali, da budeš spreman odmah da igraš.

Posle Crvene zvezde Mišanović je otišao u Dinamo iz Moskve, a onda je redom nosio opremu Budućnosti, Igokee, Radničkog, Poznanja, OKK Beograda, Kašana, US Monastira, FMP, Trefl Sopota, Kumanova, Rabotničkog i za kraj Slodesa.

– Uvek može više, ali je sasvim jasno da je moglo i gore. Bio sam pri reprezentaciji, u Crvenoj zvezdi, igrao u Evropi, ali i na drugim kontinentima. Dokazao sam se na svim terenima, osvajao sam trofeje, posle 20 godina odlazim u igračku penziju ispunjen i zadovoljan. Još ovaj ulazak sa divnim saigračima u KLS… Bolji kraj nisam mogao da zamislim – zaključio je Nenad Mišanović.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi